„Umetnost je srozana na nivo hobija“: Hana Selimović na Niškom filmskom festivalu o „Yugo floridi“ i kulturi koja preživljava kao otpor – Kultura

Film „Yugo florida“ je svoju premijeru imao prošle godine na Sarajevo film festivalu, gde je Andrija Kuzmanović za ulogu Zorana dobio počasno Srce Sarajeva.

U Nišu je, međutim, pokazao da festivalski život filma ne prestaje njegovom premijerom. Nakon projekcije, publika je ekipu ispratila velikim aplauzom, a glumci su posle defilea na crvenom tepihu strpljivo pozirali sa gledaocima.

Dan kasnije, na konferenciji za štampu, koju je vodio selektor Niškog festivala, Stefan Ivančić,  Hana Selimović, jedna od glavnih glumica u filmu, govorila je o „Yugo floridi“, ali i o nečemu što je u ovom trenutku gotovo nemoguće razdvojiti od razgovora o domaćem filmu: stanju kulture u Srbiji.

Lično nije isto što i autobiografsko

„Yugo florida“ polazi od intimnog materijala, ali ga ne tretira kao dokumentarnu ispovest. Upravo tu granicu Tagić, prema mišljenju Hane Selimović, veoma pažljivo uspostavlja.

„Vlada je nekako, čini mi se, insistirao, u stvari, na tome da ta jedna intimistička komponenta pristupa tom filmu ne bude nikakva okosnica i nikakav senzacionalistički hook, da se sad mi pitamo šta je bilo tu stvarno ili nije bilo stvarno.“

To pitanje, smatra ona, zapravo nije ni naročito važno.

„Na kraju krajeva, koga  za to boli uvo, u suštini. Mnogo se čovek uvek može više ogrešiti prema umetnosti nego prema istini.“

U tome vidi i jednu od najvažnijih odluka reditelja. Tagić je, kako kaže, vrlo pažljivo birao šta će iz ličnog iskustva uneti u film, a šta će ostaviti po strani kako bi mogao da napravi delo koje nije dokument o sopstvenom životu.

„Mislim da je to, u tom smislu, Vlada kao vrlo nežno, u stvari, odlučivao na koje će načine da se implementiraju neke određene stvari koje su bile delovi njegovog ličnog iskustva, a na koje načine će zapravo da se bavi filmom onako kako želi da se bavi, ne pričajući sad neku dokumentarnu priču.“

Za Selimović, upravo je to možda i najzdraviji odnos prema sopstvenom iskustvu kada ono postane umetnički materijal.

„Ja mislim da je to, u stvari, najzdraviji mogući način da, kada želiš da se sa nečim razračunaš kroz film, da se baš na taj način time baviš.“

A onda dolazi do onoga što joj se čini još važnijim.

„Ne postoji subverzivnija stvar, tematski, od lične teme.“

U vremenu u kojem se od umetnosti često očekuje da zauzme jasan stav, da objasni društveni trenutak ili da bude politički korisna, Selimović govori o nečemu mnogo jednostavnijem i zato možda mnogo radikalnijem: o spremnosti da se umetnik izloži.

„„Mislim da je to zapravo danas najsubverzivnija moguća stvar – ta vrsta izloženosti i neke potrebe da se sa sobom razračunavaš na uvid mnogima. Mislim da je to dosta tvrda, hrabra stvar.“

Život nije čist žanr, pa zašto bi film bio?

„Yugo florida“ ne insistira ni na čistoj žanrovskoj pripadnosti. U filmu se prepliću komedija i drama, a Selimović smatra da je upravo ta neodređenost bliža stvarnom iskustvu.

„Ja ne verujem u postojanje čistog žanra, ni u umetnosti, a ni u životu.“

Za nju je ideja čistog žanra gotovo neprirodna.

„Kao što je i život na neki način neka vrsta fuzije, zapravo različitih oblika događaja koji imaju različite konotacije. Isto tako, mislim da dobar film ili dobra pozorišna predstava ili šta god, nema, ne postoji čist žanr.“

U tom smislu, Tagićeva odluka da ne podredi film unapred određenim formalnim pravilima za nju je još jedan znak autorske preciznosti.

„Ne verujem u to. Tako da, u tom smislu, mislim da je Vlada isto bio mudar, jer je posezao za pravcima koji su mu delovali tačno i istinito, a ne koji bi bili precizno formalno određeni.“

Ta rečenica možda najbolje opisuje i sam film. „Yugo florida“ ne pokušava da bude uredno spakovan u  fioku. Kao i život njegovih junaka, kreće se između smeha, neprijatnosti, intime, drame i apsurda.

Ali dok je razgovor o filmu mogao da ostane na estetici, žanru i autorskom postupku, konferencija je neminovno stigla do mnogo težeg pitanja: šta danas u Srbiji uopšte znači baviti se kulturom? Tačnije koliko kontinuitet Niškog festivala znači samim glumcima.

„Umetnost je srozana na nivo hobija“

Za Hanu Selimović, odgovor nije naročito optimističan.

„Ja samo hoću da kažem da mislim da je u trenutku u kome Filmski centar praktično ne postoji, dakle konkursi praktično ne postoje, umetnost zaista srozana na nivo hobija, jednog entuzijazma ljudi koji se njome bave.“

To nije samo dijagnoza stanja jedne institucije.

U njenim rečima postoji osećaj da se problem proširio mnogo dalje od filmske produkcije. Ako sistem prestane da omogućava ljudima da stvaraju, kultura postaje pitanje individualne izdržljivosti.

Ko ima dovoljno energije, novca, kontakata, vremena i entuzijazma, napraviće nešto. Ko nema, ostaje bez mogućnosti da uopšte učestvuje.

Zato joj je Niški filmski festival važan upravo zbog onoga što se dogodilo uprkos okolnostima.

„U tom smislu, na ovaj način pružiti jednu vrstu otpora, zapravo na najplemenitiji način, time što ćete uraditi nešto lepo za, između ostalog, i ovaj grad i nišku publiku i za sve nas koji smo izvođači, autori, radnici kulture i tako dalje, mislim da je to u stvari najtačniji i najlepši mogući čin otpora koji je mogao da se desi u ovako jednom strašnom trenutku, ne samo za našu kulturu.“

Festival tako prestaje da bude samo mesto na kojem se prikazuju filmovi. Postaje dokaz da infrastruktura kulture može da postoji čak i kada institucionalna podrška slabi.

I upravo zbog toga Selimović ne govori samo o filmu, već o potrebi da takva mesta opstanu.

„Mislim da je svaki aspekt života u ovoj zemlji ugrožen na najdubljem nivou, ali u tom smislu zato mislim da su ovakva ostrva važna, zato što to znači da smo ipak živi i da smo ipak tu i da imamo dovoljno snage da i dalje radimo dobre stvari bez obzira na to koliko smo ubijeni u pojam. Na svaki mogući način“, rekla je Hana Selimović u Nišu.