Tomas Ostermajer ekskluzivno za Danas: Ljudi u Srbiji koji na izborima stoje uz studente imaju puno razloga za optimizam – Kultura

Čuveni nemački pozorišni reditelj svetskog ugleda i uticaja, čije su režije kulturni događaji od Njujorka, Pariza, Rima do Berlina i dalje, koji je i dugogodišnji umetnički direktor svetski slavnog berlinskog pozorišta Šaubine, došao je ovog puta u Beograd samo na jedan dan.

Ostermajer je u nedelju (20. septembra) bio učesnik zajedničkog, pobunjeničkog i slobodarskog 60. Ne:Bitefa, organizovanog kao čin građanske neposlušnosti i kreativnosti dok je naša kultura pod okupacijom, ali i kao omaž našem najavangardnijem festivalu.

Na poziv Ivana Medenice, teatrologa i profesora Fakulteta dramskih umetnosti, Ostermajer je bio među više od sto umetnika, umetnica, kulturnih radnika i radnica koji su zajedno sa publikom proslavili jubilarno, 60. izdanje Bitefa koje je, da kultura nije pod okupacijom, trebalo da bude održano ove godine.

Medenica je na 60.Ne:Bitefu kurirao njegov program na mikrostejdžu na Fakultetu primenjenih umetnosti, a Ostermajer, koji važi za svetsku zvezdu, svojim nastupom i razgovorom oduševio je brojne studente koji su došli da ga čuju i vide. Posebno time što je u ovom susretu sa studentima pokazao iskreno interesovanje za neke njihove radove koji su mu prezentovani, i uputio im je i reči hvale.

Razgovor sa Tomasom Ostermajerom za Danas upriličen je u rano prepodne, odmah po njegovom dolasku sa aerodroma (tokom doručka u popularnom kafiću na Topličlinom vencu), a započeo je sećanjima na njegove ranije dolaske u Beograd još u vreme Miloševićevog režima, učešće njegovih predstava na Bitefu, razlozima zbog kojih je sada stao uz 60. Ne:Bitef…

Sećam se da ste u intervjuu koji sam s Vama radila na Bitefu 2003, kada je nagrađena Vaša predstava „Nora“, izjavili da je „empatija važna, ali da se svet ne menja emocijama nego zajedničkom akcijom, delovanjem socijalnih pokreta“. Sada ste to dokazali i na delu – kako doživljavate svoje učešće na 60. Ne:Bitefu?

– I danas mislim da jedino kada se ljudi masovno okupe na ulicama i izraze svoj protest, stvari mogu da se pomere i promene. Vi ste to iskusili u Srbiji u vreme Miloševića, a i to imate i sada, mi smo to iskusili u Istočnoj Nemačkoj. Ako situaciju u kojoj se nalazimo ne doživimo kao političku situaciju savremenog trenutka koji živimo sada i ovde, ako ne shvatamo da svako kretanje koje činimo jeste političko, a da je biti izvan politike najpolitičnije od svega, čime onda da se branimo od populističkih vođa i režima.

Sada postoji nekoliko razloga zbog kojih sam u Beogradu, a ja zapravo uživam uvek kad dođem ovde. Moj prvi dolazak je bio još kada je Milošević bio na vlasti i upravljao zemljom, tada je na Bitefu gostovala moja predstava „Disco pings“. Moram da kažem da sam u to vreme podržavao mnoge ljude ovde koji su se borili protiv njegove vlasti.

Ali sam isto tako glasno govorio i bio protiv bombardovanja Jugoslavije od strane NATO-a, smatrao sam da to nije pravi način na koji se treba boriti protiv jednog autoritarnog režima. Tada sam jako kritikovao i našeg predstavnika u NATO Jošku Fišera, koji je dolazio iz jedne aktivističke, Zelene političke priče, a koji se zalagao za to bombardovanje.

Tih godina sam pomagao nekim kolegama odavde da napuste grad, jer znam koliko je bombardovanje opasno. Ali, kad god sam bio u Beogradu zaista sam uživao, Bitef je bio važan festival jer su prethodnih decenija na njemu mogli da se sretnu Istok i Zapad, a teatar Šaubine je bio prisutan na Bitefu i pre nego što sam ja preuzeo upravljanje.

