Stanković i Arsenijević za Danas o utiscima sa Festivala u Hreceg Novom i cenzuri Dragana Mićanovića – Kultura

U atmosferi tog paradoksa, praćenog naslovima u regionalnim medijima koji su se više bavili tužnim događajem Mićanović nego programima, protekao je ceo festival, posebno kad je iz Ministarstva kulture Crne Gore koji je pokrovitelj FFHN stiglo javno saopštenje u kojem se obrazlaže da bi njegov govor izazvao „politički skandal i mogao da poremeti dobrosusjedske odnose sa Srbijom“.

Pokazalo se, naravno, da je politička cenzura proizvela daleko širi i veći skandal nego da je jednom od najcenjenijih glumaca na ovom prostoru, koji je i u crnogorskim pozorištima i u njihovim filmskim produkcijama ostvario neke od velikih uloga, bilo dozvoljeno da kaže ono što je želeo. Ovako, 39. FFHN je započeo sa Mićanovićem, i tako je i završen.

Osim što je njegov zabranjeni govor ipak stigao do crnogorskih medija i portala, onih nezavisnih, i odatle preuziman širom regiona, pisac i scenarista Vladimir Arsenijević, i reditelj i scenarista Goran Stanković, primajući nagrade na svečanoj ceremoniji, citirali su delove ovog govora i ukazali na sve ono što je on želeo da kaže – tešku situaciju u Srbiji, borbu filmskih stvaralaca da sačuvaju kinematografiju od režima koji pokušava da je uguši, važnost da se pred tim ne žmuri…

A glumac Vučić Perović, kao „pravi Bokelj“, svoju nagradu Zlatna mimoza za najbolju mušku ulogu posvetio je kolegi Mićanoviću.

I upravo su ovi momenti, u znak solidarnosti, od prepunog gledališta na Kanli Kuli nagrađeni najburnijim aplauzima i ovacijama kakvi se nisu čuli tokom sedam večeri festivala. Uz trijumf naših filmova, 39. FFHN poneo je i znak moralne pobede umetnika da slobodno kažu ono što misle, jer njihova misao oduvek stiže do publike.

O svemu tome i svojim festivalskim utiscima za Danas su govorili Vladimir Arsenijević, dobitnik Zlatne mimoze za scenario filma „3 nedelje posle“ reditelja Miroslava Terzića, i Goran Stanković, koji je sa filmom „Oče naš“ zabeležio apsolutnu pobedu, osvojio je čak pet nagrada, uključujući i Perovićevu Zlatnu mimozu – Gran Pri Velika Zlatna mimoza za najbolji film festivala, Glavnu nagradu međunarodnog žirija filmske kritike FEDEORA, Zlatnu mimozu za najbolju režiju (ravnopravno je dodeljen i makedonskoj rediteljki Kosari Mitić za film „17“), Plaketu „Zoran Živković“ za najbolji film i izuzetni kvalitet produkcije.

Sa Arsenijevićem smo razgovarali pred sam početak dodele nagrada, i kako je izjavio, posle uspeha na svetskim festivalima – u Karlovim Varima gde je drama o tinejdžerskom nasilju „3 nedelje posle“ osvojila Nagradu evropskih filmskih distributera, u Puli tri Zlatne arene (za najbolju režiju, scenario i montažu), na Sarajevo Film Festivalu fenomenalno interesovanje publike, njemu je jako važno što se pokazalo da je ova priča, ma koliko mračna, komunikativna i na festivalu u Herceg Novom.

– Sada je evidentno da film ima unverzalnost kojoj smo se nadali, iako uvek od svega što on govori zastaje knedla u grlu, a bilo bi divno da nije tako. Ali, nažalost, to je stvarnost. Imali smo i razne druge projekcje, u Italiji, što je bilo posebno interesantno, Miroslav Terzić je imao neverovatne razgovore s mladim ljudima, i ta tema vršnjačkog nasilja je očigledno prisutna svuda – izjavio je Arsenijević.

