Ljubljanski festival do 8. septembra donosi koncerte, opere, baletske i pozori{ne predstave, uz umetnike iz Slovenije i sveta – Kultura

Već gotovo dve decenije dolazim na njen Festival i svaki put iznova ostajem fascinirana kvalitetom programa, umetnicima koji na njemu nastupaju, publikom i atmosferom – načinom na koji se umetnost gotovo prirodno preliva na čitav grad.

Ljubljanski festival je mnogo više od niza velikih koncerata i predstava. On je letnji kulturni puls grada, koji se iz večeri u veče seli sa jedne scene na drugu — od Križanki i Kongresnog trga do Cankarjevog doma i Slovenačke filharmonije. Nekada je to veliki orkestar pod otvorenim nebom, nekada opera, balet ili pozorišna predstava, a nekada recital velikog pijaniste. I upravo ta raznovrsnost, uz dosledno visok umetnički nivo, čini ga posebnim.

Ove godine održava se njegovo 74. izdanje, do 8. septembra. Tokom gotovo tri meseca, na scenama Ljubljane smenjivaće se veliki koncerti, opere, baletske i pozorišne predstave, uz umetnike iz Slovenije i sveta.

Samostan Križanke i Jože Plečnik

Festival Ljubljana rođen je 1953. godine, ali njegovi koreni sežu godinu ranije, kada je Turističko društvo LJubljana, na inicijativu dr. Frana Vatovca, organizovalo prve letnje kulturne priredbe. Već tada postojala je ambicija da Ljubljana dobije nešto veće od sezonskog programa — da postane važna evropska festivalska i kulturna tačka. Prvi Festival, održan u julu 1953, okupio je različite kulturne, folklorne, turističke, pa čak i sportske sadržaje, ali je od početka imao i prosvetiteljsku misiju – da umetnost približi širokoj publici. Vatovec je svoju viziju kasnije sažeo u gotovo proročku rečenicu: Ljubljana bi, govorio je, trebalo da postane „Salzburg, Verona, Bajrojt, Edinburg jugoistočne Evrope“.

A onda se dogodilo nešto što će zauvek odrediti identitet Festivala. Križanke, nekadašnji samostan nemačkog viteškog reda iz 13. veka, trebalo je preobraziti u prostor za festivalske priredbe. Grad je taj veliki zadatak poverio tada već osamdesetogodišnjem Jožeu Plečniku. Između 1952. i 1956. godine slavni arhitekta stvorio je svoje poslednje veliko delo. Kamen, arkade, dvorišta i vrtovi nekadašnjeg samostana dobili su novi život. Plečnik nije izbrisao istoriju prostora – ugradio ju je u novu arhitekturu i stvorio jedno od najneobičnijih letnjih pozorišta u Evropi. Križanke su tako postale mnogo više od festivalske pozornice. Postale su deo umetničkog doživljaja.

Ali ono što je tokom decenija posebno obeležilo Festival Ljubljana jesu veliki orkestri i ansambli koji su dolazili iz najvažnijih muzičkih centara Evrope i sveta. Neka od tih imena sama po sebi govore dovoljno: Bečka filharmonija, Koncertgebau orkestar iz Amsterdama, Njujorška filharmonija, Bostonski simfonijski orkestar, Izraelska filharmonija, Lajpciški Gewandhaus orkestar, Minhenski filharmonijski orkestar, Marinski orkestar iz Sankt Peterburga, Kraljevski filharmonijski orkestar iz Londona, Simfonijski orkestar iz Pitsburga, orkestar milanske Skale…

Sam taj niz zvuči kao mala istorija svetske orkestarske muzike. Posebno je zanimljivo što je Festival, još u vreme kada je Evropa bila podeljena gvozdenom zavesom, uspevao da spoji različite muzičke svetove. Godine 1979. u Ljubljani su nastupili Liverpulska filharmonija i Lenjingradska filharmonija — britanski i sovjetski orkestar, u gradu koji se tada nalazio na samoj granici dva sveta. Za publiku u Ljubljani to nije bio samo susret dva velika orkestra, već prilika da se na jednom mestu čuje muzika koja je dolazila sa dve strane tada podeljene Evrope.

