Poslednja avantura barona Žvalhauzena – Lični stavovi

„Bilo je zvučnog topa“. Strukturiram ovih dana jedan dramski tekst, zasnovan na fikciji, i sviđa mi se ovaj naslov.

„Bilo je zvučnog topa“ – vrlo je upečatljivo i dobro bi izgledalo i na pozorišnom plakatu. Prvo sam razmišljao da naslov bude „Bilo je sonične haubice“, ali ne.

„Bilo je zvučnog topa“ je jednostavnije. Kao glavnog lika vidim jednog debeljuškastog, ili pre amorfnog tipa koji izgleda kao neko ko se ne bi dobro provodio u zatvoru – što reče onaj u Bormanovom „Oslobađanju“, „bome ovaj momak ima lepa usta, a?“.

Pojavljuje se niotkuda, sličeći nekom ko u smiraj leta 1944. ide po Beogradu preteći „Ako mi ne priznaš gde kriješ komuniste, snosićeš posledice!“.

Jeste da je ovo o čemu pričam apsolutna fikcija, ali glavni lik dramskog dela uvek mora imati razumljivu motivaciju. Ovaj bi, recimo, mogao da bude ucenjen nečim jako gadnim, jer koje bi drugo objašnjenje moglo da postoji za tako iracionalno ponašanje?

Smisliću, a moja mašta je u svakom slučaju bujna i u glavi već imam fantastično društvo u kojem se takva čudesa dešavaju.

Vidim Vođu koji je dok je i dalje čuvao obrise mentalnog zdravlja naređivao da mu autobusima dovoze mase na trgove, pa bi im onda pričao besmislice i mlatarao pesnicama. Kada je, pak, prekoračio preko granice na čijoj drugoj strani nelečeni poremećaji ličnosti preduzimaju ekskurzije u stravu i užas, pred govornicu su mu počeli dovoditi robote iza kojih su bili parkirani redovi praznih autobusa.

Roboti su jedva čujno aplaudirali dok je Vođa, kada bi se njihovi plastični udovi počeli spajati, znojavim šakama prekrivao uši, ubeđen da je buka nesnosna. Farove autobusa je prepoznavao kao oduševljene, razrogačene oči poštovalaca njegovog bića, pa se onda drao još jače a pesnice više nisu mlatarale u prazno nego su tukle nepostojeće neprijatelje koji su za njega bili uznemirujuće stvarni. Ne znam šta će od svega ovoga da preživi drugu ruku dramskog teksta, ali naslov će da ostane. „Bilo je zvučnog topa“, baš je efektno.

Šalu i inovativnu provokaciju na stranu, vratimo se u realnost jeseni 2026. Predsednik je konačno raspisao parlamentarne izbore, potom se neustavno pojavivši kao nosilac liste dok i dalje obavlja funkciju predstavnika svih građana. Zašto će se izbori desiti sada, umesto da se, kako bi iz njegovog ugla bilo logično, odlažu do poslednjeg trenutka? Da li strepi od američkih „midterm“ izbora u novembru na kojima bi mogao da započne sunovrat Trampove administracije? Da li se pre svega plaši domaćih neprilika, svestan da u Srbiji njegovo tvrdo jezgro podrške postaje sve propusnije, a apstinenti u sve većem broju odlučuju da blagoizvole izaći na izbore? Ovaj put zapravo imaju i za koga da glasaju, i ne mogu da nastave da se pravdaju time što čekaju „neke nove, neukaljane ljude“.

Evo ih, pojavili su se, a pojavila se i referendumska atmosfera. Jedino još čekamo Dragana Đilasa da se prizove razumu, i bojim se da ga nećemo dočekati. Zašto li radi to što radi? Da li je u pitanju manjak pameti, da li višak sujete (a sujeta je drugi naziv za glupost), da li ispunjavanje dogovora sa evropskim političkim subjektima? Svakako ne bi bilo zgoreg da Evropska unija bude uverena da će tokom tranzicije srpskog društva iz divljanja kriminalno-bezbednosnih struktura u nešto nalik normalnosti imati makar jednu parlamentarno aktivnu političku grupaciju kroz koju može da iznutra posmatra odvijajuće procese, ako već neće moći da ih sasvim kontroliše.

Na taj način bi se smanjila opasnost da će posle zatvaranja birališta iznova „zabrinuto posmatrati“ i „pozivati na demokratski dijalog“. Bez njihove prećutne dozvole da uradimo šta god je potrebno da se uradi, prevrat će ići mnogo teže, a verovatno ni neće biti moguć. Da li se uzrok predsednikove žurbe nalazi u hvatanju poslednjeg „dragi Aleksandre“ voza?

I dalje se slepo nadajući da će oljuštena grupacija Dragana Đilasa u narednim danima odustati od direktnog učešća na izborima, razmatram šta bi se u suprotnom moglo desiti. Najbolje bi bilo da pređu cenzus. Manje dobro – i meni emotivno najdraže, ali emocije znaju da budu destruktivne – bi bilo da osvoje minoran, po mogućstvu četvorocifren broj glasova, tako nanevši minimalnu štetu zajednici i u budućnosti plativši cenu isključenošću iz političkog života.

Katastrofalno bi bilo da osvoje veliki ali nedovoljan broj glasova. Usput, broj glasova neophodnih da se pređe cenzus biće veći nego ikada. Na parlamentarnim izborima 2022. i 2023. godine izlazilo je tri miliona osamsto hiljada glasača. Ovaj put istraživanja predviđaju izlaznost od četiri miliona i dve stotine hiljada, a nedavni mađarski izbori su pokazali kakva se akceleracija stvara kada se uspostavi referendumska atmosfera te bi izlaznost mogla biti još veća. Nije sve ohrabrujuće: jedan deo viška stići će iz Bosne i Hercegovine gde 600.000 ljudi sa dvojnim državljanstvom već mesecima biva mamljeno, plaćano i obmanjivano.

Posledično, broj glasova koji će biti potreban za cenzus neće biti manji od 125.000 i bojim se da je grupacija Dragana Đilasa najbliža tome da uništi oko sto hiljada glasova. Isto važi i za Novi DSS čiji će, po mom empirijskom mišljenju, urbano-desničarski glasači u velikoj meri zaokružiti Studentsku listu. Ako trust mozgova „autentične desnice“ zaključuje na osnovu rezultata sa izbora 2023, kada su osvojili 191.000 glasova, i pretpostavlja da će odliv ka Studentskoj listi biti nadoknađen prilivom razočaranih režimskih glasača, plašim se da čine tragično lošu procenu. A ako su sve vreme na platnom spisku Službe, onda je moguće da je plan upravo da ne pređu cenzus, ili da ga pređu „uz malu pomoć prijatelja“ pa zatim u parlamentu „dignu ručnu“, pravdajući to „zaštitom nacionalnih interesa“.

Nestorovićevi lovci ljudi-guštera su svoj opozicioni potencijal – koji, naravno, nikada nije ni postojao – sveli na obrise iz prošlosti, i pretpostavka je da šteta koju su napravili na beogradskim izborima 2023. godine ne može da se ponovi. Valja biti oprezan i imati u vidu da se računice sa dotičnih lokalnih izbora ovaj put preslikavaju na republički nivo, te da je razotkrivanje lovaca na ljude-guštere kao eksponenata FSB-a najverovatnije sračunata akcija koja bi trebalo da ka njima nastavi da usmerava bezumnike koji mrze režim sa ekstremno-desničarskih pozicija.

Uzevši sve u obzir, mora se primetiti da predsednik solidno igra iznuđenu šahovsku partiju. Jasno, nedostatak morala mu otvara svakojaka polja delovanja i sve što po pitanju postavke svog fronta čini, zasnovano je na prevari. „Svaki glas koji nije za SNS je blokaderski glas“, reče on po raspisivanju izbora. Linearnim zaključivanjem, ispada da je i glas za SPS blokaderski glas, čime se ljudi iz manjih sredina, besni na lokalne SNS-ove gaulajtere, navode da svoj glas, ako je već nepovratno izgubljen za SNS, daju nečemu što im je poznato. A u uslovima medijske blokade, to je SPS.

U tom pogledu se možda i iskreno disidentstvo Branka Ružića ispostavilo upotrebljivim. Dok je bio član SPS-a bio je blaćen u režimskim tabloidima. Kada je isključen iz stranke, međutim, na naslovnim stranicama „Informera“, „Srpskog telegrafa“, „Aloa“… toga nije bilo, a uredništva su dobila nalog da nastave da se bave standardnim opsesijama (konkretno, u „Informeru“ je glavna vest bila da je „Đokić u Brazilu na četvrtom letovanju“). Zašto je uopšte isključen, kada bi im očigledno bilo korisnije da do kraja obavlja funkciju matadorovog plašta? Možda je razlog strah i od najmanje, teoretske mogućnosti da bi mogao izvesti postizborni puč i SPS brzinski pretvoriti u stranku sa kojom glasačima Studentske liste saradnja ne bi bila apsolutno neprihvatljiva.

„Politički veteran“ je odlučio da nas uz naizmenično muljanje i urlanje oslobodi svog svakosatnog prisustva u našim životima. Od njega ništa manje nismo ni očekivali. Važnije, od njega više ništa ne zavisi.

Autor je dramaturg

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa