“Ruska opozicija preslikava Putinov politički model, nudi ljudima umirujuću pilulu”: Boris Bondarev o tome kako se ne svrgava diktatorski režim – Svet

U današnjoj Rusiji postoji moćan izborni sistem koji nije namenjen poštenom beleženju volje građana, već iscrtavanju željenih rezultata.

Postoji razvijena zakonska osnova, dodatno pogoršana pravnim nihilizmom i pravom zasnovano na sili, moćna propagandna mašinerija koja deluje danonoćno.

Odakle je mogla da se pojavi ideja da se ovi izbori, koje vlast u potpunosti kontroliše – od određivanja datuma do prebrojavanja i objavljivanja glasova, apsolutno na svim biračkim mestima i u svim fazama – mogu nekako poremetiti ili, kako je govorio jedan od opozicionih lidera koji je najviše pozivao ljude da učestvuju u glasanju, „oboriti Jedinstvenu Rusiju“?

Na koji način?. To se pita Boris Bondarev, stručnjak za međunarodne odnose, bivši savetnik Rusije pri UN u Ženevi, koji je podneo ostavku 2022. u znak protesta zbog ruske invazije na Ukrajinu, u kolumni za Moskovski tajms.

Ruska vlast nije nekakva malaksala evropska demokratija. U Rusiji postoje ljudi koji vlast neće predati ni pod kojim uslovima: moraćete da ih silom odvojite od vlasti, ostavljajući za sobom krvave ostatke.

Ti ljudi neće otići zbog izbornih rezultata. Ako većina glasa protiv njih, rezultati će biti prepravljeni, izbori proglašeni nevažećim, poništeni, a nezadovoljni će biti rasterani. Tako to funkcioniše.

Ruska opozicija ljudima nudi veoma jednostavno i komforno rešenje: doći na biračko mesto, uzeti glasački listić i ubaciti ga u kutiju. Taj čin, maksimalno bezbedan za glasača, trebalo bi, prema ideji opozicije, da nanese ozbiljnu štetu diktaturi. Diktaturi koja je započela rat, preti nuklearnim napadom, ubija protivnike i šalje ih u zatvore, a na izborima iscrtava rezultate koji joj odgovaraju, napominje ironično Bondarev.

Ispostavlja se da, ako ljudi izađu i glasaju, diktatura može da bude oslabljena ili čak srušena. Neverovatno.

Ljudi zaista žele da iskažu svoj odnos prema onome što se događa. Ali želja za promenama, želja da se iskaže stav prema stvarnosti i nada da se takvim postupkom te promene mogu postići — potpuno su različite stvari.

Svako političko delovanje mora biti unapred isplanirano. Potrebno je proceniti njegovu efikasnost i tek onda odlučiti da li se njime uopšte treba baviti. Računati na to da će se tokom ovakvih izbornih kampanja vlast sada moći pomeriti – potpuna je glupost i laž.

Laž u lice ljudima koje opozicionari nazivaju svojom biračkom bazom. Opozicija godinama ljudima zamajava glave, podržavajući iluziju da se sa krvavom i surovom diktaturom može izboriti lako i jednostavno. Sva raspoloživa iskustva pokazuju suprotno, ali opozicionari ih ignorišu.

Bondarev navodi iskustvo iz 2024. godine. Isti oni ljudi koji su sada pozivali da se „obori Jedinstvena Rusija“, tada su pozivali da se „naduvava“ rezultat „antiratnog kandidata“ Vladislava Davankova. Ako ne uspemo da izaberemo Davankova za predsednika, objašnjavali su nam, makar ćemo poslati jasan signal elitama. One će shvatiti da je narod protiv rata i protiv Putina i da nešto treba preduzeti.

Ništa od toga se nije dogodilo. Davankovu je „nacrtano“ 3,85 odsto glasova i tu se sve završilo. Da li su elite dobile neki signal ili ne, niko ne zna; opozicionari to ne mogu da kontrolišu. Cela ideja bila je zasnovana na nečemu što nije moguće proveriti i o čemu se ne mogu dobiti nikakve pouzdane informacije. Briljantno planiranje.

Godine 2024. ljudi su izlazili na izbore i glasali za Davankova i druge kandidate osim Putina. Putin je pobedio sa zvaničnih 87 odsto glasova. Dve godine kasnije isti oni ljudi koji su tada trubili da će Putin svakog časa otići pozivaju da se „obori Jedinstvena Rusija“ istom metodom. Za dve godine ništa se nije promenilo.