– Za umetnike je bilo značajno da se tu sretnu jedni sa drugima, pogotovo u vreme kad je postojala „gvozdena zavesa“, da razgovaraju, razmenjuju ideje i promišljaju o pozorištu koje stvaraju i svetu u kojem žive.

Kada me je sada Ivan Medenica pitao da li želim da dođem i da podržim ovo pobunjeničko izdanje 60. Ne:Bitefa, odmah sam odgovorio da, naravno, želim. Svedoci smo toga da u mnogim zemljama u svetu populističke, nacionalističke i desničarske partije osvajaju vlast i da su takvi lideri na delu, i da je važno da se na ovaj način umrežavamo i zajednički borimo.

Rekao sam Ivanu i da ću doći na Ne:Bitef pod jednim uslovom – ukoliko i vi dođete u Nemačku da nas podržite u borbi kada populističke desničarske partije dobiju vlast. Ta vrsta solidarnosti, umrežavanja ljudi i organizacija festivala je nešto što je veoma važno, i što će nam u jednom trenutku svima biti potrebno i korisno.

Pokazali ste veliku naklonost i poštovanje prema Bitefu u vreme kada je umetnički direktor bio Ivan Medenica, u pozorištu  Šaubine organizovali ste berlinsku konferenciju za novinare na kojoj je predstavljen program 50, jubilarnog izdanja Bitefa. Koliko ste upućeni u sadašnju situaciju u našoj zemlji – dvogodišnje proteste studenata kojima se priključila većinska kulturna zajednica, zbog čega cela kultura, a i Bitef, trpe nezapamćenu represiju?

– Možda nisam toliko detaljno pratio vesti o onome što se dešava u Srbiji kao što sam to radio ranije, ali svakako jesam informisan o svemu što se dešavalo u vašoj zemlji poslednjih godina i što je došlo do javnosti u Nemačkoj. Moram da kažem da je na delu, zapravo, jedan obrazac, jedna šema koja postoji kod vas kao i u mnogim drugim zemljama, i nije specifično samo za Srbiju.

A to je dolazak populističkih partija na vlast, što sam već pomenuo, ali je to naravno mnogo teže za Srbiju jer ste već imali takvu vlast sa Miloševićem. Vidimo da te zemlje prave određenu vezu i naklonost prema Rusiji, postoji saradnja sa Putinom na nivou finansija, novca, botova, svega onoga što se dešava na internetu i u propagandi. Ono što je u Srbiji možda drugačije je to što ovde postoje istorijske veze i bliskost sa Rusijom, pa je onda i taj nivo saradnje, nažalost, mnogo intenzivniji nego u drugim zemljama.

S druge strane, mislim da je problem i u tome što Evropska unija nije prihvatila Srbiju u svoju porodicu, a trebalo je nekako bolje da se odredi prema vašoj zemlji, jer sada vidimo da je zbog tog stava vaš predsednik našao mnogo bolje saradnike u drugim zemljama, kao što su Kina, Rusija, Izrael.., i u njenim diktatorskim liderima.

– Ono što je bizarno jeste da se i u Srbiji i u zemljama bivšeg sovjetskog bloka dešava to da se stalno vraćaju na pozivanje nekih retrogradnih vrednosti za koje smo mislili da su prevaziđene, vidimo da se ponovo pominju nacija, vojska, religija.

Za mene su najvažnije vrednosti solidarnosti i internacionalizam, i to nisu samo evropske vrednosti već nešto što zastupam na nivou celog sveta. Moramo da pokažemo solidarnost jedni sa drugima, da se borimo zajedno za ljudska prava gde god su ona ugrožena, ali isto tako moram da primetim da je takvih ljudi, nažalost, sve manje, i sve manje, i da se te neke stare teme za koje smo mislili da su previziđene ponovo povampiruju.

