“Nema čarobnog metka da zaustavi hibridni rat”: Kremlj spreman za veoma dug i bolan sukob, pišu ruski istraživački novinari – Svet

Kremlj pojačava operacije sabotaže širom Evrope. Bilo je podmetanja požara u fabrikama dronova, bacanja zapaljivih naprava na proizvođača opreme za šifrovanje koja se koristi u državnim mrežama, kao i raketnih napada na elektroenergetske mreže.

Među incidentima koji su sada gotovo uobičajeni u Nemačkoj, Poljskoj i baltičkim državama, najdoslednijim pristalicama Ukrajine, napad sa tri drona na aerodrom u Lajpcigu u avgustu koji, pukom srećom, nije doveo do pogibije ili ranjavanja ljudi predstavlja jasnu eskalaciju.

Nemački ministar unutrašnjih poslova Aleksander Dobrint, okrivljujući Rusiju za ovaj napad sabotaže, izjavio je: „Incident u Lajpcigu ne posmatramo kao izolovan slučaj, već ga vidimo u kontekstu drugih hibridnih dejstava“.

Dodao je: „Polazimo od pretpostavke da će Nemačka biti meta novih hibridnih napada Rusije.“

U pravu je, naglašavaju u analizi za Centar za evropske analize Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru koji prate aktivnosti ruske tajne službe.

Iako njegova procena pruža sumornu sliku evropske bezbednosti, ona je takođe realistična. Kontinent je duboko uzdrman drskom i sve intenzivnijom kampanjom sabotaže koju Kremlj i njegove obaveštajne službe sprovode od početka rata u Ukrajini.

U takvim okolnostima sve je veća potreba za brzim rešenjem, nekom vrstom čarobnog metka koji bi mogao da primora Rusiju da zaustavi svoj hibridni rat.

Šanse da se pronađe takvo rešenje veoma su male, kao što je to slučaj u svakom složenom geopolitičkom sukobu.

Pa ipak, čini se da evropske vlade upravo to traže. Pošto nemaju adekvatan taktički odgovor, one traže političko rešenje.

Ono se delimično sastoji od slanja upozoravajućih signala Moskvi – tako što na napade reaguju izjavama podrške Ukrajini i evropskim zemljama koje su pogođene; javno priznaju da su njihovi dronovi delovali na teritoriji Rusije, kako bi pokazali da Kremlj ne prolazi nekažnjeno; obećavaju novo oružje Ukrajini, nove sankcije, dodatna ograničenja za putovanja Rusa i slično.

Da li bi ovakva vrsta poruka mogla da proizvede željeni efekat? Gotovo sigurno ne.

Veći javni pritisak na Moskvu nosi rizik od jačanja osećaja opsade unutar tvrđave, a upravo je to ono što je Putinu potrebno. Ruske obaveštajne službe koje stoje iza većine napada biće među poslednjima koje će osetiti posledice sankcija.

Najpre će posledice osetiti drugi – ruska industrija, oligarsi, obični građani i poslovni ljudi koji su mnogo više na udaru sankcija.

Tačno je da sankcije usporavaju rusku vojsku. Da bi nastavila da se bori, vojsci je potreban pristup tehnologiji i resursima koji mogu biti blokirani sankcijama. Ali obaveštajne službe koje organizuju napade neće biti pogođene – one organizuju operacije koje zahtevaju mali budžet i koriste jednostavnu tehnologiju.

A u svakom slučaju, njih nije lako odvratiti od takvog delovanja. Kao što smo ranije pisali, obaveštajne i bezbednosne službe Kremlja rat u Ukrajini smatraju delom egzistencijalnog sukoba sa Zapadom.

One veruju da bi poraz Moskve doveo do raspada Rusije i da bi nakon toga usledila direktna represija protiv njih. To je pouka koju su izvukle iz raspada Ruskog carstva 1917. godine i Sovjetskog Saveza 1991. godine.

Nijedno primirje niti mirovni sporazum ne bi mogli da zadovolje takav paranoičan pogled na svet, prema kojem je dugoročna centralna strategija Zapada uništenje Rusije.

Moskva je zato spremna za veoma dug i bolan sukob. Čak ni prekid neprijateljstava u Ukrajini verovatno neće navesti Moskvu da odustane od sabotaže kao sredstva za vršenje pritiska na evropske vlade.

Uostalom, veoma je teško odgovoriti na takve napade ili odvratiti napadača od njih.

Dakle, šta Zapad može da uradi? Potrebna mu je sveobuhvatna strategija, od vrha do dna, a ne niz nepovezanih, parcijalnih koraka.

A oni koji osmišljavaju tu strategiju trebalo bi da shvate sledeće: vreme potrebno da ona počne da daje rezultate verovatno će se meriti decenijama, a ne godinama.

Do tog zaključka su zapadne sile na kraju došle i tokom prvih godina Hladnog rata, kada je politika obuzdavanja Sovjetskog Saveza bila veoma uspešna, uz širok raspon državnih institucija i organizacija koje su u njoj imale svoju ulogu.

Nešto slično je potrebno i danas, uz priznanje da će ovoga puta biti teže, jer se Zapad tada nikada nije suočio sa sovjetskom sabotažom – ta mogućnost je uvek postojala, ali je sovjetska vlada tu opciju čuvala za period otvorenog rata, do kojeg, srećom, nikada nije došlo.

Možda zvuči neobično, ali sabotaža je politika i može biti sredstvo za uspešno vršenje pritiska.

A upravo to stvara još jedan problem: ruski lider i njegove obaveštajne službe pokazali su svima koji posmatraju da sabotaža može naneti štetu zapadnim vladama i njihovom stanovništvu.

Kao i u slučaju sajber-napada i operacija dezinformisanja, pouke iz upotrebe sabotaže verovatno će se širiti i biće ih spremni da primene i drugi akteri – kako državni, tako i nedržavni.

I upravo se to dešava. Još 2016. godine, levičarske i anarhističke ekstremističke grupe predstavljale su pretnju javnom redu u Evropi, koristeći taktike poput podmetanja požara i napada eksplozivnim sredstvima.

Uzmimo jedan primer – u januaru je jugozapadni Berlin pogodio nestanak struje. Vlasti su u početku sumnjale da iza toga stoje ruski agenti; međutim, napad je zapravo organizovala krajnja levica.

Zapadna društva nemaju izbora osim da se pripreme za ono što izgleda kao početak krize koja nosi sve karakteristike dugotrajne i skupe kampanje – budućnosti u kojoj će sabotaža postati uobičajeno sredstvo političkog ratovanja.

A to znači stvaranje trajnih mehanizama za sprovođenje usklađene strategije u kojoj će učestvovati više državnih institucija i službi, strategije koju bi delio i podržavao što veći broj zapadnih zemalja.