Pet filmova o putovanju kroz vreme koji zapravo imaju naučnog smisla – Kultura

Na primer, kada Dok Braun odvede Martija i Dženifer u budućnost u filmu Back to the Future Part II, oni zapravo ne bi mogli da sretnu svoju decu, jer bi Marti i Dženifer prethodnih 30 godina bili odsutni iz vremenske linije. Čekajte. Šta?

To je samo jedan primer kako najomiljenija filmska franšiza o putovanju kroz vreme zanemaruje teorijska pravila takvog putovanja, a isto važi i za gotovo svaki drugi film na ovu temu. Čim u jednačinu ubacite makar osnovne principe stvarne nauke, sve počinje da se raspada.

Ipak, postoji nekoliko filmova koji zaista imaju izvesnog naučnog smisla, jer su njihovi scenaristi ili detaljno proučavali zakone kvantne fizike za potrebe priče, ili su upravo od tih zakona krenuli i na njima izgradili priču. Iako je to svakako retkost, evo pet takvih primera.

Interstellar

Naučnofantastični ep Kristofera Nolana iz 2014. godine, Interstellar, nesumnjivo je najpoznatiji film koji je pokušao da što detaljnije istraži zakone kvantne fizike. To je najverovatnije zato što je koncept, zajedno sa producentkinjom Lindom Obst, razvio teorijski fizičar Kip Torn, koji je na filmu radio i kao naučni konsultant.

Film istražuje pojave poput crnih rupa i dilatacije vremena. Uz to, u završnom delu prikazuje i putovanje kroz vreme. Astronaut Kuper (Metju Mekonahi) ulazi u crnu rupu i dospeva u nešto što se naziva „teseraktom“, konstrukciju koju su stvorili ljudi iz budućnosti i koja vreme može da predstavi kao fizički prostor, omogućavajući Kuperu da komunicira sa svojom ćerkom u prošlosti.

Doduše, postojanje teserakta objašnjeno je time da su ga napravili ljudi iz budućnosti, ali ovaj element priče koristi se kako bi se istražilo na koji način bi putovanje kroz vreme moglo da postane moguće, uz oslanjanje na činjenicu da su crne rupe za nas i dalje u velikoj meri misterija.

Planet of the Apes

Tehnički gledano, svaki prikaz putovanja kroz vreme u kojem neko odlazi u budućnost, ali se ne vraća u prošlost, ima određenu naučnu prednost u odnosu na druge priče o putovanju kroz vreme. Razlog je to što je putovanje u budućnost sasvim moguće – potrebno je samo da se krećete veoma brzo, odnosno brzinom približnom brzini svetlosti.

Što se brže krećete, vreme za vas sporije prolazi. Na Zemlji su posledice toga praktično neprimetne, ali pri izuzetno velikim brzinama u svemiru postaju značajne. Na primer, sateliti koji kruže oko Zemlje doživljavaju protok vremena drugačije od nas. Dakle, ako bi se astronaut kretao izuzetno velikom brzinom kroz svemir, vreme bi za njega prolazilo veoma sporo, dok bi na Zemlji nastavilo da protiče uobičajeno. Ova pojava naziva se dilatacija vremena, a Interstellar je zapravo veoma dobro objašnjava.

Kada je reč o filmu Planet of the Apes, astronaut Džordž Tejlor (Čarlton Heston) nalazi se na svemirskoj misiji u brodu koji se kreće brzinom približnom brzini svetlosti, nakon čega se njegov brod ruši na misterioznu planetu. Iako to ne shvata sve do kraja filma, ta planeta je zapravo Zemlja u dalekoj budućnosti.

Ovakva vrsta putovanja kroz vreme sasvim je moguća, dok se putovanje unazad kroz vreme među mnogim vodećim naučnicima uglavnom smatra nemogućim. Istina, putovanje u prošlost pojavljuje se u nekim nastavcima Planet of the Apes, ali ako posmatramo samo originalni film iz 1968. godine, naučna osnova drži vodu.

Avengers: Endgame

Da, možda deluje pomalo smešno uvrstiti film u kojem putovanje kroz vreme objašnjava zeleno ozračeno čudovište, dok je jedan od putnika kroz vreme rakun koji govori, ali Avengers: Endgame zaslužuje priznanje zato što odbacuje jedan od najproblematičnijih klišea većine priča o putovanju kroz vreme. U takvim filmovima ljudi uglavnom odlaze u prošlost kako bi „popravili“ budućnost menjajući događaje koji su joj prethodili.

Avengers: Endgame to ne radi.

U filmu se Osvetnici vraćaju u prošlost kako bi uzeli određene predmete, a zatim se vraćaju u sadašnjost da bi ih iskoristili. Dok Antmen (Pol Rad) misli da će to promeniti istoriju, Halk (Mark Rafalo) objašnjava da to nije moguće. Umesto toga, vremenska linija bi se razgranala i nastale bi nove vremenske linije u kojima ti predmeti nedostaju.

Britanski fizičar Dejvid Dojč izneo je pretpostavku da putovanje kroz vreme kojim se menja prošlost ne bi promenilo postojeću vremensku liniju, već bi stvorilo potpuno novu. Ova ideja oslanja se na interpretaciju mnogih svetova – koju prihvata i Endgame – a koja predstavlja legitimno i naučno priznato tumačenje kvantne mehanike.

