Svest o neizbežnim usputnim zločinima: O sahrani Ratka Mladića i odnosu prema njegovom nasleđu na državi Srbiji – Lični stavovi

Vidimo da je moguće nesmetano veličati Mladićev lik i delo. On je za neke ljude heroj, srpski vitez i spasilac srpskog naroda u Bosni i Hercegovini a i šire, čitavog „srpskog sveta?. Ukoliko vlada i skupština prećutno prihvataju takve stavove prema Mladiću treba da budu dosledni i odreknu se ne samo puta u Evropsku Uniju, nego i javno ospore i odbace odluke Haškog tribunala.

Štaviše, Srbija bi trebalo da otvoreno prkosi autoritetu Ujedinjenih nacija (UN) i ne prizna odluku Generalne skupštine UN iz 2024. godine o proglašenju 11. jula za Međunarodni dan sećanja na žrtve genocida Srebrenice. U tom smeru Narodna skupština treba da, u najmanju ruku, upozori Kongres SAD i Evropski parlament da njihove rezolucije o genocidu u Srebrenici nisu zasnovane na činjenicama.

Ali i kao velike svetske sile, naša država lavira između samovolje i poštovanja međunarodnog pravnog poretka: prećutno negira presude Međunarodnog krivičnog suda u Hagu koji je osnovao Savet bezbednosti UN, a zaklinje se u međunarodni Dejtonski sporazum donet zahvaljujući velikim zapadnim silama.

Prepucavanja u Srbiji na temu srpski junak – ratni zločinac i čvrsto držanje busija očigledno ne vode pomirenju i katarzi među građanima. Oni su suviše opterećeni propagandom, a premalo informisani. Istina, ima i onih građana koji visoko cene Republiku Srpsku i Ratka Mladića iako su neposredno videli otkopane žrtve Mladićevih vojnika. Tako je nekadašnji poznati reporter stranih agencija i novina a sada rado viđen publicista i tvorac termina autošovinizam u TV emisiji, takođe, omiljenog profesora istorije svedočio o kolektivnim grobnicama Muslimana kojima su ruke iza leđa bile vezane žicom.

Ali kada svetom ne vladaju pravila nego zakon jačeg u kome Srbi trpe nepravdu, sankcije i napade kolektivnog Zapada, naši nacionalisti smatraju da su sva sredstva dozvoljena u samoodbrani i za ostvarenje nacionalnih interesa. Cilj (opstanak srpskog naroda) opravdava sredstvo (ubijanje i proterivanje tuđina i neprijatelja, čak i ako su oni dojučerašnji susedi i sugrađani). U takvim glavama ravnopravno obitava svest o neizbežnim usputnim zločinima i divljenje prema nacionalnom heroju sa okrvavljenim rukama.

Zbog toga bi naša država trebalo da obelodani sve dostupne podatke i dokumente o Ratku Mladiću i stavi ih „javno na vagu?. Na jednom tasu da budu pravosnažna presuda Međunarodnog krivičnog suda u Hagu o počinjenom genocidu u Srebrenici (koji spada u najdetaljnije istražene slučajeve u novijoj evropskoj istoriji); granatiranje Sarajeva i ubijanje Sarajlija snajperskim puškama; nasilno proterivanje bosanskih Hrvata i Bošnjaka iz njihovih kuća i naselja i uzimanje pripadnika UN za taoce.

Na drugom tasu postaviti sve ono što je Mladić dobro učinio za Srbe i ostale narode u BiH: sprečio dalje ubijanje srpskih civila u opštini Bratunac, borio se protiv HVO, armije BiH i mudžahedina, pomogao izvlačenju na hiljade Hrvata iz opkoljenog Travnika, Vareša, Konjica i drugih mesta. Eto, ja baš ne znam čime se Mladić još istakao. Samo pravim uvidom u sve činjenice u vezi sa Ratkom Mladićem moguće je sprečiti mitomaniju i stvaranje lažne legende.

I mogu srpski rodoljubi, istoričari i pravnici da potežu silne argumente protiv Haške presude Mladiću: proceduralni propusti u suđenju za genocid; uzimanje talaca kao iznuđena mera zaštite sopstvenog ljudstva, proterivanje nesrpskog stanovništva radi sprečavanja infiltriranja paravojnih formacija i napada sa leđa itd. Ali jedno oni nikako ne mogu da opravdaju: višegodišnje terorisanje i iživljavanje Mladićevih snajperista nad sarajevskim civilima, posebno decom. Mnogo ih je ranjeno i ubijeno na takav način. Gde je tu herojstvo, srpski nacionalni interes, vojna strategija ili taktika i oficirska čast?

Prisustvo više ministara Vlade Republike Srbije na Mladićevoj sahrani, učešće Vojske Srbije na pogrebu, služenje opela samog patrijarha Srpske pravoslavne crkve Porfirija i odavanje pošte minutom ćutanja na utakmicama i u nekim lokalnim skupštinama jesu znaci daljeg otklona Srbije od građanskog, opšte ljudskog u korist posebnog – nacionalnog srpskog, kobajagi rodoljubivog. I crkva se ovim deklariše da je više srpska nego hrišćanska. Nisu zalud bili protesti protiv naoko bezazlene promene naziva sportskih saveza Srbije u srpske. „Objašnjenja? pojedinih sportskih čelnika, političara i mlade žene ministra koja je bila na Mladićevoj sahrani pokazuju se sada kao obični izgovori i svedoče o njihovoj neiskrenosti i dvoličnosti. Možda će im neki verovati, ali većina Bošnjaka u

Srbiji posle svega sigurno ne. Tako se ne gradi poverenje, zajedništvo i solidarnost među ljudima i etničkim zajednicama.

Što je još crnje, ono što je Andrić opisao u priči Pismo iz 1920. se ovakvim činjenjem države i crkve neumitno se širi iz BiH u Srbiju: „Bosna je zemlja mržnje i straha. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja, kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.? „Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima.?

Višedecenijskim naglašavanjem stradanja samo svog naroda, isticanjem samo svojih žrtava i prenebregavanjem tuđih, prikrivanjem sopstvenih zločina i zločinaca dodatno se cementiraju loši međunacionalni odnosi koji opterećuju ovaj prostor i ljudske sudbine već više od 100 godina. Onespokojavajuće zapažanje Andrićevog junaka Maksa Levenfelda da je u „Bosni nerazumevanje koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju zajednička osobina stanovnika? za pojedine balkanske režime i ustanove se sasvim podrazumeva i treba da ostane tako. Naravno da se u prvoj polovini XIX stoleća nacionalisti neće tako sirovo izjašnjavati, nego će pre reći da uvažavaju druge ako drugi poštuju njih, da su za mir i samo posvećeni svome rodu i interesima svoje nacije. Čak i takve tvrdnje ne dosežu nivo „lažne građanske učtivosti?, (kako je pre više od stotinu leta razočarano spominje Andrićev Levenfeld), sa svojim zgodnim umirujućim izrekama (Brat je mio, koje vere bio ili Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika): „To prikriva kako – tako mržnju, ali je ne uklanja i ne sprečava u rastenju?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa