“Evropa je pod napadom sa tri strane, a EU i NATO ne mogu da je odbrane”: Šta je alternativa i pod kojim uslovom? – Svet

Nemačka je saopštila da za napad dronom na aerodrom u Lajpcigu krivi Rusiju; ruski dron je pogodio voz u blizini ukrajinsko-poljske granice; italijanski avion oborio je ruski dron iznad Litvanije; sa ruskog ratnog broda ispaljene su signalne rakete prema danskom helikopteru – sve to dogodilo se u razmaku od samo nekoliko nedelja i ukazuje na jednu povezanu priču, piše kolumnistkinja Gardijana Natali Toči.

Bilo zato što je Rusija iscrpljena i nije u stanju da napreduje u Ukrajini, bilo zato što veruje da SAD neće priteći Evropi u pomoć, režim Vladimira Putina sve je odlučniji u tome da pojača svoju agresiju u Evropi.

Putinova računica nije iracionalna. Tramp nikada ne propušta priliku da se obruši na Evropu – najnoviji primer su njegove pretnje novim carinama EU ukoliko Brisel nastavi sa planom da Kanadi ponudi „pridruženo članstvo“.

Evropljani su već oguglali na Trampove uvrede i pretnje, ali one ipak ukazuju na njegovo duboko neprijateljstvo, što sugeriše da bi, ukoliko bi ruski napad zahtevao odgovor, Tramp mogao da odluči da ostane po strani. Na SAD se svakako ne može računati da će stati uz Evropu.

Upravo u tom kontekstu Ursula fon der Lajen je prošle nedelje iznenadila javnost predlogom da se Kanadi ponudi pridruženo članstvo u EU. Kako bi ojačala evropsku odbranu, predsednica Evropske komisije takođe želi „Evropski savet za bezbednost“, kao i mehanizam uzajamne solidarnosti za odgovor na hibridne napade.

Iako imaju različita obrazloženja, ove ideje se uklapaju u istu stratešku logiku – u svetu predatorskih sila, „ostatak Zapada“ mora da se okuplja i drži zajedno.

Pretnje ne dolaze samo spolja. Uz Putinovu Rusiju i MAGA Ameriku, uspon krajnje desnice u Evropi upotpunjuje trougao pretnji.

Krajnja desnica predstavlja pretnju liberalnoj demokratiji. Ali podsticanjem unutrašnjih podela i zalaganjem za raspad i dezintegraciju, ona takođe podržava strategije „zavadi pa vladaj“ predatorskih spoljašnjih sila, predstavljajući izazov evropskoj nezavisnosti i suverenitetu.

Bilo je potrebno da uspesi AfD-a na nemačkim regionalnim izborima izazovu politički zemljotres da bi Fon der Lajen otvoreno priznala da evropske pretnje dolaze i iznutra. Bolje ikad nego nikad.

Suočeni sa ovim nezabeleženim preplitanjem pretnji koje dolaze sa tri strane, lideri užurbano traže odgovor.

NATO ima ono što je potrebno da odbrani Evropu od Rusije. Ali ako njegov najveći član – SAD – nije spreman da se uključi, pitanje njegovih planova, struktura i kapaciteta postaje bespredmetno. Ako bi hibridni napad na neku evropsku zemlju izazvao civilne žrtve, da li bi NATO bio zaobiđen ukoliko bi Vašington jasno stavio do znanja da nije spreman da deluje? Kolektivna odbrana možda čak ne bi ni bila aktivirana ako bi se unapred očekivalo da će SAD izdati svoje evropske saveznike.

Upravo tu na scenu stupa vanredni protokol Fon der Lajen, koji popunjava prazninu između najvišeg nivoa uzajamne pomoći – člana 42.7 osnivačkog ugovora EU, koji se odnosi na oružanu agresiju – i potpunog odsustva bilo kakvog mehanizma.

Napadnuta država bi aktivirala protokol, sazvao bi se vanredni Evropski savet, a Komisija i visoki predstavnik EU predložili bi mere odgovora, uključujući evakuaciju i medicinsku pomoć, stvaranje zaliha i energetsku bezbednost, ekonomski pritisak, vojnu mobilnost i drugo.

Mehanizam bi mogao da se proširi i na partnere koji dele iste vrednosti, a koji nisu članice EU, počev od Kanade, Norveške, Ujedinjenog Kraljevstva i Ukrajine. I predlog da se Kanadi ponudi pridruženo članstvo u EU, iako još uvek nije precizno definisan, može se posmatrati u tom svetlu.

Na papiru, sve to ima smisla. U praksi je teško zamisliti da bi takav mehanizam funkcionisao bez zastoja, a kamoli brzo, imajući u vidu organizacionu složenost EU, njenu sporost u delovanju i unutrašnje podele.

Otuda i predlog za Evropski savet za bezbednost, koji bi činile one zemlje koje su spremne i sposobne da doprinesu odbrani Evrope, po potrebi i bez SAD. Neke od tih zemalja bile bi članice EU, ali ne sve – ponovo Kanada, Ujedinjeno Kraljevstvo, Ukrajina i, moguće, Turska.

I problem i rešenje su jasni. Da bi se zaštitio od predatorskih sila, ono što je preostalo od Zapada mora da sarađuje sve tesnije. Ali postojeće multilateralne organizacije – NATO i EU – nisu prilagođene toj svrsi.

NATO će ostati vezan za SAD dok je EU spora i glomazna, izgrađena za mirnodopske uslove. Njeno članstvo, iako brojno, nije dovoljno široko i ne obuhvata ključne aktere u širem evropskom prostoru.

Razvoj alternativnih oblika članstva u EU mogao bi biti od interesa ne samo za Kanadu, već i za Ujedinjeno Kraljevstvo. Tu ideju je, zapravo, prvi pokrenuo Berlin u vezi sa Ukrajinom, ali ju je Kijev odbio, smatrajući je statusom „druge klase”.

Ukrajina zaslužuje punopravno članstvo u EU, ali ako se u kratkoročnom periodu ukaže prilika za značajno pridruženo članstvo, trebalo bi da ga prihvati, uz istovremeno insistiranje na daljem napretku.

Uspon krajnje desničarskog nacionalizma znači da će postizanje konsenzusa unutar EU postati teže, a ne lakše – i upravo tu na scenu stupa predlog o manjem i efikasnijem Evropskom savetu za bezbednost, pod uslovom da vlade krajnje desnice istovremeno ne dođu na vlast u velikim evropskim zemljama.

Bezbednosni predlozi Fon der Lajenove su razumni i preko potrebni. Potencijalna zamka ne leži u samoj poruci, već u onome ko je iznosi.

Tokom godina na čelu Evropske komisije, stekla je reputaciju osobe koja centralizuje moć i prekoračuje svoja ovlašćenja, čime je izazvala nezadovoljstvo drugih zvaničnika EU, kako u Briselu, tako i u evropskim prestonicama.

Kada je reč o bezbednosti i odbrani, nacionalne vlade država članica EU posebno ljubomorno čuvaju svoj suverenitet. Bilo bi tragično ako bi evropske vlade na kraju odbacile niz dobrih ideja zbog institucionalnih nadmetanja za prevlast u Evropi.