I dok Avengers: Endgame prilično neodređeno objašnjava način na koji Toni Stark (Robert Dauni Džunior) stvara svoj GPS za prostor i vreme, sama činjenica da se putovanju kroz vreme pristupa preko kvantnog sveta – gde se vreme u stvarnosti ponaša veoma drugačije i možda čak uopšte ne postoji na način na koji ga mi razumemo – deluje kao svojevrsno priznanje tih naučnih ideja.

Primer

Avengers: Endgame možda istražuje neke složene koncepte, ali u njemu i dalje može da uživa prosečan gledalac koji ne obraća previše pažnje na detalje putovanja kroz vreme. Nasuprot tome, niskobudžetni film Primer iz 2004. godine zahteva maksimalnu pažnju gotovo u svakom trenutku. Film je napisao i režirao Šejn Karut, koji igra i jednog od dvojice glavnih likova. Karut je diplomirao matematiku i radio kao softverski inženjer, a svoje tehničko znanje iskoristio je kako bi ispričao priču o putovanju kroz vreme koja se često smatra naučno najpromišljenijim filmom ikada snimljenim na ovu temu.

Primer prati dvojicu inženjera koji izvode naučne eksperimente u garaži. Tokom jednog eksperimenta povezanog sa gravitacijom, slučajno otkrivaju način da putuju unazad kroz vreme. Nakon tog otkrića prave kutiju dovoljno veliku da u nju mogu da stanu.

Tokom filma obojica koriste kutiju gotovo bez ikakvih ograničenja. Posmatraju berzu kako bi videli koje će akcije porasti, zatim se vraćaju u prošlost i kupuju ih pre nego što im cena skoči. Na kraju stvaraju i svoje dvojnike, počinju da lažu jedan drugog i krše sva ona „pravila“ na koja filmovi o putovanju kroz vreme obično upozoravaju.

Film ima veoma stroga pravila putovanja kroz vreme. Kao prvo, niko ne može da otputuje u vreme pre nego što je kutija napravljena. Kao drugo, ako želite da se vratite jedan sat unazad, morate da uključite kutiju, sačekate sat vremena, zatim uđete u nju, provedete u njoj još jedan sat i tek onda izađete. Tako se vraćate u trenutak kada je kutija uključena. Na primer, ako kutiju uključite u 13 časova, a uđete u nju u 14 časova, u njoj morate da provedete još sat vremena i izaći ćete ponovo u 13 časova. Dok se vreme za osobu u kutiji kreće unazad, ne postoji nikakav portal. Ona mora da iskusi čitavo to vreme, čak i ako ono protiče unazad.

Karut je ovu verziju putovanja kroz vreme zasnovao na Fajnmanovom dijagramu, koji opisuje način na koji se subatomske čestice istovremeno kreću napred i nazad kroz vreme. Karut je u filmu namerno koristio i složen naučni jezik kako bi realistično prikazao način na koji bi dvojica inženjera međusobno razgovarala. Rezultat je film koji potpuno zbunjuje um, ali se pritom ne sapliće i ne krši sopstvena pravila, zbog čega ga publika već više od 20 godina tumači i pokušava da njegove vremenske linije prikaže dijagramima.

Predestination

Astronom Karl Segan je 1978. godine za The New York Times napisao tekst o prirodi naučnofantastičnih priča, u kojem je objasnio kako one mogu da pomognu publici da sagleda stvarne istine o univerzumu tako što stvarne naučne principe i teorije pretvaraju u fikciju. Među pričama koje je pohvalio bila je „—All You Zombies—“, kratka priča Roberta A. Hajn lajna iz 1959. godine.

„—All You Zombies—“ govori o interseksualnom muškarcu sa muškim i ženskim reproduktivnim organima. Koristeći putovanje kroz vreme, on se vraća u prošlost i oplodi mlađu, žensku verziju sebe. Rođena beba je devojčica koja zatim biva vraćena u prošlost. Otkriva se da je to dete ista ona žena koja ga je rodila, ali i isti muškarac koji je tu ženu oplodio. Priča jasno pokazuje i da ne postoji nikakva „originalna“ vremenska linija u kojoj je ta beba dete bilo koga osim dve starije verzije iste osobe. Čitav život tog lika jednostavno predstavlja nepromenljivu petlju.

Priča je, u suštini, detaljno objašnjenje i istraživanje „uzročne petlje“, odnosno svojevrsnog „paradoksa“ na koji putnici kroz vreme poput Doka Brauna upozoravaju u filmovima. Ako se neko vrati u prošlost kako bi nešto „popravio“ i u tome uspe, više neće imati razlog da se vraća u prošlost. Samim tim, problem će se ponovo pojaviti, što će ga navesti da se ponovo vrati kroz vreme, i tako ukrug.

Ovaj koncept detaljno je istražen i objašnjen u priči „—All You Zombies—“, koja je veoma verno adaptirana u film Predestination iz 2014. godine. Itan Hok igra stariju, mušku verziju glavnog lika, dok Sara Snuk tumači mlađu, žensku verziju istog lika.

Na neki način, ova priča nije toliko naučno precizniji prikaz putovanja kroz vreme koliko je temeljno objašnjenje zbog čega priče o putovanju kroz vreme zapravo nemaju mnogo smisla.

Izvor: Polygon