Da li je urađena analiza grešaka? Da li je sprovedena analiza onoga što je pošlo naopako? Hoće li to sada biti učinjeno? Ne, nije i neće biti. A neće biti zato što u ovom sistemu koordinata greške uopšte ne postoje.

Nije bez razloga Vladimir Kara-Murza, komentarišući povlačenje Jabloka sa savezne liste, napisao da je to pobeda: time je Putin pokazao svoj strah. I pobeda Jedinstvene Rusije, bila ona stvarno izglasana ili „nacrtana“, takođe će biti proglašena pobedom opozicije. Vlast falsifikuje izbore zato što se veoma plaši.

Toliko se plaši da vodi rat, šalje ljude u zatvore, skida stranke sa izbora, a pritom ne nailazi ni na kakav ozbiljan otpor, ironično komentariše Bondarev.

Protestno glasanje

Pozivi na protestno glasanje i samo protestno glasanje imaju smisla samo onda kada ljudi imaju jasnu predstavu o tome šta će raditi nakon izbora: nakon objavljivanja rezultata, nakon što ljudi shvate, kako opozicionari vole da kažu, da su njihove glasove bacili u glasačku kutiju i prepisali rezultate. Ljudi će se pobuniti. A šta raditi sa tom pobunom? Posoliti je i staviti u tegle?

Pobuna mora da dobije politički oblik: proteste, demonstracije, štrajkove, akcije građanske neposlušnosti – bilo šta, ako je ljudima njihov glas zaista važan. Ništa od toga ne postoji niti se očekuje. Razlog nije samo strah od represije, mada će represije, naravno, biti. Sama opozicija na to ne poziva, niti to uopšte ima na umu.

Ako kažete A – „glasajte protestno“ – morate reći i B: budite spremni da branite svoj glas. To niko ne želi da kaže, jer se protestno glasanje predstavlja kao bezbedan protest, kao postupak koji ne nosi nikakve posledice po glasača. Izaći nakon toga na ulicu u znak protesta – to je već sasvim drugačiji rizik.

Na taj rizik ljudi ne žele da pristanu. Ista ona publika opozicije koju godinama putem jutjub kanala podučavaju demokratiji ne želi da se za tu demokratiju zauzme. A upravo su je tome i naučili. Naučili su je da postoji jednostavan postupak koji treba obaviti jednom u nekoliko godina, kada vlast raspiše izbore, i da se time navodno bavite politikom.

Postavlja se pitanje: šta će opozicija raditi kada vlast na kraju potpuno ukine izbore ili kaže da sada nije vreme za njihovo održavanje? Kako će protestovati? Verovatno će reći da nema mogućnosti za delovanje i nastaviti da beskonačno objavljuje video-snimke.

Paraziti

Opozicija ljudima zamajava glavu, ne želeći da prizna ni samoj sebi, a kamoli da kaže ljudima, da je rešavanje Putinovog problema, odnosno problema autoritarnog režima u Rusiji, složen zadatak i da će rešenje biti složeno i teško. Ono će zahtevati mnogo rada, naporan trud, ozbiljne rizike, krv i suze.

U tome je suština današnje ruske opozicije. Ona ne nudi stvarnu politiku ni stvarna rešenja. To su medijski paraziti. Kao što Putinov režim parazitira na prirodnim i ljudskim bogatstvima Rusije, isisavajući iz nje krv, mozgove i prirodne resurse, tako i ruska opozicija, udobno smeštena u svojim blogovima u inostranstvu, parazitira na želji politički aktivnog dela ruskog društva da promeni zemlju.

Jasno je da obični građani možda ne znaju šta treba da rade. Ali upravo u tome i jeste uloga političara i političkih lidera: da pronađu načine za rešavanje problema i ponude ih ljudima. Da kažu: treba uraditi ovo i ovo. Odgovoran lider mora biti sposoban da kaže da je predloženo rešenje neprijatno, teško i rizično, ali da su ostale mogućnosti još gore.

Ništa od toga se ne događa, jer je ruska opozicija potpuno nesposobna da bude samostalan politički akter. Ona nema sopstvenu viziju buduće Rusije. Ne zna za šta se bori. Uglavnom se „bori“, ako se to uopšte može nazvati borbom, protiv nečega –  lično Putina i protiv rata.

Šta bi trebalo da dođe umesto njih, opozicija ne zna. Jedino što se iz nje može izvući jeste: treba održati poštene izbore, uspostaviti nezavisno pravosuđe, zaštititi privatnu svojinu, ljudska prava i tako dalje. To su apstraktne parole za koje nije jasno kako funkcionišu i koje su ljudima često potpuno nerazumljive. Ljude nije moguće pokrenuti na borbu za verbalnu prazninu koja im je godinama dojadila.

