Država koju je progutala partija – Redakcijski komentar

Tu se on, nigde ne pominjući svoju funkciju, a ni partiju, sve govoreći „ja“ i „mi“, valjda da ga neko ne optuži za funkcionersku kampanju, nabraja kako će penzioneri dobiti jednokratnu pomoć, pa kako je brinuo zbog skupih lekova, pa kako su dali turističke vaučere, ali nikako to ne radi da penzionere „opčini“, ili „kako kažu zlonamerni“ da kupi glasove.

Ne, građanin A. Vučić zna da bi nabrajanjem dobrih statitističkih rezultata „samo zavaravao sebe“. Već on to više onako usput spominje, ali stvarno želi da im poruči kako „svaki čovek, svaki penzioner ima ista prava da odluči kome će dati svoj glas“ i kako je on tu da ih podrži i da se nikad u tome neće umoriti i odustati i tako dalje.

Elem, kako smo izračunali prema cenovniku Pošte Srbije, državnog preduzeća, štampa i distribucija ovog pisma u oko 1,9 miliona primeraka košta otprilike pola miliona evra.

Do sada nemamo pojma ko je to platio, PIO fond čije ime se nalazi na koverti ili možda Pošta, ili možda partija, kao prošli put što je platila kada su penzionerima slana pisma ili možda građanin A. Vučić iz svog džepa.

Ne znamo ni kakve veze PIO fond ima sa građaninom A. Vučićem pa da ime Fonda stoji na koverti, a kako neki kažu, i da bude naručilac ovog posla.

Ali možemo naslutiti da se ovde državne, javne pare koriste za promociju partije, a da se već dosta dugo radi na tome da zapravo državu zameni partija. Tako se zahtev za promenu režima tumači kao napad na državu, mogućnost da partija izgubi izbore posmatra se kao propast države, policija gleda kako članovi partije tuku narod i interveniše u slučaju da narod uzvrati, jer napada na državu, pa čak je i predizborni partijski slogan „Srbija pobeđuje“.

Ili kada država napravi autoput ili bolnicu ili štogod drugo, kažu „mi smo napravili“, „mi smo dali“, „mi smo obezbedili“, a zna se na koga misle-na partiju.

Ako jednu stvar treba da urade neki novi, koji će da upravljaju državom, jeste da razvedu partiju od države, i da se ne poistovećuju sa državom.

Jer svaki dinar koji „su dali“ je dinar koji su građani platili kada su otišli u prodavnicu, kada im je obračunata plata, kada su sipali gorivo i kada su platili porez na imovinu. Jer vlasti nemaju svoje pare, samo preraspodeljuju naše.

A mi, građani, mogli bismo da izbacimo iz upotrebe naziv „vlast“ za one koje smo izabrali da upravljaju državom, dok mi idemo na posao, podižemo decu i bavimo se svojim poslovima. Ne treba nama nikakva vlast, niti nam treba da neko vlada nad nama. Vreme je da preskočimo taj civilizacijski prag, da razumemo da državni službenici služe, a kada to ne rade dobro idu da se bave nečim drugim.