Meštanka Deliblatske peščare za Danas: Požar će se ugasiti ne zato što je nekome žao peščare, nego zato što će izgoreti koliko je trebalo da izgori – Društvo

* Kako vidite trenutnu situaciju u kojoj se nalazi Deliblatska peščara?

– Ne razumem ovakav odnos države prema nečemu što praktično niko drugi u Evropi nema. Deliblatska peščara je izuzetno vredna. Ima karakteristične biljne i životinjske vrste, čitav jedan ekosistem. Krupnija divljač možda će uspeti da pobegne, ali šta je sa svim onim malim životinjama, insektima, crvima, sa svim živim svetom koji ovde ima svoju ulogu? O tome niko ne razmišlja. Jeste toplo, jeste sušno, ali da se sve održavalo kako treba, verujem da bi situacija bila drugačija. Imam utisak da niko jednostavno ne želi da radi svoj posao.

* Vi ste bili ovde i tokom velikih požara 2007. godine. Da li vam se čini da je tada reakcija nadležnih bila drugačija?

– Požar je tada izbio kod trafoa i za to je bila odgovorna Elektrodistribucija. Bila je to prava vatrena lopta. Bilo je oko deset sati uveče kada su isključili struju. Kada sam stala na put i videla vatru, užasnula sam se. Ali jedno pamtim vrlo jasno, bilo je puno vatrogasnih vozila. Vrvilo je od vatrogasaca. Ljudi su išli na teren, gasilo se. Teren je isti i tada i sada. Zato, po mom mišljenju, veliku odgovornost snosi uprava Šumarije, jer nisu održavani protivpožarni proseci i putevi. To mora da se održava. Čemu onda sve to služi?

* Smatrate li da je požar mogao da bude manjih razmera da se o Peščari vodilo više računa?

– Apsolutno. Niko mene neće ubediti da održavanje nije važno. Jeste vruće, jeste suvo, ali upravo zato morate da budete spremni. Ovako ćemo izgubiti nešto što je izuzetno vredno. I to nije nešto što možete jednostavno da vratite. Kuća može ponovo da se podigne, ali ljudski život i priroda teško mogu da se vrate na ono što su bili. Posle ovakvog požara, pitanje je koliko godina će biti potrebno da se sve oporavi, ako ikada bude moglo. I zato ja stalno postavljam jedno prosto pitanje: Zašto je ovo moralo da se dogodi? Odgovor, međutim, ne dobijamo.

* Kažete da su dolazili i nadležni. Šta su vam rekli kada ste ih pitali zašto požar ni mesec dana kasnije nije ugašen?

– Nisu se izjasnili o tome. Rečeno je samo da će imovina i ljudski životi biti zaštićeni. Naravno da je to najvažnije, ali ne možete odvajati ljude i prirodu. To ide zajedno. Meni je neshvatljivo da se ponašamo kao da priroda nije deo naših života. Pogotovo kada govorimo o prirodi kakvu ima Deliblatska peščara.

* Kako ocenjujete odnos države i institucija prema požaru?

– Nemar. Nezainteresovanost. Pre nekoliko dana je dolazio ministar Dačić. Ja sam se vraćala iz Bele Crkve i zaustavili su nas na mostu. Sunce peče, most je otvoren, a mi stojimo. Pitam zašto stojimo. Kažu: došao je ministar. Pa šta mene briga? Ja hoću kući. Neka ministar radi svoj posao, ja hoću da idem kući. A šta su oni radili kada su došli? Fotografisali su se. To sam videla. Videla sam tada jedan vatrogasni kamion, posle ga više nisam videla. Juče sam celo prepodne bila tu i prošla su dva vatrogasna vozila. Čula sam da su pre nekoliko noći radile mašine i da se prokopavalo prema Dunavu. I dobro, pozdravljam svaki potez koji može da doprinese gašenju požara. Ali mora da se reaguje mnogo brže.

