Ko su birači i koji im je program? – Marko Šelić Marčelo

Pre neki dan, desi se zanimljiva scena. Ispred studija, na cigari, stojim s dvojicom drugara. Jedan ima sedam, osam godina više nego ja, drugi je otprilike isto toliko od mene mlađi. Očekivano, tema je situacija. Najmlađi u nekom momentu kaže onu zluradost koja mu se zbog godina prašta: „Ma, kad ovih penzosa jednog dana više ne bude, glasanje će izgledati potpuno drugačije.“ Nas dvojica starijih se zgledamo. „Hoćeš mu ti reći ili ću ja?“, kažem. „Tako sam i ja govorio devedeset i neke“, reče najstariji drug. Na šta priznam da je i iz mene, iz istog gneva, ista rečenica izletela negde dvehiljadite. I naravno, nek su nam svi živi i zdravi, ljutite opaske samo su ljutite opaske.

No, poenta je da u tri različite kriške vremena različiti ljudi, kada dospeju u određene godine, počnu da razmišljaju isto i padaju na iste istijate autokratske fore i režimsku propagandu. Činjenica da je ova zemlja pregurala Slobino doba, samim tim i čitav arsenal njegovih medijskih trikova, belodano ne čini da se modla prepozna – a baš je modla: nisu li „ustaše i teroristi“ samo sirovija, dodatno zadžiberena varijacija na „snage haosa i bezumlja“, kako se to onomad govorilo s TV Bastilje?

Milošević zvuči kao poeta u odnosu na birtijaše koji su kalup nasledili. Elem, sindrom „više volim predsednika nego svoje unuke, a više i verujem njemu no njima“ ispostavlja se naslednim fenomenom, guslaju se te žalosne strofe s kolena na koleno, pa svako doba ima i svoje mlade koji na to odgovaraju onim čuvenim očajničkim refrenom koji spomenusmo; dosadašnji niz ne ostavlja nikakvu nadu da matrica neće nastaviti da se ponavlja i u budućnosti. Bilo bi dobro da bar neki budući predsednik/predsednica ne bude Mefisto, pa nek ga vole, ali iskustvo govori da neće, ne tako i toliko. Izgleda da niko drugi ne pobuđuje frenetičnu ljubav kao najveći grobari ove zemlje, ta tanatos-harizma pokazuje se neodoljivom.

Međutim, totalno je nefer svaljivati celu ovu muku na nejaka penzionerska pleća. Niti se ovo desilo, niti je ovoliko potrajalo samo zbog njih. Odnos birač-mentalitet podseća na odnos kokoška-jaje: ne zna se šta je prvo, a šta iz prvog nastalo.

Referendumska atmosfera definitivno nastaje, što je generalno odlična vest. Ali nimalo nije odlično što to znači da će ogroman broj ljudi između crnog i belog, pri toj kontrastnoj jasnoći, zaokružiti crno. I nimalo nije odlično što neki, nadam se mali broj naših zemljaka i zemljakinja čak ni sada neće izaći na birališta. Vlast će pasti, a Srbija će morati da nastavi da živi s informacijom koji njen procenat je bez pardona podržao fašizam u svom očiglednom obliku. Sakriće se u mišje rupe, da, tako je bilo i posle Petog oktobra, no nemojmo misliti da je to od stida, od uviđanja greške. Nije. Samo je do toga što beže kad su slabiji. A pogledajmo ih sad, pod direktnom naredbom da budu drčniji i bezobrazniji nego ikada pre: svedočio sam sceni u tramvaju gde gospođa s majicom „Expo“ vređa momka s majicom „Studenti pobeđuju“, eto tako, sam zato što joj je u vidokrugu. Kad ovo prođe, ona više neće nositi narečeni dres i utopiće se u masu. Zlikovci će pred sud, njihovi fanovi neće, jer obožavanje zla nije krivično delo. Samo je civilizacijski udes. Ljudski materijal za podršku nekom narednom zlu.

Sinoć me vozio taksista, jedan od onih „nisam za Vučića, ALI…“ – a posle tog ali uvek slede floskule s Informera, od reči do reči. Mene ne plaše potplaćeni, ušemljeni, uhlebice i koristoljupci, s njima znaš na čemu si, znaš i zašto je tako; krv mi se ledi od onih koji to nisu, a veruju režimu i telehipnozi. Od ljudi koji pogledaju SNS listu i kažu: e ovo valja, ovaj zastrašujući spisak biografija, kompilacija the best of crnilo baš mi ostavlja utisak svetle budućnosti, pošto im prošlost prosto kida. S vlasnicima takvog prosuđivanja mi ćemo morati da sagradimo iznova ovu zemlju, da hodamo istim ulicama i da umislimo da smo bezbedni, da ih je makar post-izborno moguće preobratiti. A nikad dosad nije bilo.

Ipak, osećam mir otkad su izbori raspisani. Čeka nas svašta, ali to je ta bitka. Budemo li je izgubili, možeš da odeš i ne okreneš se za fašističkom republikom koja za tobom ostaje, bez ikakve nade u tračak sunca. Ovo jeste istorijsko ili-ili, jer posle njega nikakvog preispitivanja više nema.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa