Ekološki gresi “svevišnjeg” – Lični stavovi

U ovoj grupi važno mesto, po mnogima i jedno od vodećih, zauzima i maćehinski odnos prema životnoj sredini. Država koja bi zahvaljujući svojim prirodnim karakteristikama mogla da bude po lepoti vodeća na kontinentu, doživela je da se prepoznaje po zagađenom vazduhu i divljim deponijama. I niko se nikada time nije iskreno pozabavio, uključujući i aktuelnu vlast.

Redom bi to izgledalo ovako.

U Srbiji se ne grade sanitarne deponije. Ima ih svega nekoliko, naspram više od tri hiljade divljih deponija. Posledica takvog odnosa prema otpadu je njegova ogromna količina rasuta po javnim površinama. Priroda je zadržala svoju lepotu samo u onim delovima u kojima ne živi čovek. Sve drugo kod savesnih i svesnih građana izaziva osećaj tuge i srama.

Požari na smetlištima su postali svakodevna pojava. Metan, nastao mikrobiološkom razgradnjom organskog otpada, inicira sagorevanje svega drugog sagorljivog i onda se emituju brojni organski polutanti. Neki od njih su u kategoriji ekstremno toksičnih i kancerogenih.

Ne grade se postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Nekada ona jesu bila skupa, ali danas su to obična tehnička rešenja, lako dostupna. Svima, sem nama. Ipak je lakše i jeftinije ispustiti otpadne vode u prirodne vodotokove i zagaditi ih. Sa setom se sećamo lepih brzaka, potoka, rečica i reka. Danas su oni groblja zarđale bele tehnike, kao i svakakvog drugog, vidljivog i nevidljivog, organskog i neorganskog otpada.

Naše termoelektrane nikako da prestanu sa emisijom sumpor-dioksida i ostalih kiselih oksida. Oni stvaraju PM čestice i smrtonosni smog. Ili je u pitanju neznanje i nemar odgovornih, ili ne daj bože, filozofija, da je tako lakše, kad je ionako teško sudski dokazati da je neko dobio kancer ili preminuo baš od posledica aerozagađenja.

Poslednjih godina u letnjim danima kao da gori pola Srbije. Svesni smo da na visokim letnjim temperaturama može da se dogodi i poneki akcident tog tipa. Ali, mora li baš tako i toliko?

Turistički planinski biseri poput Zlatibora, Zlatara i Divčibara se trajno uništavaju. Jer kako sutra osmisliti efikasan način remedijacije od zagađivača u vidu oblakodera i svega drugog što uz njih ide? Oni možda priliče nekim svetskim metropolama, ali u jednom planinskom ambijentu oni su nakaze. Kada jednom prođe ludilo u kojem živimo, možda ćemo moći da očistimo životnu sredinu od većine polutanta. Ali od visokih zlatiborskih soliterčina, vrlo teško. Ostaće dugo kao simboli jednog suludog vremena u kome smo živeli.

Građanskim aktivizmom uspeli smo da sprečimo ili, bar za neko vreme, odložimo otvaranje rudnika jadarita u podrinjskoj oblasti. Međutim, stradala je istočna Srbija. Kinezi su bili uporniji. Danas u potpunosti gazduju dobrim delom naše teritorije za neverovatnu malu rudnu rentu. Stradaju šume, planine, reke, podzemni vodotokovi, pašnjaci. Da li je ovo primer svojevrsne veleizdaje? Ne zaboravimo da pomenemo i ko zna koliko hektara plodnog banatskog zemljišta poklonjenih za otvaranje ekološki ozloglašene fabrike automobilskih guma.

Gresi navedeni u uvodu ovog teksta su ogromni i, nažalost, ima ih još mnogo. Ali i ovi koji se odnose na životnu sredinu su sasvim dovoljan razlog da se na nastupajućim parlamentarnim izborima „zahvalimo“ aktuelnoj vlasti i da se onda svi zajedno pomolimo Svevišnjem da se ovakvo zlo srpskom narodu i srpskoj državi nikada više ne ponovi.

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.