Stižu prve kazne za deljenje prevoza preko aplikacije BlaBlaCar, neke čak i do 150.000 dinara – Ekonomija

Kako navodi Biznis.rs, nezvanična informacija je da ova aplikacija nigde u svetu nije eksplicitno zabranjena, ali je činjenica da se njeni korisnici u određenim delovima sveta suočavaju sa određenim ograničenjima. Nešto slično se upravo dešava i u našoj zemlji.

Naime, prema informacijama iz pravosudnih krugova, domaći prekršajni sudovi već su doneli više presuda po osnovu zloupotrebe korišćenja ove aplikacije, odnosno zbog nezakonitog obavljanja prevoza.

Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju donet je 2015. godine, kada je i platforma BlaBlaCar došla u Srbiju kao naslednik regionalne platforme Autohop. Iako je zakon menjan u nekoliko navrata, a poslednji put 2020. godine, fenomen deljenog prevoza nije eksplicitno prepoznat, pa se po svemu sudeći na njega primenjuju odredbe o regulisanju javnog prevoza.

“U Zakonu o prevozu putnika u drumskom saobraćaju postoji prekršaj ‘nezakonitog obavljanja prevoza’ koji čini osoba koja nema svojstvo prevoznika ukoliko ga obavlja dva ili više puta u toku dana, nedelje ili meseca na putu na kome postoji javni prevoz ili se putnici, koji nisu članovi porodice, ukrcavaju i iskrcavaju na mestima gde postoji autobusko stajalište”, objašnjava za Biznis.rs advokat Marija Milojković. Prema njenoj oceni, reč je o veoma nepreciznom i šturom određenju jer se ovako napisana odredba “može primeniti i na neke apsurdne slučajeve kao što je turističko putovanje sa prijateljima, na koje ste mogli da dođete i javnim prevozom”.

U zakonu se ne navode uslovi koje prevoz mora da ispunjava da bi bio zakonit već oblici nezakonitog prevoza, a to su bilo koji od navedenih: ukoliko je usluga prevoza naplaćena, ukoliko je reč o relaciji gde postoji linijski prevoz, ukoliko je u vozilu više od pet putnika, ukoliko je reč o prevozu „od vrata do vrata“, ukoliko se prevoz obavlja na osnovu javnog oglašavanja, te ukoliko vozač nije u stanju da samostalno snosi troškove putovanja, kaže Milojković.

“Dakle, dovoljno je da postoji jedan od ovih oblika i već ulazite u zonu prekršajne odgovornosti. Ukoliko se dokaže da ste odgovorni za ovaj prekršaj možete biti kažnjeni novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 dinara, što se već dešavalo u praksi naših prekršajnih sudova”, navodi ona.

Kako navode pravosudni izvori, praksa ovlašćenih lica i inspektora je da zaustavljaju vozila koja su oglasila vožnju putem aplikacije. Međutim, kažnjavanje se ne vrši na licu mesta već se podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka nadležnom sudu.

Ovo je izuzetno važno u pogledu tereta dokazivanja prekršaja koji je tako na podnosiocu zahteva – odnosno inspektoru ili drugom ovlašćenom službenom licu. Prema tome, da biste bili kažnjeni potrebno je da se pred sudom dokaže da vožnja ispunjava uslove nezakonitog prevoza po zakonu.

Advokat Marija Milojković kaže da je inspekciji jasno da postoje neregistrovani prevoznici koji ovu aplikaciju zloupotrebljavaju radi ostvarivanja profita na štetu registrovanih prevoznika koji poštuju zakon kada traže da im platite duplo više od cene koja je iskazana na platformi, odnosno obavljaju komercijalan prevoz.

Međutim, kako ocenjuje iz ličnog iskustva, takvi slučajevi su bili na nivou statističke greške.

“Ja sam dugogodišnji korisnik ove platforme u svojstvu putnika, kako unutar Srbije tako i u inostranstvu, i to su uglavnom bili ljudi koji putuju na posao u drugi grad (uz neadekvatno isplaćene putne troškove) i koji ne vole da putuju sami. Mnogo češće koristim javni prevoz, iako je nekada duplo skuplji, jer volim tačnost i sigurnost (otkazivanje vožnji preko platforme se ponekad dešava), a nekad mi je čak i naporno da se socijalizujem, pa bih radije radila nešto drugo”, kaže Milojković.

