INTERVJU Ivan Medenica: NE:Bitef je simbol kulture otpora, ili kontrakulture koja je stvorena nasuprot sveopštoj represiji – Kultura

Tako je i 59. Bitef, iliti „lojalni“, posle prošlogodišnje pauze kada nije održan, sa redukovanim programom prilagođenim ovim okolnostima doživeo svoj „rezime“ i pre nego što je započeo – u takmičarskoj selekciji ostalo je samo šest predstava pozorišta iz Bugarske, Moldavije, Gruzije, Turske, Tunisa i Srbije, dok će ruska Metr plesna trupa iz Jekaterinburga biti predstavljena u Pratećem programu.

Ali, zato će drugo izdanje NE:Bitefa koje se nastavlja kao zajednički, pobunjenički i slobodarski čin građanske neposlušni i kreativnosti dok je kultura pod okupacijom, dovesti pred publiku brojne ugledne evropske umetnike i umetnice i neke od najvažnijih avangardnih pozorišnih stvaralaca, koji će zajedno sa našim umetnicima i studentima u protestu 20. septembra proslaviti 60, jubilarni Bitef, koji je trebalo da se održi ove godine.

Među njima su švajcarski reditelj Milo Rau (cenzurisanje njegove predstave „Proces Peliko“ je jedan od povoda za održavanje prvog NE:Bitefa), indijski glumac i reditelj Sudhanva Dešpande, slovenački reditelj Dragan Živadinov, reditelji trupe Motus Danijela Nikolo i Enriko Kasagrande, i Simon Vil i Helen de Buver iz kolektiva Gob Squad koji su otkazali učešće na 59. Bitefu…

Svoje onlajn prisustvo na 60. NE:Bitefu potvrdili su Euđenio Barba, jedan od najznačajnijih evropskih reditelja XX veka, velika rediteljska imena iz regiona, Oliver Frljić, Jernej Lorenci, Sebastian Horvat, Nina Rajić Kranjac, .., koji su nagrađivani na prethodnim Bitefima…

O ovom velikom događaju, 60. NE: Bitefu čiji je učesnik, kao i o „lojalnom“ 59. Bitefu, za Danas govori Ivan Medenica, profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, teatrolog i potpredsednik Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara, koji je od 2015. do februara 2023. kao umetnički direktor sa značajnim uspehom vodio ovaj festival.

U Ateljeu 212 u nedelju počinje oficijelni 59. Bitef, Šekspirovim „Mletačkim trgovcem“ u produkciji KPGT-a, kuće iz koje još od kraja 80-tih do danas, nisu izašle neke relevantnije predstave vredne pažnje publike i kritike, naprotiv. Kako se to „uklapa“ u istoriju festivala koji je decenijama otvaran ostvarenjima najavangardnijih i najuglednijih svetskih i evropskih autora i pozorišta?

– Paradoksalno, u izvesnoj meri se uklapa. Na 26. Bitefu (1992), a zbog sankcija međunarodne zajednice, nije bilo stranih predstava. Većinu programa sastavljenog, dakle, od domaćih predstava, činile su produkcije upravo KPGT-a, bilo ih je čak četiri. Jovan Ćirilov je smatrao da se Bitef nikada ne bi obnovio ako bi se desio prekid i od samo jedne godine. Ne možemo da znamo da li je ovakav stav bio utemeljen, ali je izvesno da je bio kontroverzan.

Ugledni pozorišni kritičar i profesor Fakulteta dramskih umetnosti Vladimir Stamenković je smatrao da Bitef sastavljen samo od domaćih predstava nije Bitef, da se tako izneverava njegova suština, stvara privid normalnosti i abolira režim koji je do tih sankcija doveo, te je odbio da prati to izdanje festivala.

Trenutna situacija je slična u izvesnom smislu. Pozorišta i autori čije su predstave bile u prvom ešalonu pozvanih na ovogodišnji Bitef odbili su da dođu i to takođe iz političkih razloga, zbog autoritarne srpske vlasti koja vrši ogromne pritiske i na kulturnu scenu, te je direktno odgovorna za urušavanje našeg najuglednijeg festivala. Ovoga puta produkcije KPGT ne čine većinu programa, selektor je uspeo da u poslednjem trenutku „skrpi“ međunarodni program.

– Međutim, predstava KPGT dobija poseban značaj time što svečano otvara Bitef, pa se može napraviti paralela sa 26. izdanjem festivala i reći da na simboličkoj ravni ovo pozorište opet pruža privid normalnosti u trentuku kad ugledne svetske trupe i autori bojkotuju festival čiji je integritet narušen političkim nasiljem.