Glumci tri sata u vodi i pokvarena dirka

Ali veliki orkestri na sceni uvek dobijaju i svoje lice – dirigenta. Kroz Festival Ljubljana prošli su: Zubin Mehta, Rikardo Muti, Lorin Mazel, Danijel Barenbojm, Valerij Gergijev, Šarl Dutoa, Kristof Ešenbah, Danijel Harding, Ivan Fišer, Andris Nelsons, Herbert Blomštet… A onda dolaze glasovi. Veličina neke opere često se pamti — po boji nečijeg glasa, po ličnosti na sceni, po trenutku u kojem velika arija odjednom utiša čitav trg ili pozorišnu salu.

Mnogima je to pošlo za rukom, jer je Ljubljana ugostila neke od najvećih operskih pevača poslednjih decenija: Lučana Pavarotija, Plasida Dominga, Hozea Karerasa, Anu Netrebko, Anđelu Georgiju, Jonasa Kaufmana, Huana Dijega Floresa, Grejs Bambri, Katju Rićareli, Elinu Garanču, Dajanu Damrau, Sonju Jončevu i mnoge druge. No, pored njih, Festival su obeležili i umetnici koji su pripadali različitim generacijama i školama instrumentalne muzike — Jehudi Menjuhin, Mstislav Rostropovič, Marta Argerič, Gidon Kremer, Vadim Repin, Maksim Vengerov, Jurij Bašmet… Kada se sva ta imena stave jedno pored drugog, postaje jasno da ovde nije reč samo o spisku vrhunskih umetnika. Reč je o tradiciji koja je Ljubljanu učinila jednim od važnih mesta evropskog umetničkog života.

I ta priča nije završena. Naprotiv. Ove godine u Ljubljanu dolazi nekoliko velikih orkestara, a od solista – biće tu Juža Vang, jedna od najsjajnijih pijanističkih zvezda današnjice, koja će prvi put nastupiti na festivalskoj sceni uz Maler kamerni orkestar, a nekoliko dana kasnije publiku očekuje i senzacija ove smotre – Katja Bunjatšiviili, koja će nastupiti sa Berlinskim simfoničarima. Festival, dakle, ne živi samo od svoje slavne prošlosti. On i danas dovodi umetnike čija imena obeležavaju savremeni muzički život.

Iza festivalskih reflektora postoji i ona manje vidljiva strana — svet malih pehova, nepredviđenih situacija, zanimljivih susreta i velikog profesionalizma ljudi koji Festival drže na nogama. Za 74 godine, takvih priča nakupilo se mnogo. Ima anegdota o kapricima i harizmi velikih operskih zvezda i njihovim ekscentričnim zahtevima — o temperaturi u garderobama, posebnim markama mineralne vode, specijalnoj hrani, pa čak i preuređivanju hotelskih soba prema feng-šui principima. Ali nisu sve festivalske priče o zvezdama samo pikanterije o njihovim prohtevima.

Neke govore o njihovoj energiji i profesionalizmu. Valerij Gergijev, recimo, ostao je upamćen po gotovo neverovatnoj energiji. Dešavalo se da u Ljubljanu sleti neposredno pred veliki koncert, a onda, praktično bez vremena za predah, izađe pred hiljade ljudi i svojim magičnim dirigentskim štapićem preuzme kontrolu nad čitavim trgom.

Veliki deo festivalske priče zauzima i vreme. Nastupati u Ljubljani pod vedrim nebom ponekad znači prihvatiti i ono što priroda odluči da doda programu. Darko Brlek, dugogodišnji direktor Festivala, pričao je o jednom otvaranju na Ljubljanskom gradu kada je, neposredno pred početak, pljusak potpuno zalio tonsku opremu.

Organizatori su skupljali vodu sa tonskog stola i sušili opremu fenovima za kosu. A onda se dogodilo ono što u festivalskoj produkciji ponekad liči na malo čudo – kada je program trebalo da počne, tehnika je proradila. Pamti se i premijera Pandurovog „Fausta“ u Križankama, kada je temperatura pala na svega osam stepeni! Publika se umotala u ćebad, dok su glumci, gotovo polugoli, skoro tri sata igrali u vodi. Zato je pokretni krov nad Križankama svojevremeno dočekan gotovo kao spasonosno rešenje.

