Jutro dvadeset šestog – Nemanja Rujević

U praksi, teško mi je da zamislim jutro dvadeset šestog oktobra. Dok ovo pišem samo se još pretpostavlja da će izbori biti dan pre, uostalom, držimo prvog među nama za reč jer on nikada ne laže.

Za početak, deluje izvesno da će dvadeset šesti oktobar biti ponedeljak. Iako su svašta relativizovale i uneredile, naše vlasti još nisu uspele da zakrive prostor i vreme. Ili, ako jesu, onda mi to ne možemo da primetimo. Uzmimo ipak za sada da će biti ponedeljak.

Jednom sam u njuzleteru pitao čitaoce koji im je omraženi dan u sedmici i ponedeljak je rutinski pobedio odnevši više od polovine glasova. Apsolutna većina! Drugi dani nisu imali prigovora na sam tok glasanja, nisu kukali OEBS-u, čak ni na ulicu nisu izašli. Pogotovo to ne bi činio četvrtak, upadljivo najneupadljiviji dan.

Da li će dvadeset šestog oktobra neko osvanuti sa apsolutnom većinom? Da li će ishod biti tako jasan da niko neće moći da kuka, prigovara niti će imati potrebe da ide na ulicu? Hoće li neko već biti iza Kelebije?

Zamislite, stvarno nije lako, to jutro dvadeset šestog oktobra, prijatno sveže, sunčano… miriše burek. Gradski autobusi idu kako-tako. Ali, jesu li svi ljudi budni? Jesu li trezni, kivni? Jesu li to srećni ljudi? Da li se barem jedan komšija dosetio da odvrne Nadu Topčagić sa zvučnika, možda da zadirkuje komšije koje su glasale za znate već koga?

Oktobarski dani u praksi znaju da budu kišni. Osim toga, barem u teoriji – nepostojani. Veterani uličnih protesta kunu se, recimo, da je u poslednjoj godini prošlog milenijuma falio šesti oktobar. Sasvim nestao, ispario.

To nije fer prema narečenom šestom oktobru koji je itekako postojao, te lo juro, što bi rekli u španskim sapunicama. Mirisao je burek, gradski autobusi su išli kako-tako, samo su u Beogradu bili komunistički crveni, a ne vizantijsko plavi. Tog dana su uglavnom bili srećni ljudi. Drugi su se bojali za penzije dok nisu primili prvu sledeću.

Mit o nepostojanju šestog oktobra je otuda što se narod ulenjio. Mislio – to je to. A nikad nije to to. Kao što burek stigne svakog jutra, tako valja biti građanin svakog jutra. To zna da umori čoveka.

Ali sada nije reč o šestom nego o dvadeset šestom. Kažem, teško je uopšte zamisliti da će svanuti. Jer deluje da se radi o borbi na život i smrt. Kao mungos i kobra – oboje stavljaju kožu na kocku.

Kao u distopijskom filmu, biće skoro propast sveta, možda ne bude jutra, možda ne bude, daleko bilo, ni bureka. Na neredovnost autobusa samo oguglali. Za neupućene, to se zove dinamički red vožnje.

Jer, kad bolje razmislite, ode život, dani se ne vraćaju. Ko ide na svoje prvo glasanje, taj jedva da je bio napustio pelene kad je prvi među nama zaseo na vlast. Ko ide na sedmo glasanje, onome je ceo punoletni život tekao u ovome.

Kao da je sad ili nikad, pukovnik ili pokojnik, sa štitom ili na njemu… sloboda ili ništa.

Kome je nada dublja od strepnje, neka slobodno preskoči iduća tri pasusa u kolumni vašeg dežurnog borbenog pesimiste.

Šta ako ne bude ni tamo ni ovamo? Ako tog dvadeset šestog oktobra bude izvesnih, hm, nedoumica? Ako budemo imali Šredingerov izborni rezultat? Neki se kunu da će prvi među nama braniti tron od mačeva svime što ima. Možda mu neko spusti slušalicu dvadeset šestog oktobra. Što bi rekli mladi, da ga ghostuje.

U teoriji, najbolje bi bilo da toga ne bude, da rezultat bude ubedljiv i neporeciv, pa da svako liže svoje rane uz debelu jutarnju kafu, najdeblju ikad. Osim prvog među nama, on kafu navodno ne pije.

U praksi, stvar je stresna jer će reći mnogo, možda i sve, o ljudima sa kojima i pored kojih živimo. Na stranu državni pos’o, paketi sa brašnom i uljem, bugarski vozovi… hoće li ljudi stvarno još ovoga? Sa kojeg još kanala? Koliko još godina? To bi bilo porazno saznanje, ali i na to smo oguglali.

U redakcijama su izborni dani golo ludilo, benzin u krvi. Ne staje se i niko ne kuka. Ali, neko mora da ustane i dvadeset šestog ujutru posle dva-tri sata rđavog sna. Da napiše prvu vest uz debelu jutarnju kafu. Uostalom da proveri da li dvadeset šesti uopšte postoji, pa da javi drugima.

Ako postoji, rešio sam, tog jutra ću jesti burek. Sa jogurtom! U teoriji, burek može i bez jogurta, ali u praksi… za to treba mnogo mašte, više nego da se zamisli kako dvadeset šestog ujutru odnekud dopire „kad te nema bolje da se nisam ni probudila…“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.