Na naše podsećanje da je Pulski festival obeležio skandal koji se desio tri dana pred premijeru „3 nedelje posle“, kada je on lično u centru Beograda pretučen od režimskih huligana – tinejdžera, a posle samo nekoliko nedelja i filmski reditelj Stevan Filipović (na to je u svom govoru i Mićanović ukazao), Arsenijević navodi da njega ništa od svega toga ne iznenađuje.

– Iznenadilo bi me da su neki drugi procesi na delu, jer kada čovek pažljivo skenira stanje našeg društva logično je da je to tako kako jeste. I arhitektura toga je naprosto spirala, i ne može se prekinuti tek tako. Nasilje neće stati samo od sebe, to zahvata naraštaje neprestano, ljudi su izloženi uticajima, i ono je, na kraju krajeva, indukovano.

On podseća da su u „Krokodilu“ imali projekat „Zašto kažeš ljubav, a misliš na rat“, i bukvalno su se bavili time kako se nasilje ukomponovalo u naše društvo, i ono nije slučajno tu.

– To što se desilo Stevanu i što se desilo meni, dogodilo se samo zato što nama nije mrsko da budemo aktivni. I na ulicama, gde se to nasilje događa, a ne samo da pišemo analize i da se bavimo određivanjem takvog stanja u društvu, već da aktivno učestvujemo. I to negde Stevana i mene čini bliskim, ali sam siguran da će se takvo naslje nastaviti.

Ono što rade, i ono što ne rade institucije, u svakom slučaju, aktivno ohrabruje počinioce nasilja, jer oni shvataju da će proći bez ikakvih posledica, i time dobijaju jednostavnu poruku da mogu udobno da nastave sa prebijanjem – zaključuje Arsenijević.

A sve ono što se dogodilo Mićanoviću, kako objašnjava, smatra bizarnim.

– Iako ne znam sve detalje kako se odvijala ta cenzura, o tome ćemo tek čuti, njegov govor kojim je želeo da se obrati je vrlo decentan, i na blag način govori o tome u kakvoj atmosferi mi u Srbiji živimo. To što je rečeno, bez obzira na političko opredeljenje bilo koga, ne može niko da ospori, jer su to činjenice.

Ali, ako se istina nekome ne sviđa, onda je u tome problem. Mićanović je u tom kontekstu više govorio o represiji nad kinematografijom i filmskim umetnicima, njihovoj borbi da sačuvaju srpski film, i pozvao na solidarnost da se ne žmuri i da se ne zatvaraju oči pred tim događajima. Mi koji smo sa našim filmovima u Herceg Novom imali smo moralnu obavezu da njegove reči na zatvaranju festivala prenesemo publici.

Arsenijević podseća i da je na dodeli Zlatnih arena u Puli hrvatski glumac Dado Ćosić primajući nagradu pozvao svoje kolega na solidarnost sa kolegama u Srbiji u njihovoj borbi.

– U Puli je bio jedan izuzetni događaj, a opet, poprilično je bilo očekivano da naši mediji koji su pod državnom kontrolom ni reč ne progovore o tome, jer ništa od toga, a ni uspeh naših filmova koji su osvojili ukupno šest Zlatnih arena, ne odgovara njihovoj politici.

Ali, ova vrsta ostrakizma Dragana Mićanovića, i tog i takvog govora, mislim da je poprilično sramotna, a svakako može da prija našem režimu – zaključuje Arsenijević.

Goran Stanković: Naših novih filmova uskoro neće biti

Goran Stanković je za „Oče naš“ dobio pet visokih nagrada, što se ne pamti, ili bar do sada nije zabeleženo na Hercegnovskom festivalu, primajući Gran Pri i Zlatnu mimozu za najbolju režiju, osvrnuo se na tešku situaciju u našoj kinematografiji i represiju koju trpe filmski i svi ostali umetnici. Između ostalog, izgovorio je i ono što je u poruci Dragana Mićanovića bilo ocenjeno kao „politički neprikladno“, a Zlatnu mimozu posvetio je svojim kolegama u protestu.

