Povući iz javne rasprave i napisati novi: Primedbe iz SANU na Nacrt izmene zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja – Lični stavovi

Posebno zabrinjava činjenica da Nacrt ne sadrži suštinske odredbe usmerene ka poboljšanju kvaliteta i neophodnoj modernizaciji sistema obrazovanja u Srbiji. Umesto toga, predlažu se mere kojima se ograničavaju pojedina prava i nadležnosti učenika, nastavnika i roditelja, slabi njihovo učešće u životu škole i povećava koncentracija odlučivanja u sistemu obrazovanja.

Položaj i prava učenika

Nacrtom se ograničava mogućnost učenika da se slobodno udružuju u grupe i klubove. Za ovakvo ograničenje nije ponuđeno uverljivo obrazloženje, niti su jasno navedeni njegova svrha i problem koji bi njime trebalo rešiti. Istovremeno, ovakvo rešenje otvara pitanje njegove usklađenosti sa pravom dece na udruživanje, garantovanim i Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima deteta, a nije u skladu ni sa preporukama stručnih tela koje se odnose na podsticanje vannastavnih aktivnosti i aktivnog učešća učenika u školskom životu.

Ilustrativan je primer koji je na javnoj raspravi održanoj 5. avgusta u zgradi Ustavnog suda naveo učenik Matematičke gimnazije i predstavnik Unije srednjoškolaca Srbije Dositej Jovanović.

Učenici ove škole samostalno su osnovali grupu za robotiku „Teslino jaje“, obezbedili podršku sponzora i postigli zapažene rezultate na nacionalnim i međunarodnim takmičenjima: ove godine, na takmičenju „Eurobot junior“ u Madridu (Evropsko takmičenje iz robotike za učenike srednjih škola), osvojili su 4. mesto. Reč je, dakle, upravo o onom obliku učeničke inicijative, samostalnosti i kreativnosti koji bi savremeni obrazovni sistem trebalo da podstiče. Teško je, stoga, razumeti obrazovno opravdanje zakonskog rešenja kojim bi se prostor za takve inicijative sužavao.

Istovremeno se sužavaju i mogućnosti delovanja učeničkog parlamenta. Prema dosadašnjem rešenju, dva predstavnika učeničkog parlamenta prisustvovala su sednicama školskog odbora, dok bi, prema Nacrtu, prisustvovali samo kada se razmatraju pitanja iz nadležnosti učeničkog parlamenta i to na poziv predsednika školskog odbora.

Ni za ovu promenu nije ponuđeno dovoljno obrazloženje. Njena posledica bila bi smanjenje neposrednog uvida učenika u funkcionisanje škole i njihove mogućnosti da budu informisani o pitanjima od značaja za školsku zajednicu. Učenici, pri tome, ne traže pravo odlučivanja o pitanjima koja nisu u njihovoj nadležnosti, već mogućnost da budu prisutni, informisani i, kada je to primereno, učestvuju u raspravi. Ne vidimo obrazovni ili organizacioni razlog zbog kojeg bi tu mogućnost trebalo ograničavati.

Uloga roditelja u upravljanju školom

Nacrtom se, kako kvantitativno tako i suštinski, umanjuje učešće roditelja u životu i radu škole.

Predviđeno je da broj predstavnika u savetu roditelja bude ograničen na najviše 15. U velikim školama, na primer u školi sa 40 odeljenja, to znači da većina odeljenja neće imati svog neposrednog predstavnika, dok bi pojedini predstavnici morali da održavaju komunikaciju sa veoma velikim brojem roditelja iz više različitih odeljenja.

To neizbežno otežava neposrednu komunikaciju između roditelja i njihovih predstavnika. Iako se ovakvo rešenje obrazlaže potrebom za efikasnijim radom, iskustva nastavnika i roditelja ne ukazuju da je dosadašnji model predstavljao prepreku efikasnom funkcionisanju saveta roditelja.

Još je značajnija promena same uloge saveta roditelja, koji se u velikoj meri svodi na savetodavni organ. Prema važećem rešenju, savet roditelja razmatra predloge školskog programa, razvojnog plana, godišnjeg plana rada, izveštaje o ostvarivanju programa, samovrednovanju, završnom ispitu, rezultatima testiranja i druga pitanja od neposrednog značaja za obrazovanje učenika.

Prema predloženim izmenama, u odnosu na deo ovih pitanja savet se više ne pojavljuje kao učesnik u procesu razmatranja, već se sa njima samo „upoznaje“.

Takva promena nije samo terminološka. Njome se roditelji iz aktivne i dijaloške uloge u razmatranju pitanja koja se neposredno tiču obrazovanja njihove dece pomeraju ka ulozi primalaca informacija o već oblikovanim rešenjima. Smatramo da je takav pravac promene teško uskladiti sa idejom škole kao zajednice učenika, nastavnika i roditelja.

Posebno je teško razumeti ukidanje prava saveta roditelja da razmatra namenu korišćenja sredstava dobijenih od donacija i drugih delatnosti ustanove. Značajan deo materijalnih potreba škola zadovoljava se upravo sredstvima čijem prikupljanju roditelji neposredno doprinose. Zbog toga bi njihovo učešće u razmatranju načina korišćenja tih sredstava trebalo posmatrati kao važan element transparentnosti, a ne kao prepreku efikasnom upravljanju.

