Srbija – plemensko političko društvo – Lični stavovi

U Crnoj Gori plemena su tradicija.

U Srbiji nisu, ali, kako izgleda, dobićemo politička plemena jer imamo političke poglavice.

Imamo plemena po rodu, ali i politička plemena sa poglavicama.

Najjače „pleme“ bila bi Srpska napredna stranka sa svojim poglavicom Aleksandrom Vučićem. Ostala politička „plemena“ su jako slaba, pa ih ne treba pominjati.

Problem su oni koji su došli da zavade plemena po rodu i politička plemena.

Sve velike imperije koriste se istom politikom: zavadi pa vladaj. Dok se troši energija naroda po plemenima, oni sakupljaju saće i med.

Jednima si saveznik, drugima protivnik. Jedne podržavaš, druge slabiš. Jednima obećaš zaštitu od drugih. I dok se plemena bave međusobnim sukobima, onaj ko njima upravlja postaje sve jači.

Srbija je u poslednjih 10 godina postala plemensko političko društvo.

Ali pogledajmo kako sve češće razgovaramo jedni o drugima.

„Naši“ i „njihovi“. Patriote i izdajnici. Državotvorni i antidržavni. Oni koji su „uz narod“ i oni koji su navodno protiv njega.

U toj podeli politički protivnik više nije čovek sa drugačijim mišljenjem. Postaje pripadnik drugog tabora. A kada se jednom pretvori u pripadnika tabora, onda više nije potrebno odgovarati na njegove argumente. Dovoljno je označiti ga.

Tu na scenu stupaju – poglavice.

Njegova snaga počiva na tome da okuplja „svoje“, da im govori ko su „njihovi“, a ko je pretnja. Što je pretnja veća, potreba za poglavicom je veća. Što je podela dublja, lojalnost postaje važnija od mišljenja.

Treba podanike nahraniti. Oni koji galame imaju najveći koeficijent za zaradu.

Turska vojska je imala dobošare i bukadžije. Ovo je sada naša stvarnost: mnogo dobošara i bukadžija prati političko pleme.

U modernoj politici poglavica ne mora da nosi perjanicu. Ima televiziju, društvene mreže, stranačku mašineriju i neograničenu potrebu da svaku razliku pretvori u sukob.

I tu se pravi opasan zaokret.

Jer demokratija počiva na tome da ljudi mogu da misle različito, a da ipak pripadaju istom društvu. Plemenska logika počiva na suprotnom: ako nisi sa nama, onda si protiv nas.

A kada se politika svede na to pitanje, više nije važno šta neko misli. Važno je čiji je.

To je trenutak u kojem građanin počinje da nestaje iza pripadnosti. A građanin ne bi trebalo da bude ničiji.

Izbori postoje da bismo odlučili kome poveravamo vlast, a ne da bismo jedni drugima određivali ko ima pravo da bude građanin.

Jer vlast se dobija većinom. Ali država ne pripada većini. Pripada svima. I onima koji su pobedili na izborima i onima koji su izgubili. I onima koji glasaju za vlast i onima koji je kritikuju. I onima koji se slažu i onima koji se ne slažu.

Politički protivnik nije neprijatelj. Građanin drugačijeg mišljenja nije tuđin. A Srbija nije svojina nijedne političke strane.

Poglavica nije i ne može biti država Srbija, osim ako nismo u plemenskoj organizaciji, na primer Apača.

Izbori prolaze. Ljudi ostaju. I posle svakog političkog sukoba ponovo moramo da živimo jedni sa drugima.

Zato možda i nije najvažnije pitanje ko će pobediti. Važnije je pitanje šta ćemo postati jedni drugima.

Jer izborna pobeda traje nekoliko godina. Plemenska politička podela može trajati generacijama.

Problem je što imamo punih 35 godina poglavicu koji misli za sve nas!

Autor je advokat u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.