Zašto sve više kompanija bira fleksibilni poslovni prostor umesto klasičnog zakupa? – Ekonomija

Beograd prati sličan obrazac. Ponuda novih poslovnih objekata biće u narednom periodu ograničena, procenjuje se na oko 30.000 kvadratnih metara godišnje, što je znatno manje nego u prethodnom razvojnom ciklusu, dok se procenat slobodnog prostora u objektima A i B klase kreće oko četiri odsto. Srbija je 2025. godinu završila kao najaktivnije investiciono tržište u jugoistočnoj Evropi, sa oko 340 miliona evra uloženih u komercijalne nekretnine. U takvim uslovima, kada je kvalitetnog prostora malo, a potražnja stabilna, pitanje više nije samo gde iznajmiti kancelariju, već kako obezbediti da taj prostor prati poslovanje kompanije, a ne obrnuto.

Upravo tu logika fleksibilnog korišćenja prostora dobija ekonomski smisao. Malo je kompanija koje danas mogu sa sigurnošću da predvide koliko će zaposlenih imati za tri ili pet godina. Novi ugovor sa klijentom može za nekoliko meseci da zahteva formiranje čitavog novog tima, dok završetak projekta može da proizvede suprotan efekat. Kvadratni metri, međutim, ne menjaju se tom brzinom, niti ugovori o dugoročnom zakupu dozvoljavaju takvu vrsta prilagođavanja bez dodatnih troškova.

Zato se sve više kompanija okreće modelu koji po logici podseća na operativni lizing. Umesto da kupuju ili se dugoročno vezuju za nekretninu, koriste prostor koji je prilagođen njihovim potrebama, dok operativni deo posla preuzima neko drugi. Upravo po tom principu posluje We Share, kompanija koja ovaj model na domaćem tržištu razvija već šest godina. Za razliku od klasične predstave o fleksibilnim kancelarijama, gde klijent bira između već postojećih stolova ili spratova, ovde proces počinje od konkretne kvadrature i zahteva kompanije, a prostor se potom projektuje i opremi po meri tog tima.

Da ovakav pristup izdržava i najstrože kriterijume, pokazuje struktura klijenata. Među korisnicima We Share modela su i velike međunarodne kompanije, čiji zahtevi prema poslovnom prostoru retko staju na estetiku i broj radnih mesta. Globalni sistemi po pravilu nose precizno definisane standarde za IT infrastrukturu, kontrolu pristupa, bezbednost i akustiku, a ulazak takvih kompanija u fleksibilne modele poslovanja jasan je signal da ovaj segment tržišta više nije rezervisan samo za startape i manje timove.

Vrednost modela se, međutim, ne završava useljenjem. U klasičnom zakupu, tu tek počinje operativni deo posla za kompaniju: održavanje, tehnički problemi, koordinacija dobavljača i svakodnevno funkcionisanje prostora, poslovi koji nemaju nikakve veze sa osnovnom delatnošću firme, a troše vreme i resurse. Kod We Share modela ta odgovornost ostaje na operateru, čime kompanija zadržava kontrolu nad prostorom bez potrebe da gradi paralelni interni sistem koji će njime upravljati.

Da bi ovakav model uopšte bio održiv, neophodna je mreža dovoljno velika da prati potrebe klijenta bez obzira na to kako se one menjaju tokom vremena. We Share danas posluje na sedam lokacija u Beogradu, a mreža se uskoro širi i na Novi Sad, gde su u pripremi još tri prostora. Veličina mreže u ovom slučaju nije samo pokazatelj rasta kompanije, već preduslov da se potrebe klijenta posmatraju kroz čitav sistem, a ne kroz jednu nekretninu za koju je vezan dugoročnim ugovorom.

Naravno, fleksibilnost ima svoju cenu i nije racionalno rešenje za svaku kompaniju. Firma koja može precizno da predvidi broj zaposlenih, planira dug boravak na istoj adresi i raspolaže sopstvenim kapacitetima za upravljanje nekretninama, ima sasvim drugačiju računicu, u kojoj klasičan dugoročni zakup i dalje ima ekonomsku logiku.

Ipak, podatak da fleksibilni modeli u Evropi treba da porastu sa jedne petine na gotovo trećinu kancelarijskog portfolija govori više od trenda na tržištu nekretnina. On pokazuje koliko su kompanije danas spremne da plate za mogućnost da sutra ne moraju da posluju onako kako su pretpostavile juče, i to je vrednost koju je donedavno bilo teško uneti u bilo koju finansijsku tabelu.