Stalno se govori o povratku na stare „proverene“ porodične vrednosti, na patrijarhat, na to da muškarac treba da radi i zarađuje, kad zatreba i da ode u vojsku i vodi ratove kojima napada one koji su slabiji, a žena treba da bude u kući i da se bavi decom kao nekada. Tako se napravila čudna distinkcija između Istoka i Zapada, i mogu da vam dam hiljadu objašnjenja kako se i zašto to desilo, ali nemamao vremena da sada ulazim u detalje.

Kako objašnjavate taj „zategnuti“ odnos Evropske unije i Zapada prema Srbiji?

– Postoji velika odgovornost Zapada u odnosu prema vašoj zemlji, isto tako i Rusiji i nekim drugim zemljama. Turska, na primer, nije ušla u Evropsku uniju, nisu joj dali ozbiljnu šansu, i šta su oni onda uradili – okrenuli su se ekstremizmima. To je nešto što se dešava kao reakcija jedne na drugu stvar. Ono što je dosta bizarno u svemu tome jeste na koji način Istok i Zapad funkcionišu danas.

Skoro da ne postoji razlika u tim sistemima, vidimo da su slične teme i priče koje se pojavljuju i na Istoku i na Zapadu. Danas možete da pratite ono što se priča u Rusiji i u Kini s jedne strane, i ono što se priča u američkim državama s druge strane, a to je trka između nacija u ekonomiji, ko će tu da uspostavi dominaciju, a ne u nekim drugim oblastima i vrednostima.

– Ono što meni smeta kao marksisti je to što smo mi sve ovo što se događa predvideli, i što se o tome govorilo mnogo decenija ranije, čak i čitav vek ranije. Sada vidimo kako se ponavlja – svet ide ka jednom imperijalističkom modelu, države se takmiče, vode se ratovi koja će da bude veća i jača imperija, bilo da su to Evropa s jedne stane, Amerika, ili Rusija, Kina i ostale zemlje koje sam pominjao.

Ponavlja se i ono što je Roza Luksemburg govorila – moraćemo u jednom trenutku da biramo da li ćemo socijalizam ili neki varvarski oblik društva, i čini mi se da danas, nažalost, opet biramo taj varvarski koncept, što je velika greška.

Ali, kao što rekoh, stvarno treba razmišljati o tome kakvu odgovornost u svemu tome ima Zapad, kakvu odgovornost imaju socijaldemokratske partije, jer vidimo da se ta stranka Tonija Blera u Britaniji i u nekim drugim zemljama, i ta socijaldemokratska ideja dekoncentrisala i dosta dekonstruisala, i da već trideset – četrdeset godina ljudi ne dobijaju političku alternativu: šta bi, zapravo, bila alternativa tim populističkim, desnim idejama.

Šta bi, po Vašem mišljenju bila alternativa populističkim liderima i režimima, kod nas su 25. oktobra izbori, i građani su svojim potpisima masovno stali uz listu „Studenti pobeđuju“?

– Svet se nalazi u jednoj situaciji koja nije sjajna, ali ja nisam pesimističan – vidimo da se dešava izvesna internacionalna solidarnost među zemljama, vidimo na koji način je u Mađarskoj Viktor Orban izgubio izbore, na koji način je pre nekoliko godina Jaroslav Kačinjski razvlašćen u Poljskoj, mislim da će i izbori u Americi takođe biti poražavajući za Donalda Trampa, tako da ja nisam pesimističan.

Verujem da i ljudi u Srbiji koji su stali uz studente, uz njihove proteste i dali im podršku, imaju puno razloga za optimizam na predstojećim izborima, uprkos svemu što vam se dešava.

Poznati ste po režijama klasičnih dela koja rekonstruišete i stavljate u savremeni kritički kontekst – koliko pozorište danas može da isprati ono što se dešava u realnosti i što je poprilično zastrašujuće, i koliko je umetnička i kulturna scena u Nemačkoj u ovom trenutku slobodna da o tome beskompromisno i kritički govori, a imamo primere represije i cenzure i u zemljama sa dugom demokratskom tradicijom, poput Amerike?

– Ne mislim da možemo sa pozorištem nešto aktivno da promenimo u društvu, da se ne zavaravamo u tome. Ali, ono što pozorište može da nam da jesu neke nove perspektive, i može da nam omogući put da na stvari gledamo na drugačiji način. To je već vrlo važan zadatak pozorišta.

