Otvaranje izložbe fotografija „Like we could almost live forever” Karlote Gvere – Kultura

Izložba se može posetiti do 15. oktobra 2026, od ponedeljka do četvrtka od 10.00 do 18.00 i petkom od 10.00 do 15.00 časova. Ulaz je slobodan.

„Like we could almost live forever“ oslikava deset godina mog života kroz fotografiju i tekstove. Sadrži preko 100 fotografija načinjenih tokom šest godina i odlomke i beleške zapisane rukom tokom deset godina vođenja dnevnika. Reč je o projektu koji govori o sećanju, osećaju pripadnosti i identitetu, emocijama i promišljanjima koja se javljaju sa protokom vremena i promenama.

„Like we could almost live forever“ traži niti koje povezuju prošlost i sadašnjost i one tihe metode uz pomoć kojih iskustvo menja način na koji vidimo sebe i ono što nas okružuje. Ovaj projekat takođe odražava moj život na dva kontinenta, u Emiliji Romanji u Italiji i Južnoj Kaliforniji, i preispituje neke konvencije i načine na koje definišemo sebe i naše mesto u svetu.

U samom središtu ovog projekta nalaze se ljubav, strah i stalna i nepromenljiva želja da zaustavimo i zadržimo nešto od protoka vremena, trenutke života, svakodnevne ili nesvakidašnje momente, misteriozne, ponekad čak i smešne, neosporive znake našeg prisustva a u isto vreme i nečega većeg od nas.

„Like we could almost live forever“ je ujedno i moja prva foto-monografija sa tekstovima objavljena u maju 2025. godine u izdanju Ferlaga Ketlera (Nemačka), u kojoj dizajn i kreativno rešenje potpisuje Hana Feldmajer u saradnji sa Aleksom Beker. (Karlota Gvera)

Život je sačinjen od malih trenutaka. Trenutaka koji mogu izgledati jednostavno, možda čak i beznačajno onima koji ih posmatraju spolja. Trenutaka koji nama, ipak, puno znače. Trenutaka kojih se možda niko neće sećati, iako su bili deo zajedničke priče. Mali fragmenti života koji ostaju u našem sećanju dugo nakon što se sve ostalo promeni.

Upravo ti trenuci, ta sećanja, ti mali okviri života, čine ovaj divan kolaž Karlote Gvere, „Like we could almost live forever“ (Kao da možemo gotovo zauvek da živimo). Od prvog trenutka kako sam uzeo knjigu u ruke i počeo da okrećem njene stranice, osetio sam nešto što je veoma teško objasniti: potrebu da budem kustos ovog projekta. To nije bila intelektualna odluka, niti je proistekla iz razmišljanja o savremenim trendovima ili debatama.

Pre svega, to je bio osećaj prepoznavanja. Gvera polazi od fotografija koje često deluju jednostavno, spontano, poput „snapshot“ fotografija. Slike koje mogu delovati kao mala posmatranja svakodnevnog života. Ali upravo na način na koji ih ona spaja, povezuje i omogućava im da stupe u dijalog, dešava se nešto izvanredno. Svaka fotografija dobija novo značenje kada se postavi pored sledeće, pa pored sledeće, sve dok ne postanu savršen niz.

Niz koji je takođe izgrađen rečima. Fragmenti iz njenih ličnih dnevnika pojavljuju se pored slika. Oni ne objašnjavaju fotografije, niti funkcionišu kao legende. To su sećanja koja se prepliću sa slikama, mislima, beleškama i trenucima zabeleženim u nekom drugom vremenu. Slika i reč tako stvaraju dva paralelna puta koja se ponekad susreću, a ponekad ostaju razdvojena. Zajedno, oni čine intimnu, podeljenju i duboko ličnu arhivu.

U tom smislu, „Like we could almost live forever“ je autobiografsko delo o uspomenama. Projekat o napuštanju sigurnosti detinjstva i učenju kako živeti sa promenama, daljinom i neizbežnim protokom vremena. Govori o identitetu, pripadanju, ljubavi, strahu, odrastanju, gubitku i odvajanju.

Ali pre svega, govori o našem odnosu sa stvarima koje ne možemo sačuvati. Možda jačina ovog projekta leži u njegovoj sposobnosti da pretvori duboko lično iskustvo u nešto što, odjednom, prepoznajemo kao svoje. Jer svi mi imamo naše male trenutke. Svi mi čuvamo slike kojih se niko ne seća. Svi smo mi proživeli nešto što nas je, makar nakratko, navelo da se osetimo „kao da možemo gotovo zauvek da živimo“. (David Pužado)

Karlota Gvera, poreklom iz Italije, živi i radi u Los Anđelesu, Kaliforniji. Studirala je savremenu umetnost i kinematografiju na Univerzitetu u Bolonji i radila je kao kustos asistent i producent događaja za muzeje savremene umetnosti i kulturne institucije u Italiji i inostranstvu.

Godine 2013. seli se u Amsterdam, gde se u potpunosti posvećuje fotografiji. Njen rad se fokusira na poznato okruženje, sećanje, emocionalno nasleđe i na to kako se, na toj relaciji, identitet menja tokom života i promena. Privlače je nevidljive priče koje se čuvaju u domaćem prostoru i niti koje ponekad povezuju prošlost sa sadašnjošću.

Godine 2019, zajedno sa pesnikinjom Elzbet Pankraci, samostalno je objavila knjigu Take What You Need koja je nastala iz nedeljne razmene pesama i fotografija tokom godinu dana. Njeni radovi bili su predstavljeni na izložbama i festivalima među kojima su The Magic of Light (ArtSpace114, Los Anđeles, 2026), 99CENT (The Hole, Los Anđeles, 2026), Mining In The Age Of (AMPHI Gallery, Los Anđeles, 2025), putujući projekat Note di sguardi (Červija / Bolonja / Berlin, 2022), Helsinki Photo Festival (2021), Rotterdam Photo Festival (2020) i SIFESTOFF (Savinjano, Italija, 2019).

Njenu prvu foto-monografiju sa tekstovima, Like we could almost live forever, u kojoj dizajn potpisuje Hana Feldmajer u saradnji sa Aleksom Beker, objavio je Ferlag Ketler u maju 2025. godine.