“Radije bi pobio sve nego priznao da je izgubio”: Kolumnista Gardijana Sajmon Tisdal o “Putinovoj verziji ‘mraka u podne'” – Svet

Talasi zastrašujućih dnevnih napada balističkim raketama i dronovima na Kijev i druge gradove uništavaju distributivne centre velikih trgovinskih lanaca, farmaceutske i medicinske objekte, logističke centre i skladišta.

Posledice su nagli porast broja civilnih žrtava i sve veće nestašice hrane i drugih osnovnih potrepština. Kako se približava ledena zima, Rusija će ponovo pokušati da uništi ukrajinsko vodosnabdevanje i elektroenergetsku mrežu, ostavljajući milione ljudi bez struje.

To je verzija „mraka u podne“ Vladimira Putina. Radije bi pobio sve nego priznao da je izgubio, piše spoljnopolitički komentator Gardijana Sajmon Tisdal.

Ruski lider je ove nedelje navodno rekao Donaldu Trampu da njegova „specijalna vojna operacija“, koja je sada ušla u petu godinu, teče po planu. Tramp mu možda veruje. Zapadni analitičari svakako ne.

Pošto vojno ne uspeva da ostvari ciljeve i trpi ogromne gubitke, Putinov režim je pod sve većim ekonomskim i javnim pritiskom unutar zemlje da okonča rat. Ipak, Putin očigledno veruje da još jedan veliki napor može konačno slomiti volju Ukrajine.

Trampovo ponovno mešanje – nakon višemesečne neaktivnosti poslao je prošlog vikenda svoje poslušne izaslanike Džareda Kušnera i Stiva Vitkofa ponovo u Moskvu (koji su tom prilikom prvi put posetili i Kijev) – održava zablude Kremlja o pobedi.

Sada se ponovo govori o novim pregovorima. A za sve to vreme Putin ubija, iz dana u dan. Svaki dan je zločin protiv čovečnosti.

Mogućnost svakodnevnih masovnih ubistava, raširenih ratnih zločina, neuhranjenosti, beskućništva i novih, masovnih prinudnih raseljavanja ukrajinskih civila – ta sve intenzivnija ruska kampanja terora – nedopustiva je.

Pa zašto zapadni saveznici i NATO ne intervenišu da je zaustave?

Glavni razlog jeste hronična neodlučnost i nepouzdanost SAD, zbog kojih je Ukrajina postala naizgled nerešiv rat bez kraja. Bivši predsednik Džo Bajden pružio je Ukrajincima slamku spasa 2022. godine, a zatim ih prepustio da se sami snalaze. Tramp je potom pokušao da ih potopi.

Iako je zaustavila kopnenu invaziju i prenela borbu duboko na teritoriju Rusije, Ukrajina je danas ranjivija nego ikad kada je reč o vazdušnim napadima. To je uglavnom posledica Trampovog odustajanja od odluke da Ukrajini omogući proizvodnju presretača za sisteme Patriot, kao i obustavljanja isporuka oružja.

Evropa zasad nije uspela da nadomesti taj nedostatak. Trampovo dodvoravanje Putinu i ukazivanje počasti ruskom lideru, koje smo videli na mučnom samitu na Aljasci prošle godine, kao i njegovo maltretiranje predsednika Volodimira Zelenskog, potkopavaju ukrajinski otpor, evropsku bezbednost i nade u brzo postizanje mirovnog sporazuma.

Najveću cenu plaćaju nezaštićeni civili.

Mnogi Ukrajinci su umorni od rata. Oko 60 odsto protivi se ustupanju teritorija u Donbasu Rusiji, ali bi približno isti procenat podržao prekid vatre, uz bezbednosne garancije Zapada, kojim bi se zamrznule sadašnje linije fronta, pokazuje nedavno istraživanje javnog mnjenja.

I većina Rusa želi da se rat zaustavi. Kao i Moskva, i Kijev oseća sve veći finansijski pritisak, uprkos zajmu EU od 100 milijardi dolara.

Očigledno je da je dogovor moguć. Ali Putin, kao i Tramp kada je reč o Iranu, ignoriše javno mnjenje. Ravnodušnost autoritarnih lidera prema volji naroda, a kamoli prema svetskom javnom mnjenju, još jedan je razlog zbog kojeg se ratovi bez kraja umnožavaju.

Bilo da je reč o Ukrajini, Gazi ili Iranu, obični ljudi, koji sve to posmatraju sa strane, osećaju se nemoćno da utiču na događaje. Vremenom, čovek ogugla na ono što stalno gleda. Užas svega toga je zastrašujući i potresan. Lakše je okrenuti glavu.

Napori da se zaustavi američko-izraelski rat protiv Irana, koji je počeo u februaru, a sada se proširio i na Crveno more (podsetimo, Tramp je tvrdio da će trajati samo nekoliko nedelja), kao i neumorno nasilje na okupiranim palestinskim teritorijama posle 2023. godine, otežani su, baš kao i u Ukrajini, nepostojanjem kredibilnih i nezavisnih mirovnih procesa.

