Da li zaista koristimo samo 10 odsto mozga? – Život

Verovatno ste makar jednom čuli tvrdnju da ljudi koriste samo 10 odsto svog mozga i da bi, kada bismo uspeli da „aktiviramo“ preostalih 90 odsto, naše mentalne sposobnosti bile gotovo neograničene. Ova ideja toliko se proširila da je postala deo popularne kulture, filmova, motivacionih govora i svakodnevnih razgovora.

Problem je u tome što za nju nema naučne osnove.

Savremena istraživanja mozga pokazuju da se tokom svakodnevnih aktivnosti koriste brojni njegovi delovi i da različite regije učestvuju u različitim funkcijama. To ne znači da je ceo mozak u svakom trenutku podjednako aktivan, već da nema velikog dela mozga koji je trajno neaktivan i koji čeka da ga jednog dana „otključamo“.

Odakle je uopšte došlo 10 odsto?

Poreklo ovog mita nije sasvim jasno. Često se pogrešno povezuje sa Vilijamom Džejmsom, američkim psihologom i filozofom, kome se pripisuje ideja da ljudi koriste samo mali deo svojih mentalnih sposobnosti. Međutim, ne postoji dokaz da je Džejms tvrdio da koristimo tačno 10 odsto mozga.

Ideja se tokom 20. veka širila kroz popularnu psihologiju, medije i literaturu, a kasnije je dodatno zaživela zahvaljujući filmovima. Jedan od poznatijih primera je film „Lusi“ iz 2014. godine, u kojem se upravo mit o korišćenju malog dela mozga koristi kao osnova za priču o nadljudskim sposobnostima.

Šta zapravo pokazuje istraživanje mozga?

Savremene metode snimanja mozga, uključujući funkcionalnu magnetnu rezonancu i pozitronsku emisionu tomografiju, pokazuju aktivnost u velikom broju različitih regija čak i tokom relativno jednostavnih aktivnosti.

Dok čitamo, na primer, istovremeno učestvuju oblasti povezane sa vidom, razumevanjem jezika, pažnjom i obradom informacija. Kada hodamo, razgovaramo, pamtimo nešto ili donosimo odluku, ponovo se uključuju različite mreže nervnih ćelija.

Zato nije precizno posmatrati mozak kao uređaj u kojem je 90 odsto kapaciteta ugašeno. Njegovi različiti delovi imaju različite zadatke i njihova aktivnost se menja u zavisnosti od toga šta radimo.

Postoji i jednostavan evolutivni razlog zbog kojeg ideja o ogromnom delu mozga koji ništa ne radi nema mnogo smisla. Ljudski mozak čini oko dva odsto telesne mase, ali troši približno 20 odsto energije koju telo koristi. Drugim rečima, mozak je veoma „skup“ organ za održavanje, pa je teško zamisliti da bi najveći deo njegovog tkiva bio potpuno beskoristan.

Zašto onda ponekad imamo osećaj da ne koristimo svoje pune sposobnosti?

Tu se krije važna razlika.

To što ne koristimo „skrivenih 90 odsto mozga“ ne znači da ne možemo da poboljšamo svoje mentalne sposobnosti. Mozak je složen sistem čija efikasnost zavisi od toga kako različite regije i neuronske mreže međusobno sarađuju.

Na naše razmišljanje i koncentraciju mogu da utiču umor, stres, nedostatak sna, prevelika količina informacija i stalno prebacivanje pažnje sa jednog zadatka na drugi. Kada smo preopterećeni, problem nije u tome što je deo mozga ostao neiskorišćen, već u tome što postojeće kapacitete ne koristimo optimalno.

Zbog toga savremeni pristup ne govori o „otključavanju“ neaktivnih delova mozga, već o tome kako da postojeće funkcije bolje podržimo.

Kako možemo da podržimo rad mozga?

Učenje novih veština, fizička aktivnost, kvalitetan san i smanjenje hroničnog stresa povezani su sa zdravljem i funkcionisanjem mozga. Učenje jezika ili sviranja instrumenta, na primer, predstavlja mentalni izazov koji angažuje različite neuronske mreže, dok redovna fizička aktivnost može pozitivno da utiče na funkcije povezane sa učenjem i pamćenjem.

San je takođe važan za konsolidaciju memorije i oporavak organizma, dok dugotrajan stres može negativno da utiče na određene moždane funkcije.

Drugim rečima, ne postoji tajna tehnika koja će nam omogućiti da odjednom „uključimo“ preostalih 90 odsto mozga. Ono što postoji jeste mogućnost da kroz san, kretanje, učenje i bolje upravljanje stresom podržimo način na koji naš mozak već radi.

Mit o 10 odsto je privlačan upravo zato što zvuči kao da u svakom od nas postoji ogroman, neiskorišćen potencijal koji samo čeka da bude oslobođen. Međutim, stvarna nauka o mozgu je zanimljivija od te priče. Ne postoji skriveni deo mozga koji čeka da bude uključen. Postoji izuzetno složen organ čije različite funkcije rade zajedno, menjaju se u zavisnosti od aktivnosti i mogu da se prilagođavaju kroz iskustvo i učenje.

Izvor: Psychology Today, Sam Goldstin, „Beyond the Myth That We Use Only 10 Percent of Our Brains“