– Bio bih previše neskroman kad bih rekao da ne osećam da je ceremonija zatvaranja festivala veče našeg filma – izjavio je za Danas.

– Drago mi je, pre svega, da je i Vučić Perović dobio nagradu za glavnu ulogu, naravno, i da je film dobio nagradu kritike i Gran pri festivala, i Plaketu „Zoran Živković“, jer to negde govori, pošto nisu isti žiriji odlučivali o tome, da više ljudi intenzivno reaguje na ovaj film. To mi je ohrabrujuća činjenica za premijeru u Srbiji.

Prva je na Niškom filmskom festivalu koji organizuju glumci, a uskoro i u Beogradu, jer verujem da će tek kod nas naići na pravi dijalog. Ta priča o zloupotrebi moći jednog čoveka, nas se tiče itekako, s obzirom da govori o događaju koji se desio kod nas, i da se ta priča reflektuje na stanje našeg društva – objašnjava Stanković.

Osim što je i na ovogodišnjoj Puli Perović dobio Zlatnu arenu za najbolju mušku ulogu, film „Oče naš“ je dobio najvišu ocenu 13 regionalnih kritičara koji su ocenjivali obe selekcije – Hrvatski film i Hrvatske manjinske koprodukcije, ali ovaj uspeh naše kinematografije i filmskih stvaralaca, kako pokazuju činjenice, ne samo da ništa ne znači onima koji o filmu i kulturi odlučuju, nego se to još i prikrva, da bi se i dalje sprovodila represija. O tome Stanković kaže:

– Ono što se trenutno dešava je to da filmovi koji su finansirani pre pet i više godina sada imaju svoje premijere i idu na festivale. Problem će nastati jako brzo, kada shatimo da više nema novih filmova koji su snimljeni, da nas više nema na festivalima i ni na jednoj sceni, ni domaćoj ni inostranoj, i napraviće se jedan ogromni vakuum.

A to nije samo stvar toga da imamo naše filmove da se takmičimo, nego što autori imaju potrebu da pričaju o društvu i o životu koji žive u datom trenutku. Svaki taj fim je dokument ovog vremena, i mi ćemo imati jednu ogromnu pauzu bez tako dragocenog dokumenta koji svima nama znači, jer on poziva na dijalog, a sada ga apsollutno neće biti. Mi ćemo tog problema tek biti svesni – smatra Stanković.

Iz tih razloga, sa nagradama koje su dobili u Herceg Novom, jednako je važno što su se svi naši laureati solidarisali sa Mićanovićem, i omogućili da njegov cenzurisani govor ipak stigne do kulturne javnosti.

– Perović mu je posvetio svoju nagradu, Arsenijević je pročitao citate iz govora kojim je on hteo da se obrati na otvaranju festivala, ja sam nagradu režije posvetio kolegama u Srbiji koji su na branicima odbrane naše kinematografije da se potpuno ne uguši. I apsolutno je bilo važno da se pošalje ta poruka, i da ljudi u regionu shvate da ono što se događa nije samo stvar Srbije i izolovani slučaj – objašnjava Stanković.

– Ovaj naš region sarađuje snimajući koprodukcije, mi jedni drugima pomažemo, jedni s drugima sarađujemo, a kada Filmski centar Srbije nema konkurse, to znači da nema ni naše saradnje, i da ni jedan filmski centar u regionu više nema tako važnog partnera. Mislim da festivali širom našeg regiona treba da se solidarišu sa našom borbom, i da štite našu slobodu gvora da o tome javno pričamo.

Na naše pitanje da li će državni službenici koji odlučuju o finansiranju festivala, smatrajući da imaju pravo da ih prisvoje kao privatno vlasništvo svojih političkih stranaka, konačno shvatiti i iz njihovih nastupa na dodeli nagrada, i reakcija kulturnih poslenika u regionu, da su posledice njihovih cenzura samo skandali, i da slobodu govora umetnika ne mogu da uguše.

– Mislim da je to do njih kako će ovakve situacije da se odrazi, a da je publika ta koja na kraju donosi definitivan sud – smatra Goran Stanković.