Dodikova “istina ” o 11. septembru – Lični stavovi
Povodom dvadeset pete godišnjice napada od 11. septembra Milorad Dodik objavio je saopštenje u kojem tvrdi sledeće: da su napadači od 11. septembra pre toga ratovali u Bosni i Hercegovini, i to protiv Srba, pravoslavaca i Republike Srpske; da su im pasoši Bosne i Hercegovine, koje su im navodno izdali Bošnjaci, omogućili slobodno kretanje po svetu; da je „jedno telo Bosne i Hercegovine“ potvrdilo postojanje oko tri i po hiljade „ćelija spavača“ na tom prostoru, pretnje koja, kako kaže, „diše i čeka“, i da je Republika Srpska od svog nastanka, od od rata pa do danas, na prvoj liniji odbrane od te opasnosti, zbog čega danas stoji uz Sjedinjene Države i protiv Hamasa.
Jedanaesti septembar, sedmi oktobar i rat u Bosni Dodik tako predstavlja kao tri pojavna oblika jednog istog neprijatelja.
Sve ove tvrdnji su neistine koje ne izdržavaju proveru koja traje nekoliko minuta. Časnom čoveku važna je istina.
Otmičara aviona 11 septembra 2001. je bilo devetnaest. Dvojica među njima, Navaf al Hazmi i Halid al Mihdar, bili su u u Bosni 1995. godine, kako stoji u izveštaju američke Komisije za 11. septembar. Preostala sedamnaestorica nisu, niti je ijedno njihovo ime ikada dovedeno u vezu sa Bosnom. Dvojica se, dakle, kod Dodika pretvaraju u devetnaestoricu, devetnaestorica u pokret, a pokret u narod, i na tom dvostrukom podmetanju počiva sve što u saopštenju sledi.
Tvrdnja o pasošima je otvorena neistina. Petnaestorica otmičara putovala su sa saudijskim pasošima, ostali sa emiratskim, egipatskim i libanskim, Nijedan od devetnaestorice nije imao pasoš Bosne i Hercegovine, niti je takav dokument ikada tražio. Ono što im je omogućilo da se slobodno kreću bio je američki konzulat u Džedi, a ne matična služba u Sarajevu.
Podatak o tri i po hiljade uspavanih ćelija pripisan je nekom nenavedenom „telu Bosne i Hercegovine“ iz jednostavnog razloga što nijedno takvo telo nikada ništa slično nije objavilo, pa se ono i ne može imenovati.
Četvrta neistina nije činjenične nego logičke prirode, i ona je najteža. Iz tvrdnji o pojedincima izvodi se zaključak da Bošnjaci kao zajednica predstavljaju stalnu terorističku rezervu koja „diše i čeka“ svoj trenutak. Nema verzije tog zaključka koja nije rasistička. Reč je, uostalom, o premisi iz koje je proizašla i Srebrenica, a Dodik poriče genocid koji su utvrdili i Haški tribunal i Međunarodni sud pravde, dok se u istom tekstu poziva na autoritet međunarodnih institucija kad god mu on ide u prilog. Sud ne može biti merodavan u jednom predmetu, a irelevantan u drugom. Takav odnos prema pravosuđu nema ni prosečan srednjoškolac.
Više od onoga što u tekstu piše govore dva podatka kojih u njemu nema. Prvo, Dodik nije predsednik Republike Srpske: osuđen je zbog nepoštovanja odluka visokog predstavnika, izrečena mu je šestogodišnja zabrana obavljanja javne funkcije, mandat mu je oduzet, a Siniša Karan tu dužnost obavlja od februara ove godine. Drugo, američke sankcije njemu i još četrdeset sedam povezanih lica i pravnih lica ukinute su u oktobru prošle godine, i to nakon višemesečne lobističke kampanje.
Jedanaesti septembar pripada onima koji su toga dana poginuli, i ne postoji verzija sećanja na njih koja sme biti napisana kao predizborni materijal, a ponajmanje kao predizborni materijal zasnovan na lažima i falsifikatima protiv svojih komšija Bošnjaka.
Aleksandar Fatić, Institut za praktičnu humanistiku
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