To je još jedan važan faktor koji podstiče pojavu savremenih ratova bez kraja. Tramp se nespretno umešao u spor između Kijeva i Moskve, otvoreno stajući na stranu jedne od njih. Ni u jednom trenutku nije se zamarao pitanjem ko je u Putinovom ratu u pravu, a ko nije. Cilj mu nije bio da spase živote, već da dobije Nobelovu nagradu za mir (uz unosne poslove sa ruskim energentima).

Slični sebični interesi ugrozili su i nade da će civili u Gazi biti spaseni od izraelske vojske i Hamasa. Trampov „odbor za mir“ i plan u dvadeset tačaka prvenstveno su sredstvo za zadovoljenje njegovog ega i pohlepe, a ne realan izlaz iz političkog, vojnog i humanitarnog ćorsokaka.

Kada je reč o okončanju iranskog debakla, američki predsednik je izgubio interesovanje. Njegovo odbijanje da, poput Putina, prihvati očigledno, prizna da nije ostvario ratne ciljeve i potraži kompromis sa Teheranom podriva napore regionalnih posrednika i saveznika iz zemalja Persijskog zaliva, koji s pravom strahuju da bi sukob mogao da se oduži unedogled.

Ono što je očajnički potrebno jesu nepristrasni mirovni izaslanici sa mandatom Ujedinjenih nacija, koji bi primorali zaraćene strane da sednu za sto i pronađu kompromis.

Ratovi bez kraja nastaju i učvršćuju se tamo gde nema autoritativnih, univerzalnih pravnih okvira koje svi poštuju i primenjuju. Prezir koji Tramp, Putin i izraelski lider Benjamin Netanjahu pokazuju prema osnovnim načelima svetskog poretka uspostavljenog posle 1945. godine – vladavini prava, nacionalnom suverenitetu, kao i nadzoru i sprovođenju pravde kroz Međunarodni sud pravde i Međunarodni krivični sud – direktno doprinosi produžavanju sukoba. Kada se pravila odbace, sve postaje dozvoljeno.

To je neminovno dovelo do ratnih zločina i strahota poput onih kojima je Gaza izložena od masakra 7. oktobra; do onih počinjenih u Buči, Mariupolju i drugim gradovima i mestima širom Ukrajine; kao i u Minabu na jugu Irana, gde je, prema navodima, američka krstareća raketa Tomahavk u februaru ubila više od sto učenica.

Gotovo po pravilu, počinioci izbegnu kaznu. To je nekažnjivost pretvorena u zakon. To je anarhija bez kraja.

Još jedna sve češća karakteristika ratova bez kraja jeste sprečavanje potpunog javnog uvida i utvrđivanja odgovornosti kroz nezavisne medije i istrage Ujedinjenih nacija. Otkako je počeo rat sa Hamasom, izraelska vojska strogo ograničava pristup međunarodnim novinarima Gazi. Uprkos naporima hrabrih novinara, takva politika neminovno prikriva i iskrivljuje stvarnu sliku onoga što se tamo događa, ne samo u svetu već i među samim Izraelcima.

Slično tome, američki ministar odbrane Pit Hegset objavljuje samo ograničene i selektivno odabrane informacije o operacijama povezanim sa Iranom. To je, između ostalog, dovelo do potcenjivanja razmera i posledica uspešnih iranskih napada na američke baze u zemljama Persijskog zaliva.

Ruski državni mediji rutinski cenzurišu vesti iz Ukrajine. Većina Rusa ima malo predstave o tome koliko loše rat zaista ide. Uopšteno govoreći, neznanje javnosti olakšava zloupotrebe i produžava sukobe.

Ratove bez kraja na kraju izazivaju nesposobni i kratkovidi lideri. Naravno, i generali greše. U ratu stvari retko idu onako kako je planirano. Promišljene strategije mogu da se obiju o glavu. Ali suštinski problem predstavljaju političari koji previše obećavaju, potcenjuju protivnike, zanemaruju manje mačo, mirne alternative, smatraju da su iznad zakona, odbijaju da priznaju greške – i koji vam, bez trunke stida ili griže savesti, lažu pravo u lice.

To je prastari problem za koji nema brzog rešenja. Ali ljudima u Ukrajini, koji se suočavaju sa sezonom iz pakla, hitno je potrebna dodatna pomoć – sada.

Zapadne demokratije ne mogu da sede skrštenih ruku dok broj civilnih žrtava u svakodnevnim moskovskim varvarskim napadima raste.

NATO konačno mora da pređe u ofanzivu, jasno stavi do znanja da se novi ratni zločini neće tolerisati, zapreti da će iz vazduha napasti ruske položaje sa kojih se lansiraju dronovi i rakete (što je ovde već više puta zagovarano) – i primorati Putina da uzmakne pre nego što njegov rat bez kraja postane rat svih nas.