Kampanjština

Sve se svodi na taktiku. Taktiku vole. Šta je taktika u njihovom shvatanju? Vođenje kampanje. Kampanjština! To je njihov hleb.

To je politički marketing: postoji kampanja, postoji slogan, postoje kandidati, treba ih nekako progurati. I to je sve. Zašto se to radi? Koji su naredni koraci? Kako voditi politiku nakon završetka kampanje? Kako razvijati ostvareni rezultat i pretvoriti ga u nešto veće? O tome niko ne razmišlja, jer političko-tehnološki način razmišljanja ne ide toliko daleko. On razmišlja u okvirima izolovanih kampanja.

Prošli su izbori za Državnu dumu. Kada je sledeća kampanja? Godine 2030, predsednički izbori? Do tada ćemo, izgleda, čekati i ništa nećemo raditi.

Ljudima se ponovo govori: sada ćemo pobediti, ostalo je još samo malo da se potrudimo, odemo na biračko mesto i glasamo. Onda se ispostavi da niko ništa nije pobedio i počinje potraga za krivcima.

Krivi su oni koji nisu izašli. Krivi su oni koji se nisu odazvali pozivu. Krivi su oni koji su pitali: ljudi, na šta računate ako vaše glasove jednostavno mogu da prepišu?

Ako smatrate da bi, da je izlaznost bila 70, a ne 50 odsto, svi dodatni glasovi obavezno otišli protiv „Jedinstvene Rusije“, to treba dokazati. Ako smatrate da ti glasovi ne bi bili prepisani, i to treba dokazati. Ne može se jednostavno proglasiti željeni rezultat i na njemu zasnovati čitavu političku strategiju.

Demokratija – košmar demokrata

Šta je ta demokratija koju opozicija toliko voli? To je način upravljanja društvom u kojem građani sami donose odluke, sami razmatraju mogućnosti, sami biraju kandidata koji, po njihovom mišljenju, najbolje odgovara njihovim interesima i razumeju sopstvene interese. Građani se ne rađaju – građanima se postaje kroz redovno i svesno korišćenje određenih društvenih praksi.

Ali zar ruska opozicija svojoj publici nudi takve prakse? Zar objašnjava ljudima da odluku treba da donesu sami? Ne. Ljudima se govori: mi smo sve odlučili umesto vas, evo vam spisak, evo kandidata koje smo mi ocenili kao ispravne.

Time se reprodukuje ista ona autoritarna politička kultura. Putinova vlast bar formalno kaže: tu su Jedinstvena Rusija, Komunistička partija Ruske Federacije, „Novi ljudi“ – birajte među njima. Opozicija kaže: glasajte baš za ovog čoveka, a ako glasate drugačije nego što smo vam rekli, onda ste praktično za Putina.

Veoma liberalno.

Ruska opozicija u emigraciji preslikava Putinov politički model i kod ljudi održava isto ono primitivno i iskrivljeno shvatanje politike: politika je stvar pojedinačnih političara, a građaninu preostaje da sluša šta mu kažu.

Šta onda demokrate treba da rade, kako da postupaju ako željena demokratija i dalje nije dostupna? Odgovor je, koliko god čudno zvučalo, pred nama. Ne možete da izgradite demokratiju u Rusiji – počnite da je gradite u emigraciji.

Demokratija bez Putina

Mogućnosti za to postoje već sada. Osnujte predstavničko telo ruskih građana, sprovedite normalne izbore, omogućite ljudima da se kandiduju, vode kampanje, raspravljaju o programima, udružuju se u političke grupe, glasaju i biraju one kojima su spremni da povere zastupanje svojih interesa.

Takvo telo je potrebno radi stvaranja političkog subjekta koji ruskoj opoziciji trenutno nedostaje. Subjekt nastaje onda kada postoje ljudi koji su svojim predstavnicima dali mandat, jasna procedura za dobijanje tog mandata, pravila za donošenje odluka i odgovornost prema onima koji su te predstavnike izabrali.

Predstavničko telo moglo bi da postane mesto na kojem se oblikuje zajednička vizija buduće Rusije. Kakvo društvo želimo da vidimo u Rusiji? Kako treba da budu uređeni odnosi građana i države? Kakvi treba da budu odnosi centra i regiona? I mnoga druga pitanja. To su konkretna i izuzetno važna pitanja na koja nije moguće odgovarati beskrajnim ponavljanjem reči o poštenim izborima, ljudskim pravima i nezavisnom pravosuđu.

