Slobodna Dalmacija: Ko je jedini državnik koji je izrazio saučešće zbog smrti Ratka Mladića, četnički vojvoda pljačkao i palio i po Dubrovniku – Region

Crna Gora važi za sledeću novu članicu Evropske unije, pa je Mandićeva izjava itekako odjeknula i u političkim krugovima izvan brdovitog Balkana.

Predsednik Crne Gore Jakov Milatović bio je stoga prinuđen da brzo reaguje izjavom da „odnos prema porodici preminulog Ratka Mladića ne može biti izgovor za relativizaciju ratnih zločina“.

„To nije pitanje političkog stava, već činjenica utvrđena pravosnažnom presudom međunarodnog suda i, kao takva, ne sme biti predmet političkog relativizovanja“, rekao je crnogorski predsednik i napomenuo da Crna Gora mora da poštuje presude međunarodnih sudova, jasno osuđuje ratne zločine, čuva dostojanstvo žrtava i njihovih porodica, te da odbacuje veličanje i relativizaciju zločina.

Međutim, izjava šefa crnogorskog parlamenta nije ni naročito iznenađenje.

Andrija Mandić bio je saborac Ratka Mladića. Bio je na dubrovačkom ratištu, gde je učestvovao u pljačkama i paljenju, a službu otadžbini nastavio je u Vojsci Jugoslavije kao „komandir Lake samohodne artiljerijske baterije iz sastava 5. motorizovane brigade“, sa kojom se borio protiv njemu mrskog NATO-a.

Ponosni je nosilac titule četničkog vojvode, koju je dobio zaveštanjem od vojvode Mila Rakočevića, poslednjeg živog vojvode, kojem je tu titulu lično dodelio (u Srbiji rehabilitovani) ozloglašeni koljač i ratni zločinac Dragoljub Draža Mihailović.

Doduše, Andrija Mandić nije mogao da prisustvuje svečanosti dodele titule u šumadijskom selu Ba, jer mu je, kako se kasnije pravdao, tog dana bila krsna slava.

Preuzeo titulu ili ne, takvu čast general Ratko Mladić za života, recimo, nije uspeo da dobije. Iako je na svojoj uniformi tokom rata u BiH nosio oznake srpske kraljevske dinastije.

Mandić se svim silama u crnogorskom parlamentu borio i protiv priznanja Kosova.

Na pet godina zatvora bio je osuđen u sudskom postupku zbog učešća u državnom udaru dok je na vlasti bio Milo Đukanović. Svi tužioci iz tog procesa danas su u zatvoru, a optuženi na vlasti. U februaru ove godine postupak je pravosnažno okončan oslobađajućom presudom.

Za sve što je Mandić učinio za srpsku stvar, od protivljenja crnogorskoj nezavisnosti, skupštinskoj i rezoluciji UN o Srebrenici, patrijarh srpski Porfirije odlikovao ga je Ordenom Belog anđela prvog stepena.

Milorad Dodik, predsednik SNSD-a, nagradio ga je Ordenom časti sa zlatnim zracima, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić Ordenom srpske zastave prvog stepena.

Hrvatska ga zvanično smatra „personom non grata“, odnosno nepoželjnom osobom.

„Nije sporno pravo da se porodici preminulog izrazi saučešće. Problem je način na koji je to učinjeno: javno, politički demonstrativno, uz oslovljavanje Ratka Mladića isključivo kao „generala“ i bez ijedne reči o njegovim žrtvama i pravosnažno utvrđenoj odgovornosti. Time se ne šalje poruka obične ljudske empatije prema porodici, već se svesno bira način na koji će Mladić biti predstavljen i zapamćen. Zbog toga ovaj potez nije moguće odvojiti od dugogodišnje politike relativizacije ratnih zločina i glorifikacije njihovih počinilaca“, kaže Nikoleta Đukanović, docentkinja podgoričkog Univerziteta Donja Gorica.