* Pre nekoliko dana ste sreli i šefa za vanredne situacije, Luku Čaušića, koji je rekao da je sve pod kontrolom i da se neće dogoditi ništa loše. Da li vi imate takav utisak?

– Ne znam zašto onda lovište nije ugašeno, ako je sve pod kontrolom. Evo, vi ste ovde, vidite koliko ima dima. Meni je dovoljno da pogledam oko sebe i da vidim situaciju. Teško je govoriti da je sve u savršenom redu dok peščara i dalje gori.

* Tokom požara 2007. godine, kažete, ljudi su se više uključivali u gašenje vatre. Kako danas gledate na to?

– Čini mi se da je nestala i ljudska solidarnost kao kategorija. Tada smo svi bili zajedno. Cela šuma, svi ljudi, svi su pokušavali da pomognu. Gasili smo. Sada nam se ne da ni da priđemo. A meni nije jasno zašto. Ako nešto gori, pustite ljude koji mogu da pomognu da pomognu. Valjda nam je svima isti cilj, a to je da se požar ugasi. Naravno, ne treba niko da ugrožava sebe, niti da smeta vatrogascima. Ali ta potpuna isključenost ljudi, bez ikakvog objašnjenja, meni je neshvatljiva. Zašto je tako, neka odgovore oni koji su doneli takvu odluku. Ali zapamtite jedno: priroda ume žestoko da uzvrati udarac. Nemojte dirati prirodu. Ko to još nije shvatio, teško da možemo bilo šta da mu objasnimo.

* Policija je pokušala da Vas evakuiše. Ispričajte nam šta se dogodilo.

– Došli su i rekli mi da moram da idem, da napustim kuću. Rekla sam: ne pada mi na pamet. Pitala sam ih: dobro, a šta ću sa psima? Kažu, psi će se snaći. Pa kako će se snaći? Oni su socijalna bića, navikli su na svoj ritam, zna se kada jedu, gde su, kako žive. To ljudi često ne razumeju. Kod nas se na psa uglavnom gleda kao na nešto što može da se šutne, a ne kao na živo biće. Rekla sam policiji: može, ali obezbedite mi prevoz. Ja sam obezbedila gde ću da budem, vi obezbedite prevoz za mene i pse. Rekla sam im i: „Tu vam je marica, baš bi bilo lepo da se prvi put provozam u marici, i to sve sa kerama.“ Ako je suđeno sve da izgori, onda će tako i biti, ne ostavljam ih.

* Kakav ishod očekujete?

– Verujem da će u jednom trenutku požar biti ugašen. Ali bojim se da će se ugasiti ne zato što je nekome žao peščare, nego zato što će izgoreti koliko je trebalo da izgori. I to je najtužnije. Komšije me stalno zovu i kažu: „Strašno je.“ A ja im kažem: jeste, ali šta da radimo? U suštini smo nemoćni. Ali ja se ne bojim da stanem iza onoga što vidim. Jer sada se postavlja i drugo pitanje: šta će biti kada peščara izgori? Da li će onda izgubiti status specijalnog rezervata prirode? Hoće li se otvoriti prostor da se njome raspolaže kako kome odgovara, da se prodaje i radi šta god ko poželi? Ne tvrdim da znam šta je plan. Ali znam da gledam kako nešto što je neprocenjivo nestaje pred našim očima. I zato mi niko neće objasniti zašto je bilo potrebno da požar traje ovoliko dugo.

* Da li vas je strah?

– Ne mogu da kažem da me nije strah. Ali šta će moj strah promeniti? Ne smem da paničim, jer ću onda samo sebe blokirati. Biće šta mora biti, na neke stvari jednostavno ne možemo da utičemo. Ali ono što možemo da uradimo jeste da ugasimo požar. To mora da bude imperativ. Ne može mesec dana nešto da gori. Na šta to liči? Jasno je da nešto ne štima, da nešto nije kako treba. Šta tačno, to ne znam. Neka otkriju oni koji su za to odgovorni.