Meštani spremni da i telima brane selo: Reporterka Danasa treći dan u Deliblatskoj peščari sa stanovnicima Grebenca i Kajtasova koji se bore protiv požara – Društvo

Pažljivo posmatramo kuda se krećemo kako neko spaljeno drvo ne bi palo preko nas. Nema nijednog živog bića u okruženju. Čujemo šuškanje spaljenog drveta i rastinja koje se i dalje dimi.

Uspevamo da izađemo iz spaljene šume i svega onoga što je iza sebe ostavila vatra. Nailazimo na put koji se račva u dva pravca. Na jednoj grani manjeg drveta stoji zakačen papir na kom piše „Centrala“ i strelica koja pokazuje ulevo, a na podu se nalazi papir, koji je očigledno otpao sa grane zbog vetra, na njemu piše „Lugarnica“ i strelica koja pokazuje pravo. Kuda sada?

Razmišljamo kuda je pravi put. Osećamo strah jer iza nas čujemo da se vatra približava ka nama, a mi stojimo u mestu. Brzo odlučujemo da krenemo desno. Pucketanje vatre postaje sve glasnije, a jedino o čemu razmišljamo u tom trenu su krošnje koje se nalaze iznad naših glava. Šta ako se zapale?

Svuda u okolini se nalaze vikendice i kuće koje su jedva preživele prethodnu noć. Lokacija na kojoj se nalazimo i dalje pripada selu Kajtasovo.

Šetamo kroz pesak nekih stotinak metara, čujemo vozilo. Nailaze vatrogasci i vatra počinje ozbiljno da se rasplamsava. Hvata rastinje i drveće. Veliki plamen se nadvija nad momcima koji pokušavaju da ugase vatru.

Ubrzo dolazi šumar, uzima lopatu i pokušava da im pomogne u gašenju požara. Uspeli su da stabilizuju požar koji je i dalje nastavio da tinja. Šumar nam daje hladan sok, a jedan vatrogasac pali cigaretu nakon dobro odrađenog posla. Svi smo se našalili na račun toga, valjda te takve, sitne komične situacije održavaju da ostaneš normalan u ovakvim trenucima.

Razgovaramo sa šumarom o trenutnoj situaciji i ekološkoj katastrofi koja nas je zahvatila. On je iz ovih krajeva i mnogo teško i emotivno doživljava čitavu situaciju, kaže nam da bismo trebalo da razgovaramo sa jednom starijom meštankom Trujinog naselja koje se nalazi u blizini. Odmah prihvatamo jer je mnogo teško naći nekoga ko je voljan da ispriča kroz šta prolazi ovde.

Pronalazimo kuću bake Mirjane koja živi sa psima koje je udomila i sklonila sa ulice. Čim smo ušli u dvorište, odmah je počela da priča o krizi koja je zahvatila Deliblatsku peščaru. Kaže da je 2007. godine, kada su takođe veliki požari zahvatili ove krajeve, sve vrvelo od vatrogasaca, a da to danas nije slučaj. Priča nam kako je policija došla da je evakuiše jer je nebezbedno da ostane tu, a ona im je na to poručila da ne može da ostavi svoje pse. Policija je na to odgovorila da će se psi snaći, međutim, ona je bez obzira na sve, rešena da ostane sa njima jer ne želi da ih ostavi na milost i nemilost vatri. U jednom trenutku, pogledala nas je sa suzama u očima i rekla: „Ako je suđeno da sve izgori, onda će tako i biti, ne ostavljam ih ovde“.

Policiji je rekla da će poći kada nađu rešenje i za njene pse, a kroz smeh kaže, kao rešenje im je odmah ponudila policijsku maricu: „Tu bismo svi stali, taman i ja po prvi put u životu da se provozam u marici“.

Pričala je mnogo o tuzi koju oseća zbog nastradale prirode. Po prvi put u tih par dana koje smo proveli u peščari, čujemo od nekoga ko živi tu da uopšte ne žali toliko za kućom. Kako kaže baka: „Kuća će se ponovo izgraditi vrlo lako, gde god, ali priroda neće se obnoviti nikada“.

Nakon razgovora sa Mirjanom, krećemo nazad put vikendice koja nam je bila bazna stanica. Stižemo do Darkove kuće koju je prethodnu noć jedva uspeo da odbrani od požara zajedno sa vatrogascima. Kuća se nalazi usred pustinje koju je iza sebe ostavila vatra. Jedino parče zelenila je travnjak ispred njegove kuće.

Pijemo kafu sa njim, a on je tokom čitavog dana pripremao tlo oko vikendice ukoliko počne ponovo sve da gori. Prskalicama za vodu je kvasio zemlju oko kuće, sekao je drveće koje predstavlja pretnju. Vidno je premoren. Razgovaramo sa njim i smišljamo šta nam je sledeći korak.