Posle oštećenja starog krova u snežnoj oluji 2016. godine, Križanke su dobile novu, savremenu konstrukciju, koja im je omogućila da sačuvaju čar Plečnikove letnje pozornice, ali i da budu bolje zaštićene od vremena. Možda je upravo u tome jedna od lepših osobina ovog festivala — što poštuje prošlost, ali joj ne dozvoljava da postane prepreka budućnosti. Ali nije samo vreme to koje može da zakaže. Nekada su to i instrumenti. To se, pre dve godine, dogodilo na koncertu Marte Argerič u Cankarjevom domu. Usred nastupa iznenada se pokvarila dirka na klaviru. Argerič je prekinula sviranje, nasmešila se publici i mirno sačekala da dođe štimer i otkloni problem. Nije bilo nervoze ni velike drame. Kada je klavir ponovo bio spreman, koncert je nastavljen — uz aplauz.

Bez zabrane po nacionalnom ključu

Festival je svoju istrajnost pokazao i onda kada se činilo da će kultura morati da zastane. Pandemija korona virusa 2020. godine preko noći je promenila kulturni život širom sveta. Festival je ipak održan, uz stroga epidemiološka pravila i prilagođen program. U godini kada su se scene širom sveta zatvarale, Ljubljana je pronašla način da svoju festivalsku tradiciju ne prekine. Sličnu otvorenost pokazala je i posle početka rata u Ukrajini.

Dok su pojedine evropske kulturne institucije otkazivale nastupe ruskih umetnika, Ljubljana nije uvela opštu zabranu po nacionalnom ključu. Na njenim scenama nastupali su i ruski umetnici, među njima pijanista Nikolaj Luganski, Ana Netrebko i drugi. Festival je tako, i u vremenu novih političkih podela, sačuvao ono zbog čega je i nastao — prostor za susret umetnika i publike.

Ljubljana ima još jednu osobinu koja se ne može uneti u festivalsku statistiku. Umetnici koji ovde gostuju ne pojavljuju se isključivo na sceni, jer muzika ponekad nastavlja da živi i kada se festivalski reflektori ugase. Nije neobično da se posle koncerata klasični muzičari nađu u nekom od ljubljanskih lokala, gde se do kasno u noć mešaju sa lokalnim muzičarima, uz džez, tradicionalne melodije i improvizaciju.

Kao da se granica između „velike“ umetnosti na festivalskoj sceni i muzike koja pripada gradu na nekoliko sati jednostavno izgubi. Isto se događa i sa publikom. Kada su najtraženiji koncerti i operske predstave rasprodati, umetnost ne prestaje na festivalskoj ogradi. Na Kongresnom trgu ljudi ostaju oko prostora u kojima se svira, peva i pleše, pokušavajući da uhvate bar deo onoga što se događa na sceni. To je prizor koji govori više od bilo koje brojke o posećenosti – Festival nije samo program koji se odvija pred publikom – on postaje događaj čitavog grada.

Iza svega što Festival Ljubljana danas predstavlja stoji još nešto što se možda ne vidi sa festivalske scene, ali bez čega svega ovoga ne bi bilo – odluka da se kulturi obezbedi mesto koje joj pripada. Vrhunska kultura ne nastaje sama od sebe. Za nju su potrebne vizija, kontinuitet i spremnost da se u nju dugoročno ulaže.

Festival, osim podrške Grada Ljubljane, godinama podržavaju i brojni sponzori i partneri, a deo prihoda ostvaruje i od prodaje ulaznica — svake godine njegove programe poseti nekoliko desetina hiljada ljudi, iz zemlje i inostranstva. Najbolja potvrda takvog odnosa prema kulturi jeste činjenica da Grad Ljubljana za kulturu izdvaja 11 odsto svog godišnjeg budžeta, ne računajući infrastrukturne projekte. Ali iza te brojke stoji nešto važnije: dugoročna odluka da kultura pripada javnom prostoru i da je vredna ozbiljne i kontinuirane podrške. Ljubljana je tu lekciju, čini se, odavno naučila.

I šta reći na kraju? Za 74 godine Festivala promenilo se gotovo sve oko njega. Prošao je kroz ratove, velike istorijske lomove i nove početke. Nestala je država u kojoj je nastao, ali su zato stvorene nove. Izmenile su se granice i politički sistemi. Došle su nove generacije i društva — a Festival je ostao. Menjao je programe, umetnike, scene i forme, ali nije izgubio svoju osnovnu ideju: da slovenačka prestonica tokom leta postane grad umetnosti i susreta. Za 74 godine Festival Ljubljana s pravom je stekao ugled jednog od najprestižnijih letnjih festivala u Evropi. Postao je i pravi praznik umetnosti — kojem se publika iz godine u godinu vraća sa nestrpljenjem.