Ko je tvoj heroj – Marko Šelić Marčelo

Nebrojeno puta na konvencijama, u susretu s generacijama obožavalaca tokom poslednjih četrdeset godina, Piter Kalen pripovedao je priču o danu kada se rodio glas nad glasovima. NJegov brat Lari, vojnik, marinac, pitao ga je na kakvu to audiciju ide. Svestan blesavosti odgovora, Piter je slegnuo ramenima: „Pa, znaš… biću kamion. Idem da dam glas jednom kamionu.“ Naravno, Lari je pukao od smeha. Piter je ipak pokušao da pojasni: „Kamion je kamuflaža, to je u stvari robot s druge planete. Svesno biće. Dolazi iz sveta na kojem divlja građanski rat. On je vođa onih koji se bore za slobodu. Zove se Optimus.“ I odjednom, lice starijeg brata se uozbiljilo. Svojim prirodno dubokim, sugestivnim vokalom kazao je: „Ako ćeš biti taj glas, ne glumataj holivudskog heroja. Ulranje i ostala s*anja. Ako ćeš biti junak…“ – i tu ide rečenica koja se ugravirala u duše – „…budi dovoljno jak da budeš nežan.“ Kada Piter, koji sat kasnije, stane pred mikrofon, zapravo skine Larijev glas. Pogodi tu žicu autoriteta koji pleni dostojanstvom, a ne strahom. Toplinom bez ironije. Snagom bez grubosti. I izgovori: „Moje ime je Optimus Prajm.“

Kažu da se četrdesetih godina prošlog veka, dok je svetom harao užas, ime Ratko davalo deci u inat ratu. Uprkos, a ne u čast razaranja ljudskosti. Nomen est omen, ali na potpuno se suprotan omen ciljalo. O tome šta je osuđeni ratni general uradio zna se faktografija, ali suština nije dokučiva ni onima koji je ne poriču. Kakav je to trenutak, šta to čoveku kvrcne u glavi da ubedi sebe na onakav čin. I da pride do te mere nimalo ne sumnja u svoj naum da čak povede kamermana u autobuse, da dokumentuje zanavek ona obraćanja. „Ja sam general Mladić, i poklanjam vam život.“ Život zauvek unesrećen. Pitanje prihvatanja ili neprihvatanja presude je jedna tema, više nego mučna.

Ali proglašavanje zločina herojstvom nešto je drugo, neuporedivo gore od negiranja genocida: to je u svojoj srži negiranje da se ikakav zločin desio. Mi delimo vazduh s ljudima koji masovno ubijanje civila smatraju junaštvom i delom koje je na ponos pokolenjima. Ministar koji izjavljuje da će Ratko Mladić biti sahranjen uz najveće državne počasti nije bilo koji ministar, nego ministar pravde. Jer tako izgleda pravda u zemlji koja je dozvolila sebi da joj na čelu bude čovek što je prelepljivao Đinđića Mladićem. Tabla na ulici je samo ospoljenje. On to prelepljuje na istoriji. Na mentalitetu. Istovremeno dičenje varvarstvom i poricanje varvarstva kao bipolarna dijagnoza, pelcovana na masu iz glava kliconoša kojima je ta postavka prirodno stanje duha.

Piter Kalen oživeo je fiktivnog heroja. Kada izgovori svoje antologijsko „sloboda je pravo svakog svesnog bića“, mi odrasla deca i danas se naježimo. Neko će reći: to je bajka, to je patetika, uostalom to nije stvarno. Nije? LJudi širom planete koji četiri decenije pamte i prenose ove reči, koji su odrasli s takvim moralnim kompasom i saosećanjem, novi klinci koji poznaju savremene verzije lika a s istim glasom – meni zvuče prilično stvarno. A na koncu, ovo i nije poređenje junaka iz mašte i zločinca iz stvarnosti. Ovo je poređenje njihovog odjeka u ljudima.
Jer, teško da po zidovima žvrljaju pedesetogodišnjaci; ima muralista s dugim stažom, ozbiljnih umetnika, ali ova puka slova i brzinske stensile rade klinci. Deca. Mnoge režim plaća, da. Ne sve. Neki zaista veruju. U uzrastu kada se heroji biraju doživotno.

U gotovo svim inkarnacijama, Optimus Prajm umire žrtvujući se za druge. U jednoj, ide naracija: „Ne žalite nad mojim odlaskom. Jer iskrom svog života, znam: ovo nije kraj, već novi početak… samo još jedna transformacija.“ Hvala vam na svemu, divni gospodine Kalene. Hvala vam što ste transformisali nas. U osobe koje smo danas. Neke stvari trajno razlikujem zahvaljujući vama.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.