Iz zajedničke vizije trebalo bi da proistekne strategija. Skupština bi trebalo da određuje političke ciljeve, redosled aktivnosti, prioritetne oblasti rada i načine korišćenja ograničenih resursa. Ona bi mogla da formira radne grupe, angažuje stručnjake, poverava izradu konkretnih programa, javno ih razmatra i donosi odluke glasanjem.

Tada politika prestaje da bude skup ličnih mišljenja Kaca, Volkova, Kara-Murze, Hodorkovskog ili bilo koga drugog i postaje proces u kojem postoje procedure i kolektivno donete odluke.

Takva skupština mogla bi da ovlasti predstavnike da vode pregovore sa evropskim vladama, parlamentima i međunarodnim organizacijama. Čovek koji dolazi u Brisel, Berlin, Pariz ili Vašington ne bi nastupao zato što ima mnogo pratilaca na Jutjubu, poznato prezime ili dobre veze, već zato što iza njega stoji određeni broj građana koji su ga izabrali i dali mu mandat. Nakon pregovora morao bi da podnese račun onima koji su mu taj mandat dali.

Tu bi mogla da nastane i normalna politička konkurencija. Jedni bi nudili liberalniji ekonomski program, drugi socijaldemokratski. Jedni bi se zalagali za snažniju federalizaciju, drugi za očuvanje centralizovanijeg modela. Nastajale bi frakcije, koalicije, većina i manjina. Ljudi bi konačno dobili mogućnost da biraju između političkih programa, a ne između prezimena medijskih lidera.

Samo postojanje takvog mehanizma primoralo bi ruske demokrate da ispune zahteve koje decenijama postavljaju ruskoj vlasti: da održavaju izbore, dopuštaju konkurente, objašnjavaju izvore finansiranja, polažu račune o troškovima, javno raspravljaju o odlukama, poštuju poraženu manjinu, ograničavaju trajanje mandata i predaju vlast nakon izbornog poraza.

Istovremeno bi se pokazalo koliko ljudi zaista podržava svakog od današnjih samoproklamovanih lidera. Milion pratilaca više se ne bi automatski pretvarao u milion pristalica. Pregledi na Jutjubu prestali bi da imaju ulogu fiktivnih glasova. Želiš da dokažeš da ljudi stoje iza tebe – istakni listu kandidata, formuliši program, učestvuj na izborima i osvoji mandat.

Takvo telo bi u prvoj fazi predstavljalo samo one koji su dobrovoljno pristali da učestvuju u ovom sistemu i prihvatili njegova pravila. Ali to bi već bio stvarni politički legitimitet, makar ograničenog obima, a ne samoproklamovanje na osnovu medijske poznatosti.

Štaviše, to bi stvorilo mogućnost za postepeno širenje političke organizacije. Oko izabranih predstavnika mogle bi da nastaju lokalne grupe, stručne strukture, regionalna udruženja, politički klubovi i partijske organizacije. Ljudi bi mogli da im se priključuju, učestvuju u raspravama o programima, predlažu rešenja, kandiduju svoje predstavnike i menjaju rukovodstvo.

Nastajale bi upravo one horizontalne veze i iskustvo kolektivnog delovanja o kojima se danas toliko govori kada je reč o odlasku na biračko mesto.

Ovaj poduhvat mogao bi i trebalo bi da postane zametak ruskog anti Putinovskog pokreta koji bi, ojačavši u emigraciji, proširio svoje delovanje i na Rusiju, slično tome kako je „Slobodna Francuska“, sa sedištem u Londonu, održavala kontakte sa okupiranom Francuskom, šaljući svoje izaslanike radi koordinacije antifašističkog i antiviještijevskog delovanja.

U tome i jeste glavni smisao političke organizacije: stvoriti je tamo gde je to moguće, delovati u Rusiji i svuda gde je to potrebno, sa jasnim krajnjim ciljem – doći na vlast u Rusiji i promeniti njeno uređenje u skladu sa svojim programom.

Dobrom demokrati stalno nešto smeta

A onda se iznenada ispostavlja da takve izbore nije moguće održati, da predstavničko telo nikome nije potrebno, da je emigracija previše razjedinjena, da niko neće učestvovati, da će nastati sporovi oko legitimnosti i da je sve to, uostalom, previše komplikovano.

Naravno da je komplikovano.

