Tara i Ratko, dva različita sveta – Bratislav Braca Marković

Bila je neopisivo talentovana i duhovita, umela fantastično da imitira nastavnike i direktorku škole, dok smo mi bukvalno plakali od smeha. Njenu duhovitost shvatio sam kao izazov, pa sam joj, praveći palačinke objašnjavao da sam na poslednjoj olimpijadi dobio zlatnu medalju za najboljeg tatu, te da mi je recept za palačinke tražio Džejmi Oliver lično, ali da ga ja ljubomorno čuvam, za nju i moju ćerku. Moja mama kaže da si ti mnogo smešan, reče mi Tara.

Nemaš pojma bre mala, rekoh joj, tvoja mama je rekla da sam ja mnogo duhovit. A da, reče Tara, tako je rekla. A šta ti misliš, pitao sam je. Paa, ja mislim da si ti i jedno i drugo. Ova rečenica i danas se koristi u mojoj porodici kad neko hoće da me zeza, a to je svakodnevna pojava.

Kasnije su se razdvojile, Tara je otišla svojim putem. Meni se taj put nije dopadao, jer sam i tada i sada smatrao da Tara zaslužuje mnogo više, ali odavno sam svestan da možda samo malo možeš uticati na živote svoje dece, a na živote druge dece nimalo. Kako god, želim joj svu sreću.

Naljutiću i ljubitelje i mrzitelje lika i dela Ratka Mladića, te o njemu neću izneti sve faktičke činjenice. Jer nisam učestvovao u ratu u kome je on bio general. Zato što Srbija, da podsetim, u tom ratu nije učestvovala, ali i zato što sam ja pobornik politike Ante Markovića čiju koncepciju nismo prihvatili, a da jesmo danas bi EU želela da se pripoji Jugoslaviji. Takođe, po stoti put ću ponoviti, ne komentarišem sudske postupke u kojima ne učestvujem.

Ali, ono što su činjenice to je da je Srbija izgubila sve ratove u kojima devedesetih nije učestvovala. Činjenica je takođe, kako to u nekoj izjavi reče sjajni Milan St. Protić, da su Srbi prvi put u svojoj istoriji počinili zločine, te da uopšte nije važan broj žrtava. Zato što ljudi nisu broj. Civil, koji nema oružje i postane žrtva, uvek je nevina žrtva. Jer nije rođen da bi stradao u ratu u kome ne učestvuje. Rođen je da živi, radi, voli, raduje se, tuguje. Da pravi palačinke svojoj deci i njihovim drugarima. U Srebrenici je stradalo mnogo civilnih žrtava. Uopšte nije važno koliko. Meni (bez obzira što sam advokat) uopšte nije važna pravna kvalifikacija dela. Strašno je da su od srpske ruke stradale nevine žrtve. Haški tribunal je doneo presudu. Patri(j)ote ne priznaju ovaj tribunal. Kažu subjektivan je. Zaboravljaju da istoriju pišu pobednici, a Srbi to ovog puta nisu. Ali, evo, samo ću u jednoj rečenici komentarisati izdvojeno mišljenje predsednice sudskog veća koje je osudilo Mladića, koja je ostala u manjini u svom stavu da Mladić nije kriv. U najkraćem, ona tvrdi da on tada nije bio u Srebrenici i da nije mogao znati niti držati pod kontrolom srpske snage u Srebrenici. Ne slažem se sa ovakvim stavom. Ratko Mladić bio je vrhovni komandant vojske Republike Srpske u tom trenutku. Po komandnoj odgovornosti on mora biti odgovoran.

O njegovoj krivici ne bih dalje, jer ne želim da upadam u kolektivnu histeriju, ni jedne ni druge strane.

Malo je ljudi koji zaista znaju celu istinu. I zato sam počeo ovaj tekst sa meni izuzetno dragom nekada devojčicom a danas ženom i majkom Tarom. Tara je na nekoj društvenoj mreži odala počast Mladiću. I ovde dolazimo do nečega što je mnogo važnije i od Tare i od Mladića. Kad se Tara rodila, Mladić se skrivao. Kad je ona imala prve spoznaje o životu i politici Mladiću se uveliko sudilo pred Haškim tribunalom za događaje koji su se odigrali najmanje pet godina pre Tarinog rođenja.

I nije Tara jedina. Mladiću odaju počast njeni vršnjaci ili ljudi nešto stariji od nje koji su se rodili dok je trajao rat u Bosni. E vidiš, to je mitomanija u kojoj Srbija živi. Ne sumnjam da će se o Mladiću pevati uz gusle, da će se on slaviti kao junak. Ali, niko mi još nije objasnio šta je to Mladić učinio da bi se mogao slaviti kao junak. Komunistički oficir bivše JNA, koji je nekada nosio petokraku i pripadao potpuno suprotnoj ideologiji od ove koja ga danas slavi, spletom nesrećnih okolnosti u ratu svih protiv svih bio je komandant jednih od mnogih.

Ne znam da li je Ratko Mladić bio zlikovac (ovo ne pišem iz straha od druge strane, već zato što nemam spoznaju o događajima iz rata u Bosni) ali heroj svakako bio nije.

Izgubio je rat, pod njegovom komandom počinjeni su zločini nad muslimanskim stanovništvom, a potom se kao baba a ne junak krio pored šporeta, dok su se zbog njegovog skrivanja i dalje dešavale najstrašnije stvari.

Zbog toga Ratko Mladić nije zaslužio da postane heroj i da se od njega pravi mit.

Ali, nekim strukturama, kako domaćim, a još više stranim, jako odgovara da Srbi kao guske u magli nemaju spoznaju o svojoj prošlosti i sadašnjosti, jer im je onda vrlo lako uticati na budućnost.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.