„U Crnoj Gori postoji deo prosrpskih političkih partija čiji predstavnici iskreno žale za Ratkom Mladićem i doživljavaju ga kao deo sopstvenog nacionalnog i političkog identiteta. Neki to iskazuju otvoreno, drugi vode računa o trenutnim političkim okolnostima i očekivanjima koja dolaze iz Beograda. Postoji, međutim, i druga grupa političara koji danas ćute ili nastupaju umerenije.

Ne zato što su suštinski promenili odnos prema politici devedesetih godina, već zato što su im potrebni evropski legitimitet i određena distanca prema režimu Aleksandra Vučića. Ta umerenost je, po mom mišljenju, pre taktička i privremena nego vrednosna i trajna. Reč je, uostalom, o političkim saborcima i ideološkim naslednicima na čije se zajedništvo i sam Mandić nedavno pozivao u crnogorskom parlamentu“, kaže Đukanović.

Prema njenom utisku, reakcije građana odražavaju duboku podeljenost crnogorskog društva.

Jedni Mandićev potez doživljavaju kao očekivan i čak opravdan, dok ga građanski i proevropski orijentisani građani vide kao moralno neprihvatljiv čin, uvredu za žrtve i još jedan dokaz da se Crna Gora nije jasno suočila sa svojom ulogom i političkim nasleđem iz ratova devedesetih.

Posebno joj je indikativna reakcija Bošnjačke stranke, koja je osudila veličanje Ratka Mladića, ali iz te reakcije je jasno da se, za sada, ne razmatra raskid koalicije.

„Upravo je to suštinski problem crnogorske politike: stranke se vrednosno ograđuju od Mandićevih poruka, ali istovremeno ostaju njegovi najbliži politički partneri i omogućavaju mu da obavlja jednu od najvažnijih državnih funkcija“, kaže Nikoleta Đukanović.

„Najtužnije je, zapravo, posmatrati državu koja tvrdi da je pred vratima Evropske unije, a vrlo važne funkcije u njoj obavljaju političari koji otvoreno veličaju ili relativizuju lik i delo Ratka Mladića“, dodala je.

„Građanske i proevropske stranke, uključujući Pokret Evropa sad i manjinske partije, nemaju problem da sa tim političarima formiraju vlast i budu njihovi ključni partneri. To otvara ozbiljnije pitanje od pojedinačnog saučešća: kako je moguće zagovarati evropske vrednosti, suočavanje s prošlošću i poštovanje žrtava, a istovremeno bez stvarnih političkih posledica sarađivati s akterima koji te vrednosti otvoreno dovode u pitanje?“, navodi Đukanović.

„Nije prvi put da Mandić iz institucionalne uloge predsednika parlamenta pređe u partijski diskurs“, kaže politikolog Miloš Perović iz podgoričke nevladine organizacije Alfa centar. Mandićev istup za deo javnosti predstavlja pitanje odnosa prema srpskom identitetu, Ratku Mladiću i ratu u Bosni i Hercegovini, dok drugi deo ovo doživljava kao neprihvatljivo relativizovanje ratnih zločina i dodatno udaljavanje Crne Gore od vrednosti na kojima pokušava da gradi evropsku budućnost.

„Zato bih rekao da je možda najvažnija činjenica to što se političko klatno ponovo pomera. Umesto da se politička energija troši na evropske integracije, reforme i pokušaj izgradnje šireg konsenzusa, ponovo se otvaraju identitetske teme koje vrlo lako mobilišu biračko telo.

I upravo zbog toga ovaj događaj ne bih posmatrao samo kao incident, već kao mogući indikator političkog pozicioniranja pred izbore. Mandićevo delovanje za sada bih pre posmatrao kao deo unutrašnje političke dinamike nego kao dokaz da on deluje po nečijem nalogu.

Nije tajna da hibridno delovanje prema Crnoj Gori nije prestajalo i da će ono biti pojačano u završnici pregovora o članstvu u EU. Najveća opasnost za Crnu Goru nije sam strani uticaj, već mogućnost da domaći politički interesi počnu da deluju u istom pravcu kao taj uticaj – čak i onda kada nema direktne koordinacije“.