Konkretnu predstavu, „Mletačkog trgovca“ u režiji Strahinje Padežanina ne mogu da komentarišem jer je nisam gledao. Međutim, vaša konstatacija stoji u izvesnoj meri: stručna javnost i kritika već dugo nije zainteresovana za produkcije KPGT, što može biti pokazatelj umetničkog dometa njihovih predstava, a ni informacije od „uva do uva“ ne pružaju veću motivacija za praćenje rada ovog teatra.

U znak solidarnosti sa našim umetnicima i kulturom pod represijom, učešće na 59. Bitefu otkazali su nemačka trupa Gob Squad, Teatro Praga iz Portugala, Slovensko narodno gledališče iz Nove Gorice, italijanska trupa Motus, libanski autor Ali Čarur, Crnogorsko narodno pozorište, argentinska autorka Marina Otero, a svoju nesaglasnost sa izvođenjem predstave „Crno zlato“ u produkciji Beogradskog dramskog pozorišta, saopštio je njen reditelj Oliver Frljić. S obzirom da imate uvid u evropska i reginalna teatarska zbivanja, šta mislite o ostatku programa oficijelnog Bitefa koji će biti izveden, da li vam je poznata neka od tih trupa ili neko umetničko ime?

– Možda je ovo dobar šlagvort da se podsetimo predominantnog razloga zbog kog su strana pozorišta, trupe i autori odbile da učestvuju na 59. Bitefu. Pored opšte represije nad kulturom o kojoj govorite, postoji i konkretan, javnosti dobro poznat razlog. Odluka prethodnog Odbora festivala da ne potvrdi učešće predstave velikog svetskog reditelja Mila Raua koju je tadašnji selektor, Miloš Lolić, uvrstio u svoj program, a što tumačimo kao akt cenzure.

Rauova „odgovornost“ je to što je u govoru na svečanom otvaranju pretprošlog Bitefa kritikovao projekat iskopavanja litijuma u Srbiji, optuživši za to pre svega tadašnju nemačku vladu. Zbog toga je Lolić podneo ostavku, čime je „pao“ i ceo njegov program, te se zvanično izdanje Bitefa nije dogodilo – prvi put u njegovoj 60 godina dugoj istoriji. Imajući ovu predistoriju u vidu, odluka da se bojkotuje Bitef nije, paradoksalno, usmerena protiv festivala, već ona, naprotiv, čuva njegov integritet, njegov simbolički kapital.

– Bitef nikada nije bio samo festival novih svetskih pozorišnih tendencija, već još više platforma za promovisanje najprogresivnih estetskih, ali i društvenih vrednosti, za emancipatorske politike i, pre svega, proširenje polja slobode. Cenzurisani, neslobodni Bitef je, zapravo, ljuštura, surogat, izvitoperena slika pravog Bitefa. Zbog svega toga, odluka stranih trupa i umetnika da se povuku s takvog, surogat-Bitefa jeste čin snažne i principijelne podrške, te zaslužuje naše poštovanje.

Činjenica da odluku nisu doneli laka srca, da su neki od njih imali profesionalne komplikacije i finansijske gubitke, samo još pojačava osećanje naše zahvalnosti i poštovanja. Da su se odgovorni iz Skupštine grada Beograda makar izvinili zbog onoga što se desilo i razrešili članove starog Odbora koji su cenzurisali predstavu Mila Raua (a oni su samo njih zadržali u novom sazivu!?), do svega ovoga verovatno ne bi došlo.

Ovo ističem da bi se znalo ko je bojkot prouzrokovao: ne strani umetnici i trupe, već beogradska vlast. Meni lično, kao verujem ni bilo kome dobronamernom, nimalo nije drago što je došlo do otkazivanja, tim pre što su se, mora se priznati, pozvane trupe i autori s pravom našli u programu 59. Bitefa. Drugim rečima, ta prvobitna selekcija je bila sasvim dobra.

– Gob Squad i Motus su veoma relevantne svetske trupe, a prva nikada nije bila na Bitefu. Žiga Divjak je jedna od vodećih figura slovenačke pozorišne režije, već je s uspehom nastupao na Bitefu. Rad libanskog autora Alija Čarurija je izuzetan u svakom pogledu, redovno je zastupljen u programu Avinjonskog festivala, a ja sam, kao tadašnji umetnički direktor, još 2017. želeo da ga predstavim na Bitefu.

I da na kraju konkretno odgovorim na vaše pitanje: ni jedna trupa niti umetnik iz aktuelnog programa 59. Bitefa nije mi poznat, nikada za njih nisam čuo. Izuzetak je jedino Nacionalno pozorište Tunisa, koje je bilo respektabilna institucija u mandatu prethodnog direktora, čuvenog reditelja Fadila Žaibija, ne znam kakva joj je sada reputacija.

