Čitaju li filozofi kupljene knjige (Tezge 5) – Božidar Andrejić

Ne samo zato što su bila druga vremena i ustrojstvo društva i privrede, pa i izdavaštva, nego i zbog drugih „sitnica“, nezamisliv je niz problema, apsurda, tragikomičnih obrta koji su obeležavali trougao pisac, izdavač knjižara. Oko bačeno u knjižaru, i OKOlo nje u mojoj kolumni u „Književnim novinama“ je to registrovalo i pomagalo opisivanju tih situacija i pojava. Ali, listajući sad tekstove ni sam ne mogu da se načudim koliko je toga bilo. A čini mi se da je i sad slično, ali se treba raspitati kod pravih knjižara. Iz hrpice tekstova biram slučaj-apsurd pod naslovom „Strah od reklamacije“, o knjizi poznatog filozofa „praksisovca“:

„Čitalac je … najčešće stavljan u situaciju da bude ‘sam svoj delegat’, jer društveni saveti rešavaju krupna pitanja izdavaštva, a on se u knjižari uglavnom susreće sa sitnim … I sada se, naime, u knjižarama može naći knjiga Gaje Petrovića Engleska empirstička filozofja koju je 1979. godine izdao Nakladni zavod Matice hrvatske.

U čemu je problem? U tome što je ova knjiga već više od dve godine u prodaji, a da nije baš sigurno da li njen početak i njen kraj pripadaju istom delu. Naime, na jednoj strani tok teksta se potpuno prekida, da bi na sledećoj strani bilo reči o nečem sasvim drugom. I sve to je složeno čak drugim tipom slova. Tako do kraja knjige. Uz to nije reč o o štamparskoj grešci u svega nekoliko primeraka, već po svemu sudeći u čitavom tiražu.

I evo nas pred nekolikim pitanjima. O tome kako izdavač organizuje i prati prodaju… da ponovimo – traljavo ili nikako. Zar bi se inače moglo desiti da se ovako ‘sakata’ knjiga ne povuče iz prodaje. Stvar je u tome što knjiga danom izlaska iz štampe za izdavače i urednike, osim možda za autora, prestaje da bude stvar duha, već se pojavljuje kao predmet potrošnje, trgovine. Ona sa izdavačem više nije ni u kakvom intelektualnom ili duhovnom, već isključivo u ekonomskom odnosu.“

Poenta teksta je da iskustvo knjižara kazuje da u sličnim slučajevima kupovine knjige sa greškom, gotovo niko od kupaca ne poseže za reklamacijom. I da ona nije ni bila moguća, kao ni zamena „grešne“ knjige za drugu. I posebno, ovakvu „tešku“ knjigu kupuju natprosečno obrazovani, ali i niko od njih za dve godine nije se požalio. Kao da je nisu ni otvarali.

A o tome kako su se pravili izdavački planovi, tekst „Knjiga pred sudom“ počinje citatom jednog urednika u izdavačkoj kući: „Urednici isplaniraju šta bi voleli da se štampa, ali se definitivna odluka donosi na sastancima sa komercijalistima koji nam saopšte koliko para ima za štampanje novih izdanja. Onda mi to preračunamo, podelimo sa brojem tabaka i naše planove prilagodimo sredstvima.“

U tekstu sam zaključio da se ne štampaju knjige nego tabaci, kao i da se planovi svedu na više tankih ili manje debelih knjiga. Ali, tekst pokazuje i da ima situacija da su i magacin i kasa prazni. Jer, komercijalisti smatraju gotovim poslom kad zaključe narudžbenice ili pretplate. Ali masovno se dešavlao da se poručene knjige ne plate, pa stvar završava na sudu. Taj se pasus u tekstu završava rečenicom: „Nažalost, zapaženijih rezultata ovakvog načina isterivanja duga nijedan izdavač nije imao.“

A šta sam važno naučio od Milisava Savića! Kad sam nakon razgovora o mojoj rubrici doneo prvi tekst, on je blago razvrstao strane, dijagonalno pogledao, na podnaslove crnim flomasterom napisao cmc (skraćenica – cicero, mali crni, sad bi se crni reklo bold!) i gotovo preko ramena tekst pružio zamenici/pomoćnici LJiljani Šop da uradi redakturu.

Dakle, glavni urednik ne mora da čita sve tekstove, posebno one saradnika u koje ima poverenje. A to nije bilo moje iskustvo sa dotadašnjim urednicima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.