Krećemo ka Grebencu gde se tokom dana vatra ponovo izmakla kontroli. Stižemo predveče. Od meštana čujemo da gore Zagajička brda i da je tamo oko stotinak ljudi koji čitavog dana pokušavaju da ugase požar. Odmah znamo kuda treba da krenemo i ni trena ne razmišljamo.

Hodamo i shvatamo da to nije najbolja opcija. Nailazimo na momka i devojku koji nam pokazuju put, u usputnom razgovoru nam kažu da su pratili naše izveštaje sa terena.

Suton. Pada mrak. Preskačemo nanose peska. Čujemo glasove. Nailazimo na meštane koji su pri kraju sa gašenjem požara u tom delu. Uskoro kreću ka brdima, tamo je mnogo gore, kažu. Penju se na traktor sa cisternom punom vode, shvatamo da nam je ovo jedini način da priđemo brdima jer pada mrak. U trenutku bez mnogo razmišljanja: „Ljudi, je l’ možemo mi sa vama?“

Penjemo se na traktor, svi smo prljavi, tačnije garavi. Truckamo se na onom nesrećnom traktoru koji ispušta svoje poslednje atome snage kako bi bio u prvoj liniji odbrane u gašenju požara u selu Grebenac.

Stižemo na odredište. Tamo je zaista mnogo ljudi, reklo bi se i više od sto, međutim, jedva se naziru jer je potpuni mrak. Jedino što vidimo je plamen koji se približava ka nama. Nema nijednog jedinog vatrogasca, niti vatrogasnog vozila. Tamo su samo meštani sa traktorima, cisternama vode, lopatama i naprtnjačama.

Polako se meštani razilaze jer moraju da odmore, kako kažu, vatra mora da im se skroz približi kako bi mogli da je ugase, a po njihovim procenama do tog trenutka ima još nekoliko sati. Iza njih je dug i mukotrpan dan. Uspeli su da spasu selo, tog dana je plamen ponovo došao skroz do kuća.

Odlučujemo da i mi krenemo sa ljudima koje smo upoznali tokom proteklih dana. Njima je auto parkiran u selu, a to znači da imamo da pešačimo nekoliko kilometara po mrklom mraku i pesku. Dim i prašina nam ne dozvoljavaju da dišemo i teško se krećemo.

Na ulasku u selo u daljini čujemo žamor i vidimo da se meštani Grebenca raspravljaju sa policijom. Ispred kuća je parkirana policijska marica i nekoliko policijskih automobila. Shvatamo da je razlog rasprave taj što su meštani bili kivni na vatrogasce koji dežuraju u kamionu, a nisu na terenu.

Stigle smo u Belu Crkvu. Ljudi koji su nas povezli insistiraju da nas odvedu na večeru jer smo na terenu od 5.30 jutros. Prihvatamo. Oni su inače iz Bele Crkve, ali su osećali dužnost da dođu i pomognu u gašenju požara u ostalim selima. Svakog dana su neumorno tu.

Padamo u krevet od umora, ali nam adrenalin ne dozvoljava da zaspimo. Dok ležimo u krevetu, sumiramo utiske i pitamo se šta će nas sačekati sutra. U neko gluvo doba noći, tonemo u san.

Budimo se hitro, gotovo skačući iz kreveta. Osećaj adrenalina nam ne da mira, šetamo se po smeštaju i razmišljamo kuda da krenemo danas. Shvatamo da nemamo šta da obučemo jer su nam sve stvari nadimljene. Peremo ih sapunom za ruke nad lavaboom.

Ulazimo u auto, odlučujemo da krenemo ka mestima koja su juče bila ugrožena jer nigde nema novih informacija. Usput stajemo u pekaru, to je jedino što stignemo da pojedemo ovih dana. Ceo auto je pun mrvica, a Darija jednom rukom drži volan, a drugom jogurt.

Više se gusti dim ne nadvija nad selima. Konačno možemo da vidimo koliko je priroda prelepa, makar onaj deo koji je ostao. Neki putevi su i dalje zatvoreni, policija ne dozvoljava prolaz, ali mi nastavljamo da se vozimo i lutamo u potrazi za pričom.

Vanredno stanje i dalje traje, sve je zatvoreno, ali nam je kafa neophodna. Nailazimo na jedan restoran koji se nalazi usred šume, pokušavamo da otvorimo vrata, ali su ona zaključana. Pognute glave se vraćamo do auta, kad u trenu izlazi žena i pita nas da li hoćemo da popijemo kafu. Osećale smo se kao da nas je Bog pogledao. Objašnjava nam da restoran ne radi zbog čitave situacije, ali je voljna da nas ugosti.

Iako vatra guta sve pred sobom, uprkos konstantnoj neizvesnosti i ugroženosti po sopstvene živote, solidarnost je ovde sveprisutna. Meštani su spremni da odbrane svoja sela sopstvenim telima, kad već država ne ume.