Maturanti planiraju da glasaju na ekskurziji. Bravo deco! – Lični stavovi

Petak 28.8.2026.

Mrzim kad me alarm budi dok još nema nastave. Jutros je to bio slučaj. Išla sam da vadim krv nakon bolesti usred leta… Šta reći. Pospana i bez jutarnje kafe dan mi je ulepšao čika koji mi je vadio krv (i ja sam već teta, ali ovaj gospodin, rekla bih, radi kao penzioner u privatnoj laboratoriji, vidno stariji od mene). Uz primerenu, ljudsku dozu neposrednosti, šalio se i poželeo mi da budem živa i zdrava. Treba nam više toga. LJudskog odnosa.

Prijalo mi je odsustvo hladne korporativne ljubaznosti u ionako sterilnom okruženju. Odmah sam se bacila na kafu koja me je čekala u kolima i na šaku orašastih plodova koje sam ponela umesto doručka jer sam odjurila pravo kod frizera, gde sam imala zakazano šišanje. Došlo je vreme da se otfikare krajevi oštećeni i suvi nakon vremena provedenog pod grčkim suncem pored najlepšeg mora na svetu. Eh, da mogu, birala bih to sunce i to more 365 dana u godini. Sećanje na letovanje mi pomaže da preživim do sledećeg leta. Malo sam kasnila sa šetnjom psa pa smo se skuvale obe. NJoj jezik do poda, a meni sveže isfenirana kosa zalepljena za vrat. Ostatak dana čista letnja klasika. Ručak s dragim ljudima, red serije, red knjige, malo administracije za sindikat i veče s mojom jačom polovinom uz muziku i klimu.

Subota 29.8.2036.

Rano se probudih sama od sebe. Kad krene škola, biće mi žao što nisam spavala kad sam mogla. Uz kafu na terasi reših da pogledam nekoliko namerno zanemarenih mejlova. Jedan od njih e-sanduče, porez na imovinu. Nije da imam neku imovinu, al’ dažbine su dažbine. Pomislih kako ubacujem u kasicu za EXPO… Ne sviđa mi se to. Razmišljala sam o tome kako veliki broj ljudi plaća svoje obaveze prema državi potpuno nesvesno činjenice da je to njihov teško zarađeni novac za čije se trošenje oni uopšte ne pitaju.

Ovom narodu treba dosta obuke, pomislih. Mini je u šetnji srela svog dečka Alfija, veselog bišona iz komšiluka. Ja malo popričala s gazdaricom, pametnom i lepo vaspitanom devojkom. Prijalo mi. Mama svratila da se družimo tokom popodneva i donela musaku. Posle pile kafu i jele kupovne profiterole koje su genijalne. Kiša samo poprskala i donela vlagu… Uveče doterivala neki prevod za školski časopis dok sam iščekivala da se podmladak vrati sa puta. Ode još jedan dan.

Nedelja 30.8.2026.

Onako krmeljiva jutros vidim srpski rod u Čačku nije hteo da se veseli ni za džabe. Mislim, nije za džabe, za 2,1 milion dinara iz gradskog budžeta, ali pošto sam već konstatovala da ljudima na ovim prostorima baš i nije jasno kako budžet funkcioniše, onda za džabe. Pomislih, pa kako im već nije jasno da nikome više nije do veselja kad se budimo uz fotografije razbijenih glava nekih tamo ljudi što drugačije misle, uz vesti o pregaženoj deci na trotoaru, jer sve je dozvoljeno, pa i da se divljački vozi bez dozvole. Na odmorištu između spratova neki mudrac iz zgrade već treći put ostavio svoje kućno smeće, ko veli, odneće neko kad počne da zaudara.

Što bi rekao Zoran Mamdani, gradonačelnik NJujorka, na svom instagram nalogu, Let’s talk trash. Poželeh danas takvog gradonačelnika. Onog ko rešava stvari, njemu sitne, nama bitne. Rupe, klime koje kaplju na glavu prolaznicima, odnošenje smeća iz đubrijera u parku ako ih uopšte ima. Danas u šetnji sa Mini vidim ženu s detetom u parku. Prišlo joj lokalno štene koje ima dva meseca, sapliće se o svoje šape. Čuvamo ga u kraju dok ga neko ne udomi. Žena se pope na klupu i veoma odsečno i glasno, takoreći grubo tera štene. Razumem strah od pasa. Sve ok. Zapitah se da li tako glasno i odsečno viče i kad joj napadaju slobodu i dostojanstvo… Ostatak dana, nedelja u krugu porodice. Nema lepše.

Ponedeljak 31.8.2016.