Ono što unosi sumnju u renome ovih trupa jeste činjenica da su u mesec ili dva prihvatile poziv da učestvuju na Bitefu. S velikim svetskim trupama u pregovore se ulazi po godinu dana uapred. Simptomatično je i to da nema ni jedne kompanije iz zapadnog dela sveta, gde je osetljivost prema umetničkim i društvenim slobodama mnogo izraženija.

S druge strane i ove godine imamo NE:Bitef, posle prošlogodišnjeg samoorganizovanog, gerilskog 59. NE:Bitefa koji je, slobodno možemo reći, ušao u istoriju – pobedio je cenzuru slobode govora generalno, represiju i teror prema celoj kulturi, Univerzitetu, „nepodobnim“ umetnicima i ljudima iz ostalih profesija i građanskim aktivistima, a pre svega prema reditelju svetskog ugleda Milu Rauu, koji je publika u regionu i inostranstvu mogla da prati putem Jutjub kanala „Svi u blokade FDU“. Iz kojih je sve razloga važno ovo drugo izdanje NE:Bitefa, iako će trajati samo jedan dan, 20. septembra?

– Važno je zato što, kao i otkazivanje predstava iz glavnog programa, čuva izvornu i glavnu misiju Bitefa – proširivanje umetničkih i društvenih sloboda. Ovogodišnji NE: Bitef su mlade kolege vrlo zanimljivo osmislile: kao pozorišnu varijantu noći muzeja. Publika se kreće kroz grad i slobodno bira koji će od šezdeset programa na šezdeset lokacija pratiti.

Na svakom od ovih punktova – a oni su fakultetski amfiteatri i učionice, kafići, galerije, nezavisni kulturni centri i razni drugi prostori – dočekivaće ih jedan ili nekoliko domaćina koji će im, u vidu predavanja, prikazivanja snimaka predstava, onlajn ili uživo razgovora s umetnicima – predstavljati radove nekih od vodećih umetnika iz šezdeset godina duge istorije festivala.

Najveće interesovanje verujem da će izazvati prisustvo nekih od velikih autora Bitefa kao što su Dragan Živadinov, Sebastijan Horvat i Milo Rau, a koji će o svom trošku, u znak podrške, doći u Beograd. Mene su pozvali da osmislim jednu od „stanica“, predstaviću jedno veliko svetsko pozorište, berlinski Šaubine, a čije su predstave i umetnici, u rasponu od Petera Štajna do Tomasa Ostermajera decenijama bili učesnici Bitefa.

Lokacija će biti Fakultet primenjenih umetnosti, a čiji će studenti biti pozvani da daju svoj doprinos mojoj prezentaciji. Ono što je posebna vrednost NE: Bitefa jeste to što u njegovom pokretanju i realizaciji učestvuju i studenti, pa zato smatram da je red da oni ne budu samo iza scene, već i na njoj.

Protekle dve godine obeležavaju nezapamćeni udari na celu kulturu i kulturnu zajednicu u protestu, otkazi, smene u ustanovama kulture i pozorištima, dovođenje novih uprava lojalnih režimu… U takvom ambijentu, osim što će produkciji KPGT-a Ljubiše Ristića otvoriti Bitef, on je od juna ove godine v.d. upravnika Ateljea 212. O čemu nam govori ovaj Ristićev come back?

– Ko prati trovačke režimske medije zna da Ljubiša Ristić nikada nije ni otišao sa scene, jer je, naprotiv, sveprisutan u televizijskim programima koji se, u ovom ili onom vidu, svode na besprizornu propagandu vlasti. Upravo to, ne njegove umetničke zasluge od pre trideset i više godina, dovelo ga je na čelo Ateljea 212. Uprave institucija kulture do tih pozicija uvek dolaze uz podršku vlasti, ali do studenstkih i građanskih protesta, koji sada traju skoro dve godine, nije bio slučaj da je glavni kriterijum izbora bila politička lojalnost – da se rukovodioci biraju iz redova najvećih režimskih „lojalista“…

Ogradio bih se od daljih ocena jer treba prvo videti kakvi će biti prvi Ristićevi potezi, u kom pravcu planira da vodi Atelje 212. Zasad smo čuli samo njegovu izjavu da je došao u Atelje da bi se rešili „nagomilani problemi“, mada se oni, makar spolja gledano, apsolutno ne vide. Naprotiv, prethodnu sezonu, primera radi, pozorište je završilo trijumfom na Sterijinom pozorju.

