“Iz prve ruke sam video brutalnosti Ratka Mladića, ubio je više ljudi nego što ćemo ikada saznati”: Bob Stjuart, bivši zapovednik britanskog bataljona u Bosni – Svet

Moji kontakti u Bosni vrlo brzo su mi javili tu vest zbog mojih ličnih iskustava u Bosni, kao i zato što su znali da sam ga upoznao, piše za britanski Telegraf Bob Stjuart, bivši zapovednik britanskog bataljona u Bosni koji zajedno sa Kventinom Dramondom Andersonom trenutno završava knjigu u kojoj će biti reči i o nevladinim organizacijama poput Svetske zdravstvene organizacije i Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u Bosni.

Za mnoge od njih, general Ratko Mladić bio je psihopatski krvnik koji je ozloglašeno predvodio genocid počinjen u Srebrenici u julu 1995. godine.

Od 1992. do 1993. godine bio sam komandant britanskog bataljona u Bosni i zamoljen sam da kažem šta osećam povodom smrti generala Mladića i zločina nad kojima je imao komandu.

Početkom devedesetih Mladić je komandovao vojskom bosanskih Srba, koja je od 1992. godine držala Srebrenicu pod opsadom. Kada sam prvi put stigao u Bosnu kao komandant 1. bataljona Češirskog puka, Mladić je čvrsto stegao obruč oko grada i gotovo ništa nije moglo da uđe niti da izađe iz njega.

Konačno, u julu 1995. godine, izdao je naređenje da se Srebrenica zauzme.

Tom prilikom izdvojio je muškarce i dečake, a zatim ih kamionima odvozio iz grada na zabačena mesta, gde su ubijani u grupama, nalik načinu na koji su nacistički Einsatzgruppen delovali na tom području 50 godina ranije.

Prema podacima Istraživačko-dokumentacionog centra sa sedištem u Sarajevu, vojska bosanskih Srba ubila je najmanje 8.372 bošnjačka muškarca i dečaka.

Četiri puta sam posetio jezivo i sumorno groblje nedaleko od grada, gde u redovima počivaju mnoge hiljade žrtava.

Nisam bio u Bosni u julu 1995. godine, ali kada sam tamo stigao dve godine ranije, bio sam veoma dobro upoznat sa teškim položajem Srebrenice, iako je ona bila daleko izvan mog područja odgovornosti.

A onda se u aprilu 1993. situacija tamo dodatno pogoršala. Moja obaveštajna služba saopštila mi je da preko komercijalne radio-stanice hvataju očajničke pozive u pomoć. Vapaji za pomoć bili su srceparajući.

Srebrenica je nemilosrdno granatirana sa okolnih visova. Stanovnici su gladovali i bili izolovani. Osećali su da ih je svet napustio. U suštini, ljudi tamo bili su kao ribe u buretu.

Kada bi nekima sve to postalo nepodnošljivo i pokušali da pobegnu, šanse za preživljavanje bile su im male. Muškarce koje bi Mladićevi ljudi uhvatili uglavnom su odmah streljali.

Sećam se da sam bio veoma potresen i da sam se osećao bespomoćno. Isto se osećao i general Filip Morijon, francuski komandant Ujedinjenih nacija i moj nadređeni. Zamolio me je da pokušam da pošaljem neke od svojih ljudi u Srebrenicu i vidim da li bi naše prisustvo moglo da pomogne.

Rekao sam da ću pokušati, ali Srebrenica je bila daleko izvan mog područja odgovornosti. Najbližu bazu Srebrenici imao sam u Tuzli, udaljenoj 54 kilometra vazdušnom linijom, mada je putem razdaljina iznosila oko 80,47–88,51 kilometara, jer je teren bio veoma planinski.

Odlazak toliko daleko izvan područja odgovornosti bio je daleko iznad mojih ovlašćenja, pa sam zatražio od Komande kopnenih snaga Ujedinjenog Kraljevstva u Engleskoj da mi dozvoli da pokušam.

Dobio sam prilično osoran odgovor u smislu: možete pokušati, ali ako nešto pođe po zlu, sami ćete snositi posledice.

Međutim, odlični B eskadron 9/12. kraljevskih lancera bio je pod mojom operativnom komandom i bio je raspoređen u blizini Tuzle.

Zamolio sam njegovog komandanta, majora Alana Abrahama, da vidi da li može da stigne do Srebrenice, i on je pristao da pokuša.

Eskadron je prešao linije fronta u blizini Tuzle i trebalo mu je dva dana da se, po užasnom vremenu, približi Srebrenici.

Stigli su do malog sela Konjević Polje, oko 15 kilometara od Srebrenice, a zatim se zaustavili radi odmora.

Čim su ugledali bela vozila Ujedinjenih nacija kako pristižu, ogroman broj meštana izašao je iz svojih kuća i opkolio vozila. Radosno su pomislili da je međunarodna zajednica došla da im pomogne.

A onda je čitavo područje iznenada bilo izloženo artiljerijskom bombardovanju. Eskadron je imao određenu zaštitu u svojim oklopnim vozilima, ali civili oko njih nisu. Oko 20 ljudi je poginulo, a mnogo više ih je ranjeno.

Lekar Svetske zdravstvene organizacije hrabro je radio izvan naših vozila, pokušavajući da pomogne ranjenima.

Čuo sam da je u jednom trenutku morao makazama da amputira ostatke detetove noge. I ostali pripadnici B eskadrona bili su podjednako hrabri. Imali smo sreće što nijedan vojnik nije poginuo.

B eskadron je nastavio put ka Srebrenici, gde su ga stanovnici dočekali raširenih ruku, kao oslobodioce.

Granatiranje je donekle prestalo, ali ne u potpunosti. Sledećeg dana general Morijon stigao je helikopterom, a svi su ga dočekali sa oduševljenjem.

Posle izvesnog vremena, uz ogromno oduševljenje prisutnih, objavio je da će Srebrenica biti proglašena „zaštićenom zonom“. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija potom je formalizovao njegove reči Rezolucijom 819, usvojenom 16. aprila 1993. godine.

Pošto smo bili daleko izvan svog područja odgovornosti i veoma iscrpljeni, ubrzo su nas zamenile kanadske trupe Ujedinjenih nacija.

Kasnije su njih zamenile holandske trupe, koje su se dve godine nakon mog boravka tamo pokazale potpuno nesposobnim da spreče genocid. Moj bataljon napustio je Bosnu početkom maja 1993. godine.

U konačnici, Mladić nije mnogo mario za odluke Saveta bezbednosti. Ujedinjene nacije nisu imale dovoljno vojnika na tom području da ga zaustave, pa je nastavio da granatira i ubija one koje bi uhvatio sve dok grad nije zauzet 1995. godine.

Istina je, takođe, da je Mladić bio odgovoran za mnogo više smrti od 8.372 zvanično evidentirane žrtve.

Mladić bio je zao čovek koji je omogućio da dođe do genocida. Ne pričinjava mi zadovoljstvo smrt bilo koga, ali za Mladićem ne puštam suzu, zaključuje Stjuart.