“Vežu vam taj pasoš za vrat”: Najmanje slobodno mesto na svetu – okupirana Ukrajina – Svet

Dobro došli u Ukraјinu pod ruskom okupacijom, piše Politico.

Drugu godinu zaredom, američka organizacija za praćenje stanja demokratije Fridom Haus svrstala je okupirane teritorije na istoku i jugu Ukrajine među područja sa najmanje slobode na svetu ocenivši ih kao manje slobodne čak i od Južnog Sudana, Severne Koreje i Pojasa Gaze.

Stanovnici ovih područja podvrgnuti su represivnom ruskom zakonodavstvu, uključujući prisilno nametanje ruskog državljanstva, kao i primenu antiterorističkih zakona protiv političkih neistomišljenika i pripadnika verskih manjina, navodi Freedom House.

Upravo taj sistem nadzora, represije, indoktrinacije i državne otimačine doveo je okupirane teritorije Ukrajine na vrh liste.

Diskriminatorne politike, javno ugrađene u rusko zakonodavstvo, prožimaju svaki aspekt života stanovnika a čini se da te mere menjaju i demografsku sliku regiona. Rusija „namerno menja etnički sastav kako bi uništila određenu kulturu ili promenila političku ravnotežu u korist druge grupe“, navodi se u izveštaju.

Međunarodno humanitarno pravo zabranjuje okupacionoj sili da uvodi trajne promene na teritorijama koje okupira, naročito u demografskoj, društvenoj i ekonomskoj sferi. Međutim, Moskva tvrdi da ta područja nisu okupirana, već da su jednostavno deo Rusije i da se stoga na njih primenjuje rusko zakonodavstvo.

„Ova okupacija predstavlja jedan od najbolje dokumentovanih sistema represije, ugnjetavanja i kršenja ljudskih prava, jer se toliko toga javno beleži“, rekla je Danijel Bel, šefica Misije Ujedinjenih nacija za praćenje ljudskih prava u Ukrajini.

„Reč je o sistemskom pristupu ograničavanju prava ljudi i njihovih osnovnih sloboda“.

Od 2022. godine, Misija za praćenje ljudskih prava u Ukrajini zabeležila je najmanje 16 ruskih zakona i uredbi kojima se ograničavaju prava ukrajinskih građana na ovim teritorijama.

U školama se predaje ruska verzija istorije, čime se usađuju ruski identitet i vrednosti. „Ukrajinski nacionalizam“, što uključuje izražavanje simpatija prema Ukrajini ili korišćenje ukrajinskog jezika, kažnjava se kao „ekstremizam“.

Istovremeno se aktivno podstiče preseljavanje stanovništva iz Rusije na ova područja.

Ovaj režim „ima sve odlike kulturnog genocida“, rekao je novinar Andrij Dihtjarenko, poreklom iz sada okupiranih delova istočne Ukrajine.

Od izdavanja pasoša do deportacije

Od 2014. godine Rusija je okupirala oko 20 odsto teritorije Ukrajine na jugu i istoku zemlje — teritorije koje Moskva naziva „novim istorijskim teritorijama“. Jedan od procesa koji doprinosi rusifikaciji tih područja jeste nametanje ruskog državljanstva.

Zvaničnim proglašavanjem Ukrajinaca koji žive na teritorijama pod ruskom okupacijom za „strance“, okupacione vlasti ih primoravaju da dobiju rusko državljanstvo – što mogu učiniti po pojednostavljenoj proceduri – kako bi ostvarili osnovna prava, poput zdravstvene zaštite, socijalnih usluga, zaposlenja ili prava na imovinu.

Za Ljudmilu Čub sve je počelo na poslu. U razgovoru za Politico, Čub je rekla da joj je 2023. godine poslodavac u Melitopolju koji se nalazi u okupiranom delu Hersonske oblasti saopštio da mora da izvadi ruski pasoš kako bi mogla da nastavi da radi u njegovoj prodavnici, jer bi u suprotnom on bio kažnjen.

Čub je otišla u kancelariju za izdavanje pasoša, gde je snimila ljutit video u kojem je govorila o tome da je primorana da dobije „pileći pasoš“ – aluziju na dvoglavog ruskog orla na grbu. Obezbeđenje u kancelariji odmah ju je odvelo direktno u okupacionu policiju.

Čub je narednih osam meseci provela u pritvoru u Hersonu, dok su sudovi redovno produžavali njen pritvor, uz obrazloženje da je kršila vojni policijski čas.

Na kraju su joj dali tekst koji je trebalo da pročita pred kamerama, u kojem je navela da ne želi da živi u Rusiji. Nakon toga joj je dozvoljeno 15 minuta da pokupi stvari iz svog stana, a zatim je pod oružanom pratnjom prevezena do ruske granice sa Gruzijom.

Deportovana iz doma u kojem je provela ceo život, Čub sebe ipak smatra srećnom. Rekla je da su drugi ljudi koje je upoznala u zatvoru prošli kroz postupak dobijanja ruskog državljanstva, da bi potom bili optuženi za špijunažu ili izdaju prema ruskom zakonu, za šta su predviđene višegodišnje zatvorske kazne.

„Vežu vam taj pasoš za vrat, a onda vas pomoću njega pretvaraju u izdajnike sopstvene zemlje“, rekla je. „Sve u meni se protivilo tome da uzmem taj pasoš i sreća je što ga nisam dobila. To me je spasilo“.

Misija UN za praćenje ljudskih prava u Ukrajini do sada je dokumentovala više od 400 takvih pritvaranja u kojima su ljudi optuženi za izdaju i špijunažu na teritorijama pod ruskom okupacijom, ali je nemoguće utvrditi broj slučajeva tajnog pritvora bez mogućnosti kontakta sa spoljnim svetom.