Ja predajem studentima i često razgovaramo o tome, i zaista mogu da vidim kako oni polako postaju očajni, jer taj pritisak koji se stavlja na studente je jako veliki – da oni moraju da promene svet i promene situaciju u duštvu sa onim što rade u pozorištu.

To je veliki izazov za njih, pogotovo za one koji su mladi i tek na početku karijere – da moraju da budu politički aktivisti, da moraju svakim svojim delom da propituju određene političke i društvene ideje.

– Ja smatram da je važno da se aktiviraš politički i da se uključiš u društvena zbivanja na razne moguće načine, ali kada radiš nešto na sceni to ne mora uvek da bude direktno politički angažovano, jer na kraju dana mi jesmo deo industrije zabave, i naša misija jeste da na neki način zabavimo publiku. Ali, ako postavite stvari tako da taj deo zabave koji mi preuzimamo jeste tu da motivišemo i nateramo ljude da misle drugačije, onda ja mogu da ga prihvatim.

Ali, mislim da umetnici ne treba da se bave propagandom. Naravno, jako je važno da se oni ukjluče u proteste koji se dešavaju na ulicama, u demonstracije, da se uključuju i u progresivne političke partije i da se angažuju na tom nivou. Međutim, nisam pristalica da ono što stvaraju u pozorištu bude neki politički pamflet i agitprop. Generalno, kada je život u pitanju, moj stav je uvek bio isti: činite više – pričajte manje. Dela su ta koja se računaju.

Možete li nešto da kažete o Vašim poslednjim režijama, koje Vas teme motivišu u ovom trenutku i smatrate važnim da upravo one budu pred publikom?

– Za dve i po nedelje čeka me premijera komada „Stereofonik“, odličan tekst Dejvida Edžmija u kojem se, između ostalog, bavim usponom desnice u Nemačkoj, ali i generalno u Evropi. Na tom tragu su i neke druge predstave koje sam radio ili ću raditi. To je „Povratak u Rems“ Didijena Eribona, tu su „Italijanske noći“ Edena fon Horvata, dodao bih i komad „Ko je ubio mog oca“ francuskog pisca Eduara Luja čiju sam „Istoriju nasilja“ radio, a gledala je i vaša publika na Bitefu.

Počeo sam mnogo da se bavim i Šekspirom, a na proleće me čeka prva moja produkcija jednog Molijerovog komada, u kojoj ćemo da govorimo o toksičnoj ideji muškosti, supermoći i proklamaciji lažnih, retrogradnih vrednosti.

Davor Ereš, Vesna Popović

Program sa Tomasom Ostermajerom na mikrostejdžu 60. Ne:Bitefa na FPU koji je kurirao Ivan Medenica, započeo je razgovorom o svetski čuvenom pozorištu Šaubine am Leniner Plac, i to najpre o arhitektonskoj vrednosti ovog zdanja, koje je publici skicama i crtežima predstavio arhitekta Davor Ereš.

Ovo izuzetno delo izgrađeno je 1928. godine, u stilu Nove objektnosti (Neue Sachlichkeit), prema projektima slavnog ekspresionističkog arhitekte Eriha Mendelsona, a zgrada je, kako napomenuo Ostermajer, prvobitno podignuta kao Universum, najveći bioskop u Berlinu u tome vreme.

Pozorište Šaubine čije su produkcije decenijama gostovale na Bitefu i osvajale nagrade, nalazi se u ovom zdanju od 1981. godine, i ima tri velike scene.

Deo programa bila je i prezentacija scenografskih radova studentkinja FPU – Teodore Dragić, Istre Nikolić, Smiljane Slavković i Tamare Funštajn, koje je Ostermajer iskreno pohvalio. Radovi su nastali na IV godini Katedre za scenografiju, uz mentorstvo profesorke Vesne Popović, prorektorke Univerziteta umetnosti.

U trećem segmentu, prikazani su delovi predstava osnivača pozorišta Šaubine, reditelja Petera Štajna, kao i iz Ostermajerovih, o kojima je govorio na kraju razgovora s Ivanom Medenicom.