Drugo pitanje na koje, kako kaže, trenutno nema odgovor je – da li se „naplata usluge prevoza“ u našem pravu poistovećuje sa „učestvovanjem u troškovima prevoza“.

Kao moguće rešenje ove situacije predlaže da se definiše pojam deljenja prevoza i da se on odvoji od javnog prevoza.

“Na primer, u Francuskoj je deljeni prevoz definisan kao ‘zajedničko korišćenje motornog vozila od strane vozača i jednog ili više putnika, radi nekomercijalnog putovanja koje vozač obavlja za sopstvene potrebe’. Vozač ne sme da zarađuje, već podeli troškove putovanja sa putnicima. Dakle, imamo odlične primere iz uporednog prava i potrebno je da se oni upodobe našem pravnom sistemu i praksi”, smatra Milojković.

Prema njenom mišljenju, ovo pitanje je jednako aktuelno i zakonodavcima, imajući u vidu da je u avgustu ove godine bio upućen javni poziv za učešće u javnoj raspravi o Nacrtu novog zakona, i da je ona završena početkom ovog meseca.

“Ostaje da se vidi da li su zaista imali u vidu i ovu materiju”, navodi ona.

Kada se spomenu pravna ograničenja u korišćenju ove platforme svako ko je malo bolje informisan će prvo pomisliti na slučaj iz Španije gde su autobuski prevoznici tužili kompaniju koja je vlasnik platforme zbog nelojalne konkurencije.

“Ako registrovani prevoznici traže 100 evra da vas iz Novog Sada prevezu do aerodroma u Beogradu, a u isto vreme na platformi možete da nađete nekoga ko svakako ide na aerodrom i nudi mesto u autu uz uslov da učestvujete u troškovima sa simboličnih pet evra, zašto biste izabrali prvu opciju”, kaže Milojković.

Isto tako, ako autobuska karta od Alikantea do Valensije košta oko 20 evra, a vožnja preko BlaBlaCar platforme upola manje, zašto bi neko izabrao skuplju opciju.

Upravo u ovim primerima su španski prevoznici videli nelojalnu konkurenciju između javnog i deljenog prevoza, pa su predložili španskom sudu da hitno zabrani deljeni prevoz.

Sud je, međutim, zauzeo stav da ovde nije reč o nelojalnoj konkurenciji jer javni prevoz i deljeni prevoz nisu uopšte u istoj kategoriji, kada je ovu tužbu odbio.

Sud je smatrao da se pravila kojima se reguliše javni prevoz u Španiji ne mogu primeniti na ovako deljeni prevoz, jer je reč o privatnom prevozu između fizičkih lica gde niko ne ostvaruje profit.

Eksplicitno su napravili razliku između platformi Uber i BlaBlaCar, smatrajući da je Uber, zbog činjenice da vozači ostvaruju profit, deo javnog prevoza, a da BlaBlaCar, zbog činjenice da se ne radi o profesionalnoj i komercijalnoj delatnosti, izvan zakonskih propisa kojima se uređuje javni prevoz, kaže advokat Marija Milojković.

Na pitanje zašto BlaBlaCar nije nelojalna konkurencija javnom prevozu, Milojković za Biznis.rs navodi da se on ne može svrstati ni u privatni prevoz zbog privatnosti, diskrecije i tačnosti, a ni kao javni prevoz zbog negarantovane bezbednosti, potencijalnih čekanja na druge putnike i vozača i socijalnu notu koju iskustvo vožnje sa saputnicima pruža. Ona ga je, zbog toga, svrstala u neki vid „društvene mreže“.

„Vozač, prema samoj prirodi koncepta deljenog prevoza, ne bi trebalo da ostvaruje profit, već da naknadom pokrije svoj deo troškova već planiranog putovanja. Aplikacija je pametna, pa u odnosu na unete parametre, i to vrstu prevoznog sredstva i distancu, sama izračuna koliko su troškovi prevoza po putniku, i vozač to ne može samoinicijativno da menja. Prema tome, smatram da svaka roba ima svog kupca, i da ovde nije reč o nelojalnoj konkurenciji, jer javni prevoz i deljeni prevoz nisu uopšte u istoj kategoriji”, kaže advokat Marija Milojković.