Mirjana Karanović u Nišu: Za treći film sam prvo dobila novac u Francuskoj, ovde nam nisu dali – Kultura

Njih dvoje u Niš su stigli sa sasvim različitim festivalskim iskustvom. Mirjana Karanović prvi put je na ovom festivalu bila još 1980. godine, dok je Vučiću Peroviću ovo prvi susret sa niškim festivalom i njegovom publikom.

Govoreći o punoj sali na projekciji filma „Majka Mara“, Karanović je istakla da upravo odnos glumaca i niške publike čini suštinu i dugovečnost ovog festivala.

„To samo govori da ovaj festival ništa ne može da uništi. Pre svega, ovaj festival čine glumci i niška publika. To je ta veza i to je veza koja traje“, kazala je Karanović.

Ona je podsetila da prošle godine tog susreta nije bilo, a posebno je zahvalila predsedniku Udruženja filmskih glumaca Srbije Petru Benčini i svima koji su učestvovali u organizaciji ovogodišnjeg festivala.

„Festival je organizovan velikim entuzijazmom i energijom našeg predsednika udruženja Petra Benčine i svih ljudi koji su mu pomogli. Izražavam ogromnu zahvalnost svima, svim sponzorima, svim ljudima koji su podržali festival i, naravno, publici koja je došla ne mareći za to gde se film prikazuje. Njima je bilo važno da dođu i da vide“, rekla je Karanović.

Prisećajući se svog prvog dolaska na festival 1980. godine, dodala je da je prizor pune sale za nju imao posebno značenje.

„Kada sam videla tu punu salu, rekla sam: To je to. Živećemo i dalje.“

Za Vučića Perovića, s druge strane, ovogodišnji festival je prvi niški, zbog čega, kako je rekao, nema prethodno iskustvo sa kojim bi mogao da ga uporedi.

„Nekako mi je i drago da će moj prvi niški festival, valjda prvi, a valjda ne i poslednji, ostati u duhu baš ove organizacije i ove bliskosti koju, mislim, osećam sa publikom već dva dana, i ne samo na projekcijama nego i na ulici. Pamtiću ovo“, rekao je Perović.

Projekciju „Majke Mare“ opisao je kao veoma dirljivu.

„Kada smo ušli u tu salu, bilo je dirljivo. Taj aplauz koji smo dobili znak je da su ljudi željni filmova, željni su dobrih stvari. Beskrajno smo zahvalni kolegama na svemu što rade“, kazao je Perović.

Veliki deo razgovora bio je posvećen upravo filmu „Majka Mara“, drugom rediteljskom ostvarenju Mirjane Karanović. Govoreći o tome šta ju je privuklo ovoj priči, ona je objasnila da je nije zanimala priča o zločinu sama po sebi, već unutrašnji život žene koja spolja deluje kao da ima kontrolu nad svojim životom.

„Ono čime sam htela da se bavim kao rediteljka jeste da pričam neke ženske sudbine, o ženama koje su tu oko nas i koje prividno izgledaju kao da su deo neke opšte slike koju imamo o srpskoj ženi i majci, a da onda ispričam priču koja nije tipična. O ženi koja ima svoju tajnu, neki konflikt u sebi, neki problem, nešto gde se ne uklapa, a zapravo bi jako htela da se uklopi, ali ne ume i ne zna kako“, objasnila je Karanović.

Tako je nastao lik žene koja je čitav život gradila karijeru i autoritet, zaradila dovoljno da sebi može da priušti sigurnost, ali je istovremeno oko sebe podigla zid.

„Da bi sve to zaštitila, da bi sprečila da njeni strahovi ili nesigurnost izađu pred ljude, ona se zatvorila. Napravila je neki zid između sebe i ljudi“, kazala je.

U toj priči, kako je otkrila, postoji i nešto veoma lično. Govoreći o ljudima koje je izgubila, Karanović je priznala da ju je iskustvo prolaznosti nateralo da razmišlja o odnosima koje odlažemo verujući da za njih uvek ima vremena.

„Mnogi ljudi su iz mog života otišli iznenada, od glumaca, kolega, do nekih meni bliskih ljudi. Znam da sam uvek mislila kako imam vremena da sa njima jednog dana pričam i provedem neko vreme, jer sam očekivala da će oni uvek biti tu. Kada su otišli sa ovog sveta i kada ih više nije bilo, shvatila sam koliko sam zapravo živela u jednoj iluziji“, rekla je Karanović.

Sličnu iluziju, objasnila je, nosi i njena junakinja Mara u odnosu prema sinu.

„Mislila je: jednog dana, kada on završi školu, kada ja završim tu svoju karijeru, kada budem imala dovoljno da mogu da se opustim… To je neki fiktivni cilj. Mislila je da će jednog dana moći da se druži sa svojim sinom i da sa njim razvije taj odnos. I onda se to nije desilo. Mene je ta situacija veoma zanimala.“

Kada zidovi kojima se zaštitila padnu, Mara ostaje bez sigurnog prostora i orijentira. Tada se pojavljuje mladić koji joj pruža pažnju kakvu nije očekivala.

„On joj je izgovorio nešto što joj niko do tada nije rekao: ‘Ja vidim ko ste vi. Vi izgledate strogo, ali niste.’ Mislim da se ona u tom trenutku vezala za osobu uz koju je osećala da ima neki orijentir, jer on od nje nije ništa očekivao“, kazala je Karanović.

Za ulogu tog mladića, kaže, od početka je želela upravo Vučića Perovića, sa kojim je prethodno sarađivala na jednom studentskom filmu.

„Odmah sam znala da želim sa Vučićem da radim. Videla sam koliko je profesionalan i koliko se ja kao glumica pored njega osećam opušteno i sigurno, što je jako važno – da imate partnera u koga imate poverenje.“

Put od ideje do filma, međutim, nije bio jednostavan. Karanović je navela da je prošla kroz različite verzije scenarija i saradnju sa više scenarista, dok projekat na kraju nije dobio podršku fondova iz više evropskih zemalja.

„Dosta sam se mučila sa scenarijem i prošli smo razne verzije. Razvijala sam scenario sa raznim piscima i nekako smo ubedili razne fondove po Evropi da bi ovo mogao da bude zanimljiv projekat“, rekla je.

„Majka Mara“ donela joj je i novo rediteljsko iskustvo. Nakon saradnje sa direktorom fotografije Erolom Zupčevićem na svom prvom filmu, ovoga puta radila je sa mladim direktorom fotografije čiji ju je drugačiji pristup, kako kaže, naterao da ponovo razmišlja o filmskoj slici.

„Morala sam malo drugačije da sarađujem i to me je nateralo da na drugi način razmišljam o vizuelnosti, o tome kako da odaberem kadar, kako da ga snimim, šta zapravo treba da radim. Ono što sam uvek znala jeste kako da radim sa glumcima, kako da im objasnim i uvek sam znala šta želim. Ali u filmu nije potrebno samo da znate šta želite, potrebno je da znate kako to da pretvorite u sliku. Jer film je umetnost slike“, kazala je Karanović.

A već priprema i svoj treći film. Govoreći o njegovom finansiranju, otkrila je i zanimljiv detalj.

„Za treći film sam prvo dobila pare u Francuskoj, ovde nam nisu dali. Onda sam tražila i ovde i rekla: ‘Kako vas nije sramota?’, pa su nam i ovde dali“, rekla je Mirjana Karanović.