Politika je uopšte složenija od snimanja videa za Jutjub i reći nekoliko miliona gledalaca gde da stave zaokruženu oznaku.

Ko ima pravo glasa? Utvrdite kriterijume. Ko će prebrojavati glasove? Formirajte komisiju od predstavnika konkurentskih grupa. Kako proveravati proceduru? Angažujte nezavisnu reviziju i posmatrače. Kako obezbediti verifikaciju? Izaberite tehničko rešenje i javno ga razmotrite pre glasanja. Pitanja koja politika treba da rešava stvaranjem pravila i institucija pretvaraju se u razloge da se ništa ne radi.

Zanimljivo je. Glasati za „Nove ljude“ na izborima koje u potpunosti organizuje i kontroliše Kremlj – treba. Glasati čak i onda kada rezultat tog glasanja nije moguće zaštititi i proveriti – takođe treba. A sami sprovesti izbore tamo gde vam Kremlj ne smeta i gde možete da organizujete proces onako kako smatrate ispravnim, onako kako biste ga gradili u slobodnoj Rusiji – ispostavlja se da je nemoguće i da nikome nije potrebno.

Glasati po instrukcijama opozicionih lidera – treba. Sami se kandidovati, sami birati predstavnike, sami određivati program, sami kontrolisati izabrane predstavnike, sami menjati rukovodstvo ako je doživelo neuspeh – ne.

Zaista, demokratija je košmar domaćih „demokrata“.
Dosta je života u iluzijama!, kategoričan je Bondarev.

Dokle god ljudi nezadovoljni Putinom budu čuvali iluziju da se protiv njega može boriti Putinovim instrumentima, koji su u potpunosti pod kontrolom Kremlja, ništa se neće dogoditi.

Dokle god ruska javnost bude slušala brbljivce na Jutjubu koji obećavaju da će sprovesti još jednu kampanju i „oboriti Jedinstvenu Rusiju“, a posle neuspeha govoriti: dobro, sledeći put ćemo je oboriti – ništa se neće dogoditi.

Dok ljudi ne počnu da traže sopstvene greške i da ih priznaju, ništa se neće dogoditi. Već vidim mnoštvo komentara na društvenim mrežama: sve smo radili kako treba, samo ovog puta nije uspelo, ali smo svejedno sve uradili kako treba.

Ruska opozicija danas ne prodaje političku strategiju, već jeftinu „kopiju“. To je psihoterapija za siromašne: ljudima se prodaje umirujuća pilula da se složen, strašan i krvav problem diktature može rešiti lako, bezbedno, odnosno da će se rešiti sam od sebe – dovoljno je jednom u nekoliko godina otići na biračko mesto i staviti zaokruženu oznaku. Vlast će, navodno, videti brojke, uplašiti se i sve shvatiti.

Početkom 20. veka carska tajna policija stvarala je sindikate radnika pod svojom kontrolom kako bi ljude udaljila od stvarne političke borbe i usmerila njihovu energiju u bezbedan tok „dozvoljenih molbi“ – današnji jutjub lideri obavljaju istu funkciju.

Oni kanališu narodno nezadovoljstvo, pretvarajući potencijalno opasan protestni impuls u bezazlenu sinhronizovanu aktivnost na Putinovim biračkim mestima. Ljudima daju lažni osećaj da su ispunili svoju dužnost: „Izašao sam, izrazio sam svoj stav, učestvovao sam u politici“.

Tu se protest završava, a građani mirne savesti odlaze svojim kućama – da čekaju sledeće izbore.

Takav pristup nije samo beskoristan – on direktno produžava život režimu. Usađujući publici iluziju da se situacija može preokrenuti tiho, mirno i bez rizika, opozicione Jutjub zvezde odvraćaju društvo od istinske politike.

One uspavljuju građansku odgovornost i skrivaju glavnu, mada neprijatnu istinu: demontaža brutalne diktature izuzetno je težak, opasan i krvav posao, koji zahteva stvarnu organizaciju, institucije i spremnost da se sopstveni izbor brani.

Da bi postojali osnovi za očekivanje stvarnih promena, potrebno je promeniti samu politiku. Za to je potrebno udružiti se i stvoriti pravi politički pokret, sposoban da okupi politički aktivne Ruse, izgradi zajedničko shvatanje budućnosti Rusije koje bi bilo privlačno većini Rusa, formuliše strategiju i počne da deluje na različitim pravcima prema sopstvenom ritmu i sopstvenom rasporedu, ne prilagođavajući se izbornom kalendaru Kremlja.