Poskupljenje struje čeka izbore – Ekonomija

Odlaganje zbog izbora

Prošle godine je taj isti posao obavljen na vreme. EPS je krajem avgusta 2025. tražio poskupljenje, AERS ga je krajem avgusta odobrio, primena je krenula 1. oktobra. Solidnih 6,6 odsto, uz pomeranje granice crvene zone sa 1.600 na 1.200 kilovat-sati. Sve u roku i sve po proceduri.

Ove godine procedura kasni tačno onoliko koliko je potrebno da se preskoči jedan datum. Predsednik je 21. avgusta najavio parlamentarne izbore za 18. ili 25. oktobar. Kampanja traje od 45 do 60 dana, što znači da izbori moraju biti raspisani ovih dana, najkasnije trećeg septebra za osamnaesti i desetog septembra za dvadeset peti oktobar. Da je EPS sada podneo zahtev za poskupljenje, birači bi dobili uvećane račune za struju usred kampanje.

MMF u izveštaju treće revizije ponavlja da država ne treba veštački da drži niske cene za sve i da cene struje moraju da prate stvarne troškove proizvodnje i distribucije. Za one koji ne mogu da plate tu cenu, predviđen je poseban program od 3,3 milijarde dinara za energetski ugrožene kupce. Ostala domaćinstva ostaju u redovnom tarifnom sistemu i trpe direktan efekat predstojeće indeksacije i pomeranja tarifnih zona.

Formula zvuči jednostavno: inflacija plus jedan procentni poen. Ali koja inflacija i za koji period, jer to se u izveštajima menja. Decembarski izveštaj MMF-a govori o periodu od jula 2025. do juna 2026, što bi, na osnovu junske stope od 2,7 odsto, dalo minimum od 3,7 odsto. Projekcije NBS i MMF za prosečnu inflaciju cele 2026. godine kreću se između 3,5 i 3,7 odsto, što bi dalo minimum bliži 4,5 do 4,7 odsto. Razlika između ta dva tumačenja je čitav procentni poen na samom računu za struju, i niko još nije rekao koje će se tumačenje primeniti. Uostalom, poskupljenje može biti i veće od toga, što će zavisiti i od nove kombinatorike sa blok tarifama i kumulativnog uticaja cena i tarifa.

Ukoliko dođe do pomeranja granica blokova (poput potencijalnog spuštanja zelene zone sa 350 na 300 ili 250 kWh), prosečni potrošači će znatno ranije ulaziti u skuplju plavu tarifu, što donosi dodatno povećanje računa i mimo samog procenta poskupljenja. U takvoj varijanti efekat poskupljenja bi se dodatno multiplikovao.

Šta nas čeka u novembru?

Uprkos kašnjenju, Vlada formalno nije prekršila aranžman jer je krajnji rok za novo poskupljenje kraj 2026. godine. Međutim, kašnjenjem EPS-a da podnese zahtev Agenciji za energetiku u avgustu, primena novih cena od 1. oktobra postala je i proceduralno nemoguća, jer je za stupanje na snagu potreban rok od 30 dana od objavljivanja odluke AERS-a. Prošlogodišnji obrazac se kompletno odlaže. Svesno pomeranje ovog procesa za period posle izbora ne ukida rashode EPS-a, već ih samo gomila. Nastali finansijski jaz unutar EPS-a za propušteni kvartal moraće da se kompenzuje naknadno, kad kampanja prođe. Ostaje samo pitanje koliki će račun za to odlaganje stići građanima koji su u međuvremenu glasali.

Postoji, međutim, i drugi scenario. Ukoliko bi vlast pala na eventualnim oktobarskim izborima, nova garnitura bi se u EPS-u suočila sa sistemom koji je opterećen višegodišnjim katastrofalnim upravljanjem, sistemskim gubicima i zapuštenom infrastrukturom. Akumulirani finansijski minus i izostanak investicija nisu nastali tokom ovih nekoliko meseci odlaganja poskupljenja, ali se odluka o zamrzavanju tarifa uoči izbora direktno obija o glavu novoj administraciji.

Ona bi se odmah po preuzimanju dužnosti našla pred neprijatnim izborom. Ili da hitnim poskupljenjem pokrije nagomilane dubioze, ili da sistemske rupe u EPS-u nastavi da krpi direktno iz budžeta, na teret svih poreskih obveznika. Pritom, obaveze prema MMF-u ostaju na snazi bez obzira na promenu vlasti, pa bi se moralo ići na hitne pregovore o novim rokovima ili menjanju preuzetih obaveza do kraja 2026. godine.

Promena vlasti bi, međutim, otvorila prostor da se umesto puke naplate lošeg rukovođenja preko računa građana sprovede dubinska reforma celog sektora. Umesto da se gubici pokrivaju stihijskim poskupljenjima i udarom na standard prosečnih domaćinstava, težište bi moralo da se pomeri na radikalno smanjenje neefikasnosti, preispitivanje troškova distribucije i profesionalizaciju menadžmenta po celoj dubini EPS-a. Tek u takvom okviru, uz širenje obuhvata budžetskih subvencija za energetski ugrožene kupce i pravednije usmeravanje tereta na najveće potrošače u crvenoj zoni, reforma blok-tarifa bi dobila smisao održive stabilizacije, a ne samo prinudne naplate nagomilanih dugova.

Autor je diplomirani ekonomista u penziji i odbornik Zeleno-levog fronta u Skupštini gradske opštine Čukarica