Od ranog jutra akcija. Nastavničko veće i zvanično poslednji dan prethodne školske godine. Svi sveži i nasmejani u letnjim haljinama i košuljama kao da žele da pokažu da su spremni za novu školsku godinu, puni snage i elana. Zapravo, delom verovatno i jesu, ali onaj potisnuti osećaj gorčine tinja u svakom od nas. Znam to. To je osećaj koji samo učionica može da stavi na pauzu. Osećala sam i uzbuđenje i ozlojeđenost. Gomila statistike. Koliko smo dobri, šta treba popraviti. Nova najpopularnija reč – SAMOEVALUACIJA. Druga, takođe popularna, ETOS. I, da, treba popunjavati PORTFOLIO. Sutra kreće prava stvar, ono bitno. Spremila sam uveče outfit za prvi dan škole. Imam prva dva utorkom, što je super. Lagano ću se vratiti u kolosek, pomislila sam. Bila sam uzbuđena. Mi nastavnici pred prvi dan škola imamo iste pomešane emocije kao i naši đaci. Dugo nisam zaspala.

Utorak 1.9.2026.

Prepodnevna rutina je počela ranije nego tokom raspusta. Stigla sam i ručak da skuvam. Bila sam spremna da krenem ranije. Znala sam da ću dobiti injekciju pozitivne energije čim uđem u učionicu. Nove frizure, poneka brada i brkovi, novi fazon, stari fazon, nasmejana lica širom otvorenih radoznalih očiju. Uvodni časovi su uvek lagani. Nekoliko tehničkih podataka s moje strane i mnogo zanimljivih priča s njihove. Radili su tokom leta. Nije lako raditi, a i nije baš nešto plaćeno, kažu mi.

Hvalim ih što su bili vredni. Pričaju mi gde su bili i šta im se dopalo. Kikoću se i provaljuju neke fore, da održe reputaciju odeljenskih spadala. Sad su godinu dana stariji, može im se. Pomislih, svaki posao je isti na neki način, uvek iznova radimo stvari koje smo radili, ali moj ipak nije. Svako mlado biće koje sedi u klupi ispred mene je osoba za sebe, drugačije od svih ostalih pre njih i svih koji će tek doći. Neverovatna je privilegija ispratiti toliko ljudi u svet odraslih.

Sreda 2.9.2026.

Kao da raspusta nije ni bilo. Sedam komada s jednom pauzom. Kao da smo se videli prošle nedelje. Gomila pitanja, planova, ideja za projekte. Saplićem se o rančeve na podu. Uključite klimu, isključite klimu. Da otvorimo prozor da uđe malo svežeg vazduha? Nemojte, pomrećemo. Ostavite telefone. Je l’ mogu da uključim telefon da se puni? Treba vam novo izdanje udžbenika. Kad je takmičenje? Nemoj da jedeš na času. Je l’ mogu da izađem da pojedem? Sve funkcioniše kao podmazano iako možda nekome sa strane zvuči haotično. Tu sam svoj na svome. Dragi su mi, čine me živom i mlađom nego što zapravo jesam. Tetkica M. nas sve dočekala sa hladnim šljivama, smokvama i isečenim nektarinama. I kafom, naravno. Zna kakvu svako pije. Pitaju je kolege, je l’ voće iz tvoje bašte, s placa? Ma jok, kupila, kaže uz osmeh. Baš je prijalo. Hvala, M.

Danas je još dest kolega otpušteno iz Jovine. Đaci i roditelji su uz njih. To daje nadu i snagu. Držite se kolege, ne može doveka. Volela bih da i mi, nastavnici, pružamo veću i konkretniju podršku, al’ uš’o neki strah u kosti, uselila se apatija u zbornice, otuđili se ljudi. Pitam se, kako ćemo položiti ovaj važan ispit i da li kao ljudi zaslužujemo onu gorepomenutu privilegiju.

Četvrtak 3.9.2026.

Gužva je jeziva. Blokovi su blokirani radovima i raskopanim ulicama u naletu pretvaranja raskrsnica u kružne tokove. Imam utisak da neko želi da nam se baš zavrti u glavi. U Republici Srpskoj se vrbuju ljudi da glasaju na još neraspisanim izborima u Srbiji, planira se izgradnja vetroparkova u vatrom uništenoj Deliblatskoj peščari. Ko zna šta će biti sa Stolovima gde su do pre dve nedelje slobodno trčali divlji konji? Međunarodne organizacije potvrđuju da su studenti i opozicioni političari prisluškivani pomoću špijunskih softvera. Sve zvuči kao distopija o kraju sveta kakav poznajemo, u kom smo odrasli. Maturanti planiraju da glasaju na ekskurziji. Bravo deco. Trčite divlji konji, ne dajte svoju slobodu.

Autorka je predsednica Foruma beogradskih gimnazija i profesorka engleskog jezika u Devetoj gimnaziji „Mihailo Petrović Alas“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.