Mladićeva sahrana, nastavak dugog hoda ka moralnom ponoru – Lični stavovi

Srbija nikada zvanično nije prihvatila da se u Srebrenici dogodio genocid. Čovek koji je taj zločin skrivio i za njega pravosnažno osuđen, sahranjen je sa najvišim državnim počastima. Treba li još nešto reći u razotkrivanju dominantne svesti Srbije? Ipak treba.

Deklaracija o Srebrenici, koju je Narodna skupština Srbije usvojila u martu 2010. godine, prihvaćena je tesnom većinom sa samo dva poslanička glasa preko proste većine i u njoj se genocid ne pominje, iako je Međunarodni sud pravde već utvrdio da je o genocidu reč.

U žustroj raspravi u kojoj su pristalice i protivnici Deklaracije optuživali jedni druge reč „sramota“ bila je najfrekventnija jer su jedni smatrali da je sramno što su srpske vojne i paravojne snage pobile više od osam hiljada zarobljenih Bošnjaka, a oni drugi da je sramota što se u srpskoj skupštini osuđuju Srbi. Taj vrednosni raskorak, koji se u trajanju Srbije nije javio prvi put, bio je nagoveštaj sumorne budućnosti u kojoj će sve teže biti objektivno i pravedno sagledavanje bliske prošlosti.

Ratko Mladić je posle godinu dana uhapšen i isporučen Hagu, a kasnije osuđen za genocid i druge strašne zločine uz kaznu doživotnog zatvora. To, međutim, zvaničnoj Srbiji nije bilo dovoljno da dostojanstveno primi odluku međunarodne pravne institucije i time doprinese da se zločini činjeni u ime Srba generalno individualizuju, a sa naroda i države skine hipoteka, ma kako neformalna bila.

U međuvremenu jačan je sentiment prema generalu kome je pristrasno namican oreol heroja i mučenika jer je branio Srbe u ratu koji nije morao da se dogodi. U čemu je herojstvo Ratka Mladića? U tome što je u trenutku jugoslovenstvo zamenio nacionalizmom, kao i mnogi drugi koji su zajedničku državu smatrali okvirom za sopstvenu naciju, ali koja je trebalo da vodi glavnu reč, pa kada se ispostavilo da to nije moguće i kada su sve republike rešile da se odvoje od Srbije, onda su takvi kao Mladić „spašavali Jugoslaviju“.

Mladićeva regimenta je prisvojila oružje i opremu nekadašnje JNA i zloupotrebljavajući ljudstvo i sredstva krenula da disciplinuje one koji nisu hteli da žive u miloševićevskoj Jugoslaviji. Nametnuti narativ da se referendumsko izjašnjavanje o izdvajanju Bosne i Hercegovine iz već uzdrmane zajedničke države organizuje protiv Srba, bio je osnovni uzrok raskola. Delovi Bosne u kojima su Srbi živeli u znatnom broju, ali koji nikada nisu pripadali Srbiji, smatrani su logičnim proširenjem Srbije preko Drine, kao i delovi Hrvatske u kojoj su još Balvan revolucijom isprovocirani oružani sukobi. Trebalo je konačno ostvariti dvovekovne pretenzije srpske nacionalističke elite.

Harao je Mladić i Hrvatskom i Bosnom i približavajući se Podrinju nastavio ostvarivanje zločinačkog plana četničkog ideologa Stevana Moljevića iz Drugog svetskog rata kada je započeto „čišćenje“ muslimanskog stanovništva kako bi se srpske teritorije spajale. Mladić je radio na „Državnom razgraničenju od druge dve nacionalne zajednice“, kako glasi prva rečenica Odluke o strateškim ciljevima srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, koju je Republika Srpska usvojila 12, maja 1992. godine. Pravi izraz ovakvog opredeljenja bio je „etnički inženjering“ o kome je govorila Biljana Plavšić.

Nije, dakle, u delovanju Mladića i njegovih sledbenika bilo nikakve spontane odbrane Srba, sve je bilo isplanirano, a krivica je utoliko veća što je moralo da bude jasno da će pored žrtava među Bošnjacima i Hrvatima, stradati i mnogi Srbi. Da li je nad njima bilo zločina? Naravno da jeste, ali se uzročno posledični sled mora da uzme u obzir pri utvrđivanju početne odgovornosti.