To se dogodilo i 59-godišnjem IT stručnjaku Sergeju Griščenku iz Sevastopolja na okupiranom Krimu. Nakon što su ga ruske bezbednosne snage odvele iz njegovog doma u maju 2025. njegova porodica nije mogla da sazna gde se nalazi, rekla je njegova ćerka Darina za Politico.

Njen otac, koji nije krio svoj proukrajinski stav, godinu dana je bio držan bez kontakta sa spoljnim svetom i mučen, pre nego što je u junu 2026. godine konačno optužen za izdaju, rekla je ona. Porodica ne zna detalje optužnice.

Prema Darininim rečima, kada se njen otac ponovo pojavio u pritvoru tokom istrage, pričao je o zatvorenicima koji su i dalje bili tajno zatočeni nakon tri ili četiri godine. „Njihovi rođaci čak ni ne znaju da li su živi.“

Neki stanovnici za koje Rusija tvrdi da ih je deportovala zapravo su nestali i možda se nalaze u zatvoru, poput Griščenka, navodi Misija UN za praćenje ljudskih prava. Hiljade drugih su posredno deportovane, odnosno bile su primorane da napuste svoje domove zbog zastrašivanja, nasilja i diskriminacije.

Nemaju dom kojem mogu da se vrate

Jedna od strategija kojima se podstiče demografska promena na okupiranim teritorijama Ukrajine jeste zvanična konfiskacija domova stanovnika koji su pobegli od rata, čime im se onemogućava povratak.

Novim zakonima donetim nakon okupacije omogućeno je ruskim vlastima na tim područjima da zaplene praznu, „napuštenu“ imovinu, osim ukoliko je vlasnik lično nije ponovo registrovao, pri čemu vlasnik mora biti i ruski državljanin.

Ukrajinci koji pokušavaju da ispoštuju ovo novo pravilo i vrate se u svoje domove nailaze na rusku „filtraciju“, a suočavaju se sa hapšenjima i zabranama ulaska na moskovskom aerodromu Šeremetjevo – jedinom mogućem mestu ulaska do okupiranih teritorija, budući da su kopnene granice za njih zatvorene.

Novinarka Olena kojoj je zbog bezbednosti njenih rođaka koji žive pod okupacijom odobreno da ostane anonimna rekla je za Politico da je sa porodicom pobegla iz okupiranog Donjecka 2014. godine.

Uz pomoć jednog saosećajnog upravnika stambene zgrade, narednih 12 godina plaćala je račune za komunalne usluge za svoj i stan svojih roditelja, nadajući se da će jednog dana moći da se vrate.

Kasnije je Olena preko okupacionih medija saznala da je javno stavljena na crnu listu kao „neprijatelj“. U međuvremenu, jednoj njenoj poznanici je na Šeremetjevu izrečena zabrana ulaska u trajanju od 50 godina kada je pokušala da se vrati u svoj dom u okupiranoj Ukrajini.

„Sa ovim novim zakonom, ništa nam ne može pomoći“, rekla je Olena.

Prema podacima Misije UN za praćenje ljudskih prava, više od 60.000 privatnih nekretnina na okupiranim teritorijama Ukrajine označeno je kao „napušteno“ do jula ove godine. Najmanje 6.500 tih nekretnina je eksproprisano, često dodeljeno veteranima ruske „specijalne vojne operacije“ ili prodato doseljenicima iz Rusije pod povlašćenim uslovima.

Prepisivanje istorije

Kadrovske evidencije na okupiranim teritorijama pokazuju da strukture administracije, državne službe i upravljanja postepeno preuzimaju doseljenici iz Rusije.

To je snažno uticalo na obrazovanje u regionu, uvođenjem militarizovanog ruskog nastavnog programa u škole. Novi udžbenici prenose zvanični narativ Kremlja prema kojem okupirani regioni nikada nisu podržavali ukrajinsku nezavisnost i oduvek su bili ruski.

Roditelji koji odbijaju da upišu decu u te škole ili ih upisuju na onlajn nastavu po ukrajinskom programu novčano se kažnjavaju i preti im se oduzimanjem roditeljskih prava.

Te obrazovne ustanove ponekad mogu učenike direktno usmeriti ka ruskim oružanim snagama. Kada osoba dobije ruski pasoš – a zbog nametnutog sistema gotovo je nemoguće normalno živeti bez njega – može biti regrutovana i poslata da se bori protiv Ukrajine. Takva praksa, kao i deportacija, izričito je zabranjena Ženevskim konvencijama.

Kumulativni efekat svih ovih mera jeste brisanje vidljivih izraza ukrajinskog identiteta i šireg neslaganja, rekao je novinar Dihtjarenko. „Ljudi koji žele da prežive moraju da prihvate pravila igre“.

U Misiji UN za praćenje ljudskih prava, najveći strah Danijele Bel jeste da će svet prestati da čuje za ova kršenja ili da ih primećuje.

„Kada klima postane toliko prisilna i restriktivna i kada su ljudi toliko ućutkani, tada prestajemo da dobijamo izveštaje, jer ljudi više ne smeju da govore“, rekla je.

Kako vreme prolazi, neki stanovnici se pitaju da li će išta ukrajinsko preostati, čak i ako se njihovi domovi jednog dana ponovo nađu pod kontrolom Kijeva.

Ipak, uprkos nametnutom ruskom državljanstvu, Dihtjarenko kaže da većina stanovnika i dalje čuva svoje ukrajinske pasoše, skrivajući ih ispod podnih dasaka ili zakopavajući ih u baštama.

„To je njihova mala karta za slobodu“, rekao je.