Nacrtom se, takođe, ukida dosadašnja odredba prema kojoj savet roditelja može da „razmatra i druga pitanja utvrđena statutom“, a ustanovi se prepušta da odredi da li će savet roditelja učestvovati u razmatranju pojedinih pitanja. Na taj način savet gubi deo mogućnosti da sam inicira razmatranje pitanja koja roditelji smatraju značajnim.

Dodatno ograničenje predstavlja i predložena promena uslova pod kojima savet roditelja može da traži razrešenje svog predstavnika u školskom odboru. Prema predloženom rešenju, razrešenje bi bilo moguće samo u slučaju nezakonitog postupanja ili postupanja kojim se onemogućava rad odbora. Time se postavlja principijelno pitanje: zbog čega telo koje je izabralo svog predstavnika ne bi moglo da ga razreši ukoliko oceni da on više ne zastupa stavove tog tela ili svoju dužnost ne obavlja na zadovoljavajući način?

Položaj nastavnika

Posebnu zabrinutost izaziva odredba kojom se otvara mogućnost oduzimanja licence nastavniku koji „ne ostvaruje obrazovno-vaspitni rad, ni nakon pisanog upozorenja direktora“.

I u postojećem zakonskom okviru postoje mehanizmi za utvrđivanje odgovornosti nastavnika koji ne ispunjava svoje radne obaveze, uključujući disciplinski postupak i, u zakonom predviđenim slučajevima, prestanak radnog odnosa.

Uvođenje mogućnosti oduzimanja licence predstavlja, međutim, znatno težu profesionalnu posledicu, jer može trajno ili dugoročno onemogućiti nastavniku da obavlja svoju profesiju. Zbog težine takve mere, uslovi i postupak njene primene morali bi biti izuzetno precizno definisani i zaštićeni od mogućnosti arbitrarnog odlučivanja.

U suprotnom, postoji opasnost od dodatnog slabljenja profesionalne sigurnosti i autonomije nastavnika. To je naročito problematično u okolnostima u kojima se obrazovni sistem već suočava sa nedostatkom kvalitetnog nastavnog kadra i opadanjem privlačnosti nastavničke profesije.

Suštinski nedostatak Nacrta: izostanak mera za poboljšanje kvaliteta obrazovanja

Navedene primedbe odnose se na nekoliko konkretnih rešenja koja smatramo neprihvatljivim. Međutim, osnovni nedostatak Nacrta nije samo u onome što on sadrži, već još više u onome što u njemu izostaje.

Stanje obrazovanja u Srbiji zahteva temeljno preispitivanje postojećeg sistema i značajne promene Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, a možda i izradu novog zakona.

Predložene izmene, međutim, ne bave se najvažnijim pitanjima od kojih zavisi budućnost obrazovanja u Srbiji. Zbog toga smatramo da nedostatke ovog Nacrta nije moguće otkloniti pojedinačnim amandmanima i korekcijama, već da je potrebno pristupiti izradi suštinski drugačijeg zakonskog rešenja.

Posebno ukazujemo na sledeća pitanja koja Nacrt ne rešava:

1. Kvalitet obrazovanja i merljivi ishodi učenja

Ograničen broj objektivnih pokazatelja kojima raspolažemo  rezultati završnog ispita na kraju osnovne škole i rezultati PISA testiranja  ukazuje na ozbiljne probleme u pogledu obrazovnih postignuća učenika u Srbiji.

Rezultati završnog ispita, i pored ograničenja samih testova, pokazuju nedovoljan nivo usvojenog i primenljivog znanja nakon osam godina osnovnog obrazovanja. PISA testiranje, kao međunarodno priznat sistem procene funkcionalnog znanja petnaestogodišnjaka, takođe ukazuje na veliki udeo učenika koji ne dostižu zadovoljavajući nivo funkcionalne pismenosti (~40%), kao i na veoma mali procenat učenika koji dostižu najviše nivoe postignuća (1-2%).

Značaj PISA istraživanja nije samo u rangiranju i merenju rezultata. Ono pruža i osnovu za prepoznavanje slabosti obrazovnog sistema i formulisanje mera za njihovo otklanjanje. U predloženim izmenama i dopunama Zakona, međutim, ne prepoznajemo mere koje bi mogle suštinski da doprinesu poboljšanju kvaliteta nastave i ishoda obrazovanja.

2. Profesionalni položaj i osnaživanje nastavnika

Nastavnik je ključni činilac kvaliteta obrazovanja. Uprkos tome, Nacrt ne predviđa suštinske mere za profesionalno osnaživanje nastavnika.

Potrebno je obnoviti i dosledno razvijati koncept profesionalizacije nastavničke profesije, predviđen ranijim strateškim dokumentima, kao i značajno unaprediti psihološko, pedagoško i metodičko obrazovanje nastavnika, kao specifičan oblik profesionalnog obrazovanja.