Mladić je pred Srebrenicom izgovorio: „došlo je vreme da im vratimo za pet stotina godina pod Turcima“. Takvo osvetničko zlopamćenje i delovanje na osnovu njega, ne može se ničim opravdati. Ali nije Srebrenički genocid jedini zločin koji je počinio Mladić sa sledbenicima. Ništa manji, ako ne i veći, je granatiranje i snajperisanje Sarajeva skoro pune četiri godine. Podaci se često ne slažu, ali je između 11 i 14 hiljada ljudi stradalo u opsadi ovog grada koja je organizovana sa okolnih brda.

Snajperisti su ubili oko hiljadu i po dece. Koji snajperisti? Pa Mladićevi! Dakle odlični strelci, koji imaju oštar vid, gađaju dete i ne zanima ih koje je ono nacionalnosti. Rezon bezumnika je bio: šta će Srbi u Sarajevu kad njime vladaju Bošnjaci? Srbija govori samo o žrtvama u sopstvenom narodu, ali nikada ne pominje da u ratu „u kome ona nije učestvovala“ ni jedan vojnik ni paravojnik iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine nije stupio na tlo Srbije da ubija i razara. Intervencija međunarodne zajednice usledila je tek kada više nije bilo načina da se ratni užasi zaustave.

Čoveku koji je za zločine odgovoran, priređena je državna sahrana sa najvišim počastima. Dočekan na aerodromu, sproveden ulicama Beograda uz policijsku pratnju, kovčeg prekriven državnom zastavom, komemoracija u Domu Vojske Srbije, opelo držao patrijarh Porfirije, skupio se veliki broj ljudi, pripadnika vojske i paravojske, Vučić dao izjave u patriotskom duhu, sahrani prisustvovalo nekoliko ministara uz počasne plotune, navijači Zvezde i Partizana skandirali „Ratko Mladić“, sednice gradskih skupština Novog Sada i Niša počele minutom ćutanja.

Nije uopšte bitno da li je po nekom paragrafu to trebalo ili nije trebalo tako da bude i da li je formalno Mladić bio general Srbije ili Republike Srpske, niti da li negde piše kada se i zbog čega gube činovi i pravo na počast. Ono što je jedino bitno – on je ratni zločinac. Žalost porodice je razumljiva i to nije tema. Ali, pijetet državnika, političara, intelektualaca prema nekome ko je uništio hiljade života, a ne pijetet prema tim žrtvama, to je monstruozno. Niko nije Mladiću oduzeo dostojanstvo, on je to uradio sam.

Takođe, nije važno da li će se sramna državna sahrana posmatrati kao izneveravanje evropskih vrednosti i da li su nam smanjene šanse za ulazak u Evropsku uniju ili ne. Tu kalkulisanja nema. Izneverene su elementarne ljudske, univerzalne vrednosti, a logična posledica jesu prekorne izjave međunarodnih zvaničnika.

Kako smo došli dovde? Ništa se nije dogodilo iznenada. Srpski nacionalizam je počeo da se obnavlja i etablira još sredinom osamdesetih i u najvećoj meri je doprineo razbijanju Jugoslavije i sukobima na njenom prostoru. Naravno da su se ustalasali i drugi nacionalizmi i da je odgovornosti bilo i na drugim stranama. Međutim, frustracija poražene nacije preveliki je balast zbog neostvarenih snova o velikoj Srbiji i na kraju gubitka Kosova. Pogubna nespremnost da se suoči sa činjenicom da je jačanje nacionalističkih strasti donelo tragične posledice svima, ali i Srbiji i srpskom narodu, vode zemlju ka daljim posrtanjima.

Posle petog oktobra 2000. nova vlast je propustila priliku da sopstvenoj javnosti razjasni sve uzroke kriznih godina i tako realno sagleda posledice. Nije to bilo lako, ali tako je propušten momentum. I tadašnja vlast je posegnula za populizmom nadajući se da će tako ojačati podršku većine, ali to nam se sada obija o glavu. Objektivan pristup se pogotovo ne može očekivati od aktuelne vlasti koja obnavlja devedesete i stvarajući privid kretanja ka Evropi, udaljava zemlju od nje.

Kroz nešto više od dva meseca imaćemo priliku da pokažemo koje je lice Srbije pravo. Ako i tu priliku propustimo, bićemo saučesnici u sopstvenom moralnom i sveopštem poniranju.

Autor je profesor univerziteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.