Uz obrazovanje, moglo bi se reći da je „neposlušna“ kultura najkažnjenija – na konkursima Grada Beograda i Ministarstva kulture nije izdvojen ni jedan jedini dinar za najvažnije projekte i festivale, umesto njih paralelno su organizovane nebitne manifestacije u koje se obilato slivao novac poreznih obveznika, poput Nacionalnog filmskog i TV festivala NAFIT, Međunarodnog filmskog festivala u Nišu… Šta režim demonstrira ovim „zabavama“ za nekolicinu svojih lojalista i simpatizera, koje masovno bojkotuje i publika i većinska kulturna zajednica, a u najavi je i bojkot ovogodišnjeg Sajma knjiga od najuglednijih pisaca i izdavača?

– To dupliranje festivala i drugih kulturnih manifestacija jeste, slobodno se može reći, jedna od najvećih specifičnosti trenutne situacije u kulturi Srbije. S jedne strane, smanjenjem ili potpunim ukidanjem finansijske podrške i drugim pritiscima vlast urušava tradicionalne festivale i manifestacije. Na primer, čak ni ovakav, „lojalni“ Bitef nije dobio ni jedan dinar podrške od Ministarsva kulture, što je čist apsurd: cinik bi rekao da i oni znaju da u ovom obliku ne zavrednjuje podršku.

S druge strane, osnivaju preskupe nove smotre, čija je funkcija, kao što i vaše pitanje implicira, dosta nejasna. Motivi za njihovo osnivanje, a ovde pre svega mislim na NAFIT, su bućkuriš čiji su sastojci najverovatnije sledeći: nemušti nagoveštaji kulturne politike (promocija isključivo nacionalne kulture i tradicionalnih vrednosti); davanje prostora stavaroacima-lojalistima; opšta glamurizacija kao način za sticanje jeftinih marketinških poena i surogat prave brige za kulturu.

– S druge strane, umetnička scena se odlično organizuje i stvara kulturu otpora ili kontrakulturu, kako se to naziva u teoriji kulture. Pored NE: Bitefa, najbolji primer za to je upravo završeni Niški filmski festival koji je ove godine pokrenulo Udruženje filmskih glumaca Srbije, a koji je, po onome što se može zaključiti iz medija, u manje-više improvizovanim, ali profesionalnim uslovima, postigao visok stepen kulturne i društvene relevantnosti….

Bojim se da ćemo, dok se ne razreši srpski politički Gordijev čvor, i dalje imati paralelne svetove u srpskoj kulturi. U jednom autoritarnom režimu, onom Slobodana Miloševića, alternativa se razvijala pre svega u univerzitetskoj sferi (Alternativna akademska obrazovna mreža), dok se u aktuelnom autoritarnom sistemu alternativa gradi pre svega u oblasti kulture, s naglaskom na festivalima i drugim manifestacijama.

Treba biti optimista – od novembra kreće nabolje 

Šta možemo da očekujemo u novoj pozorišnoj sezoni koja uskoro počinje, i to u atmosferi agresivne režimske izborne kampanje?

– Najveća neizvesnost je šta će biti s pozorištima koji su u poslednjih godinu danu dobili nove uprave, one iz redova lojalista, kao što su Atelje 212, Bitef teatar i Narodno pozorište. Za Atelje 212 smo konstatovali da je rano donositi procene, ali za druga dva pozorišta već ima materijala. Nedavno je izašao višemesečni repertoar Opere i Baleta Narodnog pozorišta, ali ne i Drame. Ne vidim koje bi bile specifične produkcione smetnje da se izađe i s programom Drame.

U nedostatku racionalnog objašnjenja može se spekulisati da su u pitanju teškoće oko sklapanja projekata uslovljene nepodobnošću pojedinih umetnika. Glumački ansambl Narodnog pozorišta pružao je kontinuirani otpor novoj upravi, dok su članovi ansambla Baleta i naročito Opere znatno tiši.

– S druge strane, novi upravnik Bitef teatra napravio je čistku svih ranije planiranih i dogovorenih projekata za nastupajuću sezonu. Ta odluka verovatno ne povlači pravne posledice, ugovori nisu bili potpisani, ali je diskutabilna u profesionalnom pogledu. Još veću rezervu izazivaju novi najavljeni naslovi, jer oni, iz različitih razloga, ne projektuju visoka očekivanja…

To su mogući obrisi nove pozorišne sezone, koja će izvesno proticati u atmosferi sve veće društvene polarizacije i napetosti. Već i sada idemo s manje radosti u pozorište nego ranije, ali treba biti optimista i nadati se da će od novembra situacija početi da se razvija nabolje.