Egon Savin o premijeri predstave Kovači: „Ovo je hrabra, mogao bih reći i bezobrazna predstava“ – Kultura

Karte za premijeru su planule, dok će publika biti u prilici da predstavu pogleda na prvoj reprizi 29. septembra. Ulaznica je humanitarna SMS poruka za lečenje Branka Glamočaka – 1990 na 3030. Prijave su otvorene putem Instagram stranice Fondacije Mozzart. Potrebno je samo da pošaljete poruku na Instagram stranici Fondacije Mozzart, rezervišete svoje mesto, pošaljete dokaz o poslatoj SMS poruci i dobijate kartu na svoju mejl adresu.

U novoj sezoni Teatra humanosti, u režiji Egona Savina, pred beogradskom publikom okupiće se velika glumačka imena – Ljubomir Bandović, Elizabeta Đorevska i Mladen Andrejević, uz mlade glumce Teodora Vinčića i Danila Milića. Ovaj ansambl na scenu donosi priču nastalu prema delu bugarskog pisca Aleka Popova, koja kroz humor i ironiju govori o ljubavi, usamljenosti, radu i životu čoveka savremenog Zapada.
Kovači su, kako kaže reditelj Egon Savin, „satira o ljubavi“ i ironijski pogled na intimni život sredovečnog čoveka bogate zapadne Evrope.

Šta vas je, kao reditelja, privuklo delu Aleka Popova „Kovači“ i šta ste u njemu prepoznali kao materijal za pozorište?

Ne mogu da se setim kada sam pročitao tako dobar i duhovit komad. Dobre dve godine trudio sam se da pronađem adekvatnu podelu, ali i pozorište sa zainteresovanom atmosferom u kojem bismo mogli da tekst uradimo na pravi način. Komad je vrlo provokativan, dinamičan i dramatičan, ali istovremeno i veoma duhovit.

Koji vam je bio najveći rediteljski izazov tokom rada na ovoj predstavi?

U ovom teatru najveći problem je bio prostor. Kada rešavate predstavu u malom prostoru, morate da ga „uprostrite“, da publika nema osećaj skučenosti i da ne doživi prostor kao neku smanjenu kutiju. Sudbina reditelja je zbog toga prilično problematična kada je uspeh predstave u pitanju, jer treba „uprostriti“ komad, priču, promene mesta i situacije, što nije nimalo lako. Mislim da sam to uspeo da rešim na odgovarajući način, a nakon toga je sve teklo mnogo lakše. Ipak, najveći izazov bila je sama priča i tema, dok je pitanje prostora predstavljalo veliki tehnički problem koji smo, mislim, uspešno rešili.

U predstavi igra veoma zanimljiv ansambl – Ljubomir Bandović, Elizabeta Đorevska, Mladen Andrejević, Teodor Vinčić i Danilo Milić. Šta vas je kod svakog od njih opredelilo za ulogu koju igra?

Velika prednost za reditelja je kada pozorište nema svoj stalni ansambl, jer tada može da dovodi glumce iz različitih sredina. Imao sam mogućnost da napravim tipsku podelu i da pronađem glumce iz različitih beogradskih pozorišta koji odgovaraju likovima koje tumače. Mislim da je podela veoma precizna i da oni to sjajno rade. To je beogradska A-podela i tu nije bilo nikakvih kompromisa.

Zašto bi neko ko nikada nije čitao Aleka Popova i ne zna ništa o „Kovačima” trebalo da dođe i pogleda predstavu?
Publika voli dobre predstave, a najvažnije je napraviti dobru predstavu. Treba da dođe zato što je predstava duhovita, uzbudljiva i zato što se tiče svih nas.

Šta publika sigurno ne očekuje od ove predstave?

Ovo je radikalan kritički osvrt na zapadnoevropski način života. To je priča o ljudima umornim od sticanja i rada, koji upravo zbog toga počinju da otvaraju probleme svoje intime. Ovo je hrabra predstava. Mogao bih da kažem i – bezobrazna.
Predstava će premijerno biti izvedena u prostoru Fondacije Mozzart, gde ste već režirali „Baštu sljezove boje”. Kako biste opisali rad sa

Teatrom humanosti Fondacije Mozzart?

Ovde se radi jednostavno, brzo i lako se dogovara. Pitanje pozorišta je, naravno, kompleksno, jer je potrebno praviti repertoarsku politiku. Trenutno imaju nekoliko potpuno različitih predstava i tema, a ja se nadam da će Teatar humanosti u budućnosti pronaći svoj teatarski jezik i svoje repertoarsko opredeljenje.

Teatar humanosti je nova gradska scena koja je nedavno otvorena. Koliko je to značajno za našu kulturnu scenu?

Velika je stvar što je Beograd, posle toliko godina, dobio novi teatar i to je zaista veliki poklon. Posle Zvezdara teatra, koji smo osnivali osamdesetih godina, dobili smo novo pozorište. To nije samo prazan prostor u kojem se radi, već postoji dobra volja da se ulaže, i ja sam lično, kao i svi ljudi koji ovde rade, zahvalan zbog toga. Da li će Beograd na adekvatan način odgovoriti i da li će se beogradska, naročito kulturna javnost, pozitivno osvrnuti na ovaj događaj, odnosno činjenicu da je Beograd dobio novo pozorište u centru grada, ostaje da vidimo.