Nikola je prodao kuću i zemlju i preselio se u kamper: Posle 100 dana otkrio kako izgleda život bez stalne adrese – Život

Nikola i Zorana danas umesto stalne adrese, imaju prikolicu, kuću na točkovima, konje i mnogo više slobode, kako sami opisuju svoju novu svakodnevicu, piše Jutarnji list.

Borić, nekada uspešan atletski trener i preduzetnik, nakon prvih 100 dana života u kamperu oglasio se na društvenim mrežama i opisao šta im je donela odluka da se odreknu klasičnog doma.

„Prošlo je prvih sto dana otkako smo prodali kuću i zemlju. Sto dana otkako smo spakovali život u ono što stane u nekoliko ormara, prikolicu i kuću na točkovima. Sto dana otkako više nemamo adresu na koju nam stižu računi. I, što je možda najčudnije od svega, još uvek nam ništa ne nedostaje“, napisao je.

Troškovi su im se prepolovili

Iako život u kamperu podrazumeva troškove koji ranije nisu postojali, poput goriva, Borić kaže da su njihovi ukupni izdaci danas oko 50 odsto manji.

Dok su živeli na Papuku, imali su vrt, voće, povrće, jaja, mleko i meso. Viškove su menjali sa komšijama za ono što nisu mogli sami da proizvedu. Danas više nemaju sopstvenu proizvodnju hrane, pa veći deo namirnica kupuju u supermarketima, dok je potrošnja goriva porasla.

Sa druge strane, nestali su računi za struju, energente, komunalne naknade i drugi troškovi povezani sa održavanjem kuće i imanja. Upravo ta promena, prema njegovim rečima, napravila je najveću razliku u kućnom budžetu.

Borić je njihovu novu finansijsku računicu slikovito opisao poređenjem sopstvenog vrta i supermarketa – kao da ste „vlastiti izvor vode zamenili bocom od pola litre na benzinskoj“.

Njihov dom sada je tamo gde se zaustave

Promena nije bila samo finansijska. Par je od života na jednom mestu prešao na svakodnevno putovanje, a sa njima su se selile i životinje.

Tokom prvih 100 dana upoznali su ljude različitih generacija koji su izabrali sličan način života – porodice sa decom, penzionere, samce, ljude koji rade preko interneta, sezonske radnike, ali i one koji su jednostavno odlučili da neko vreme napuste dotadašnji način života.

Borić kaže da su upravo ti susreti bili jedno od najvećih iznenađenja.

„Svatko ima svoju verziju slobode“, napisao je, navodeći da neki ljudi rade na daljinu, neki sezonski, neki povremeno, dok drugi trenutno uopšte ne rade. Ono što im je zajedničko jeste da su izabrali život sa manje vezanosti za jedno mesto.

Nijednom nisu platili kamp

Tokom prvih 100 dana, Borić i Zorana nisu platili nijedan kamp. Na putu su, kako navodi, nailazili na ljude koji su im nudili vodu, struju i prostor za boravak, pa čak i mesta na kojima su mogli da smeste konje.

Upravo to iskustvo promenilo je i njihov pogled na ljude koje sreću na putu.

„I ti stojiš i tražiš gde je kvaka, gde su sitna slova, gde je prevara. Nema je. Samo srce i dobar čovek“, napisao je Borić.

Njihov sadašnji život potpuno se razlikuje od onoga koji su vodili ranije. Pre više od deset godina Borić je odlučio da napusti posao, proda kompanije i sa Zoranom ode na Papuk. Tamo su godinama pokušavali da budu što samostalniji, a prema ranijim navodima, uspevali su da proizvedu oko 80 odsto onoga što im je bilo potrebno za život.

Na imanju je svoj projekat razvijala i Zorana, nastavnica engleskog jezika i istorije, koja je pokrenula brend ručno rađene keramike Shumska Ceramica.

Sada više nemaju kuću, vrt ni pet hektara zemlje. Umesto toga imaju život koji se stalno kreće.

„Prvi put nakon dugo vremena nemamo osećaj da nam život prolazi. Imamo osećaj da ga živimo. I zasad nam to izgleda kao prilično dobar razlog da nastavimo dalje“, zaključio je Borić nakon prvih 100 dana života bez stalne adrese.