Možda, Ružić, ipak, nije odmetnik – Lični stavovi

Sve je počelo pre nekoliko meseci, kada je Branko Ružić počeo otvoreno da kritikuje sadašnji režim, naročito šefa države. Nekako je to delovalo zaista simpatično, nije ukazivalo na bilo kakve skrivene namere, a možda ni sad ne ukazuje. Gledam da ne zvučim paranoidno opet. Nije Dačić tome pridavao mnogo značaja, čudno, zar ne? Nekako mu je odnos prema tome bio kao kada roditelji brinu jer njihov tinejdžer dolazi kasno iz izlaska, ali ipak ne žele na paniče.

Radi boljeg praćenja događaja najbolje je da krenemo od samog razvoja priče, a ona počinje 17. avgusta. Dakle, tog ponedeljka Ivica Dačić izlazi u javnost sa saopštenjem da je SPS na glavnom odboru doneo jednoglasnu odluku da samostalno izađu na izbore. Zanimljivo, nakon toga prorežimski mediji izgoreše od potapanja SPS-a, DJV umalo da doživi nervni slom. Dođe onda šef i kaže „ma šta vam je ljudi, nikakva frka, uvek su oni izlazili sami na izbore“. Jasno nam je da DJV samo radi ono što šef zapovedi, pa je tako i tu prašinu podigao na zapovest.

E sad, opoziciona javnost bila je pametna, pa se nije okliznula i dala veliki značaj ovoj temi. Kažu i iskusni analitičari da nema potrebe da se diže prašina, da je SPS zaista uglavnom izlazio samostalno, uz neke manjinske partnere samo.

Ipak, svaka odluka pred ovako važne izbore, ma koliko bila uobičajena i već viđena, jeste važna. Bilo je tu različitih interpretacija, pa su mnogi naslovi glasili „SPS samostalno na izbore, ZAŠTO? Ipak, najinteresantnija i najrelevantnija interpretacija za ovu priču jeste ona da birači SPS-a ne žele više da glasaju za ovakav SPS, za onaj koji je u zagrljaju režima. Za onaj koji je pod senkom režima izgubio svoj identitet. Nakon ovog uvida sledi jedan zamišljeni dijalog.

Zamislimo ga ovako:

– Ivice, ako izađeš sa mnom na izbore ovi tvoji birači koji mene ne vole neće glasati za našu koaliciju.

– Šta da radim šefe?

– Izađi samostalno na izbore, a onda ćemo nakon izbora imati veće šanse za formiranje vlasti, da ne rasipamo ove tvoje birače.

– U redu šefe.

I tako, prostom matematikom dođosmo do nekog procenta više za socijaliste. Ipak, sve češća istraživanja javnog mnjenja pokazuju da socijalisti samostalno nemaju bogzna koliko više procenata nego u koaliciji sa vladajućom partijom. Gde nestatoše standardnih desetak procenata? Dačić je toliko dugo u zagrljaju sa režimom da se gotovo stopio sa njima. Kažu analitičari, SPS je izgubio svoj identitet, a to je ono što biračima smeta. I gde će sad ti birači, neće SPS bez identiteta, neće SNS jer pravi socijalista nikad to nije ni želeo. Da ne odu u apsitinente ili ne daj bože u one neopredeljene?

I tako, trudeći se da ne zvučim paranoidno ponovo, mašta me odvede do mogućeg rešenja kako da se vrate ovi neopredeljeni i apstinenti. Šta im treba? Treba im pravi socijalista, treba im neko ko živi za socijaliste, treba im neko ko je tu ponikao, neko koga senka režima nije progutala. Treba im neko ko toliko voli SPS da je spreman da žrtvuje ministarsku fotelju. Neko ko je, kako i sam kaže, drug. Kažu, treba nam neko ko nije izgubio identitet socijaliste. Pa ko bi to mogao da bude?

Eno Branka, bori se za demokratske vrednosti, bori se protiv represije, bori se za nas obične ljude. Traži odgovornost za požare. I poslednji put, ne želim da zvučim paranoidno, ali mi sve vreme odzvanja u glavi rečenica koju možda izgovara Ivica:

„Ajde Bane, da se ti kao sad sukobiš sa Vučićem, pa da on kaže da si lopov i lažov. Onda da ja kažem da ti više nije mesto u stranci i da te mi kao izbacimo iz stranke, a da ti onda pokupiš sve ove naše koji se kao protive koaliciji sa Vučićem. Da možda pokušamo da vratimo one naše prave socijaliste. A posle izbora ćemo lako. Šta kažeš Bane? Seti se kako je udobna ministarska fotelja.“

Seti se Branko kako je bilo lepo šetati 15. marta prošle godine Beogradom. Možda, kažem možda, ti bude takav svaki dan ako se otrgneš ovom zagrljaju koji sam možda, kažem možda, ja samo i umislio.

Setimo se i mi, da smo od kad je višestranačja u Srbiji, u svim izbornim ciklusima imali ponekog Branka, a kako stvari stoje, ovog puta će ih biti nekoliko. Čuvajmo se Baneta, zna taj kako je fotelja udobna.

I nije ovde, zapravo, toliko važan Ružić. Važni smo mi, važna je naša informisana odluka kada dođe dan D (verovatno 25. oktobar), a ponajviše, važna je odluka ovih „pravih socijalista“, da ne kažem drugova. Čuveni američki socijalni psiholog Leon Festindžer još je sredinom prošlog veka opisao fenomen kognitivne disonance, e to je ono čega treba da se čuvamo pre nego Baneta. Istina, teorija je široka, ali ono što je nama važno u ovom momentu jeste da budemo svesni činjenice da smo kao najsavršenije životinje na ovoj planeti skloni tome da, kada već nešto odlučimo, tražimo potvrde koje će nam tu odluku opravdati. I drug koji upadne u tu zamku reći će „Ali Branko je podneo ostavku onomad posle Ribnikara“, „Ali Branko je i ranije kritikovao ovaj režim“. Jeste, ali je Branko i tri puta za vreme ove četrnaestogodišnje okupacije bio na mestu ministra. Da l’ bi bio da je stvarno toliki odmetnik i drug? Da li bi bio?

Možda je, kažem možda, Bane ipak dobri sin.

Autor je psiholog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.