Umesto jačanja profesionalnog statusa, autonomije i odgovornosti nastavnika, predložene izmene naglasak stavljaju na mehanizme kontrole i sankcionisanja. Smatramo da takav pristup ne može biti osnova dugoročnog unapređenja nastavničke profesije, niti rešavanja sve izraženijeg problema nedostatka kvalitetnog nastavnog kadra.

3. Modernizacija obrazovanja

Nacrt praktično ne otvara pitanje modernizacije obrazovanja u Srbiji.

Obrazovni sistemi širom sveta suočavaju se sa dubokim promenama koje donose digitalizacija, brzi tehnološki razvoj i, naročito, veštačka inteligencija. Ove tehnologije otvaraju velike mogućnosti za unapređenje nastave i učenja, ali istovremeno nose i značajne rizike. Zbog toga su neophodna temeljna preispitivanja nastavnih sadržaja, metoda nastave, načina provere znanja, uloge nastavnika i same koncepcije obrazovanja. Zakon koji treba da postavi osnove obrazovnog sistema ne bi smeo da zanemari promene koje će u neposrednoj budućnosti suštinski odrediti način na koji mladi ljudi uče, stiču znanja i pripremaju se za život i rad.

4. Nacionalni i kulturni identitet

Nacrt ne posvećuje odgovarajuću pažnju ni ulozi obrazovanja u očuvanju i razvijanju nacionalnog i kulturnog identiteta mladih generacija.

U uslovima snažnog uticaja globalnih digitalnih medija, obrazovni sistem ima posebnu odgovornost da mladima omogući razumevanje sopstvenog kulturnog, istorijskog i nacionalnog nasleđa, uz istovremeno razvijanje otvorenosti prema drugim kulturama i vrednostima. To zahteva pažljiv izbor nastavnih sadržaja, prilagođen uzrastu i osobenostima mladih generacija, razvoj savremenih metoda nastave i učenja i sistematsko praćenje i vrednovanje ostvarenih rezultata.

5. Vannastavne aktivnosti i učeničke inicijative

Umesto ograničavanja učeničkog organizovanja u grupe i klubove, obrazovni sistem bi trebalo snažno da podstiče takve oblike aktivnosti. Pored tradicionalnih literarnih, istraživačkih, likovnih i drugih sekcija, savremena škola treba da podstiče ekološke, kulturne, sportske, naučne i humanitarne aktivnosti, uključujući inicijative učenika usmerene ka pomoći starim, bolesnim i drugim ugroženim članovima zajednice.

Takve aktivnosti imaju izuzetnu vaspitnu vrednost: razvijaju samostalnost, odgovornost, solidarnost, sposobnost saradnje i osećaj pripadnosti zajednici. Upravo zato one bi morale biti prepoznate kao važan deo vaspitne funkcije škole.

6. Sistematsko vrednovanje rezultata obrazovanja

Neophodno je razviti sistem redovnog ili periodičnog objektivnog vrednovanja efekata nastave na različitim nivoima obrazovanja i u različitim oblastima, kako bi se obrazovna politika kontinuirano korigovala na osnovu proverljivih rezultata.

Jedan od takvih mehanizama trebalo bi da bude državna matura, čija priprema traje od 2011. godine, ali koja još uvek nije zaživela. Nemogućnost da se tokom tako dugog perioda uspostavi jedan od osnovnih mehanizama spoljašnjeg vrednovanja dodatno ukazuje na potrebu za sistemskim, a ne parcijalnim promenama.

Zaključak

Akademijski odbor za obrazovanje smatra da predložene izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ne odgovaraju razmerama i prirodi problema sa kojima se obrazovni sistem Srbije danas suočava.

Ne sporimo potrebu da se pojedina zakonska rešenja preispituju i unapređuju. Naprotiv, smatramo da su značajne promene neophodne. Upravo zbog toga ne možemo podržati pristup kojim se, umesto pitanja kvaliteta nastave, profesionalnog položaja nastavnika, modernizacije obrazovanja, vrednovanja ishoda i aktivnog učešća učenika i roditelja u životu škole, težište stavlja na ograničavanje pojedinih prava i nadležnosti i na jačanje mehanizama administrativne kontrole.

U takvim okolnostima, dostavljanje niza pojedinačnih predloga za izmenu predloženog teksta stvorilo bi pogrešan utisak da se njegovi osnovni nedostaci mogu otkloniti parcijalnim korekcijama. Smatramo da to nije slučaj.

Zbog toga Akademijski odbor za obrazovanje predlaže da se Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja povuče iz procedure javne rasprave i da se pristupi izradi novog teksta, zasnovanog na stručnoj analizi stanja obrazovanja u Srbiji, relevantnim pokazateljima kvaliteta i širokoj raspravi u kojoj bi suštinski učestvovali nastavnici, učenici, roditelji, stručna i akademska javnost. Takva rasprava ne bi trebalo da počne pitanjem kako dodatno urediti kontrolu nad akterima obrazovnog sistema, već pitanjem koje smatramo daleko važnijim: kakvo obrazovanje je Srbiji potrebno u narednim decenijama i kakvim zakonskim okvirom se ono može ostvariti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.