INTERVJU Sivert Hejem: U haotičnim vremenima važno je zapamtiti da ljudi i dalje mogu da se razumeju kada se sretnu licem u lice – Kultura

Posle više od dve decenije na sceni, najpre kao frontmen Madrugade, a potom i kao uspešan solo umetnik, Sivert Hejem iza sebe ima pesme koje su odavno prešle granice Norveške, ali i odnos sa publikom koji se gradi koncert po koncert.

U Srbiju je prethodno dolazio nekoliko puta, a jedan od tih nastupa ostao mu je u posebnom sećanju. Koncert u Kragujevcu na Arsenal festu koji je počeo tek u ranim jutarnjim satima. Prošle godine ovde je nastupio solo, dok se sada vraća sa bendom, što je, kako kaže u razgovoru za Danas, obećanje koje je tada dao samom sebi.

Ova godina za Hejema je u znaku svojevrsnog pogleda unazad: napunio je 50 godina, album „Lioness“ obeležio je deset godina od objavljivanja, „Exiles“ dvadeset, a objavio je i best-of album.

Uoči beogradskog koncerta, za Danas govori i o odnosu prema sopstvenom muzičkom nasleđu, izboru pesama za best-of album, energiji nastupa uživo i atmosferi koju želi da publika ponese sa sobom kada se svetla ugase.

Šta najviše pamtite iz prethodnih dolazaka u Srbiju?

Sećam se da sam svirao na festivalu u Kragujevcu. To je bio moj prvi dolazak u Srbiju i to nikada neću zaboraviti, jer je to zvanično bio najkasniji koncert koji sam ikada održao. Početak je ionako bio prilično kasno, ali se sve dodatno pomeralo tokom noći. Mislim da smo na kraju izašli na binu oko tri ujutru ili tako nešto.

To me je podsetilo na neke od vrlo ranih, amaterskih festivala na kojima sam svirao kao tinejdžer, a koji su trajali praktično tokom cele noći. Međutim, takve stvari nisam radio u odraslom dobu, tako da ću taj koncert uvek pamtiti.

Zatim sam se vratio u Srbiju i 2025. godine održao solo koncert, samo sa sobom na bini. Tada sam zaista osetio da ovde imam publiku i da su ljudi čekali da dođem i održim solo koncert. Tada sam sebi obećao da ću sledeći put dovesti i bend. I upravo to se sada događa.

Da li ste tokom boravaka u Srbiji saznali nešto o našoj zemlji ili ljudima što ranije niste znali?

Oba dolaska bila su veoma kratka. Uglavnom bih samo stigao zbog koncerta, a posebno je tako bilo poslednji put. Zaglavili smo se na granici sa Mađarskom, jedva stigli na koncert, a onda smo odmah nakon njega krenuli za Sofiju.

Zato nisam imao dovoljno vremena da zaista upoznam Srbiju ili naučim mnogo toga o zemlji. Ali ljudi koje sam upoznao lično ostavili su veoma lep utisak na mene.

Proveli ste veliki deo života putujući svetom na turnejama. Šta ste kroz ta putovanja naučili o svetu što nikada ne biste mogli da naučite iz medija ili svakodnevnih vesti?

To je dobro pitanje. Nisam siguran da mogu da ga sažmem u nekoliko rečenica. Naravno da sam mnogo toga naučio, ali to je za mene vremenom postalo toliko normalno da mi je teško da to sagledam sa strane.

Po Evropi sam počeo da idem na turneje još početkom dvadesetih godina. To je oduvek bio način života koji sam želeo, tako da je jednostavno postao moj život.

U vremenima koja su danas toliko haotična, mislim da je veoma važno zapamtiti da ljudi i dalje mogu da se razumeju kada se sretnu licem u lice. Većina ljudi je veoma prijateljski nastrojena, ima svoje priče i postaju zanimljivi tek kada ih zaista upoznate.

Znam da ovo možda zvuči pomalo politički i ne želim da zvučim naivno, ali to je nešto što pokušavam da imam na umu.

Da li putovanja menjaju način na koji gledate na svoju zemlju i svoje mesto u svetu? Da li ponekad bolje razumete Norvešku nakon što provedete neko vreme van nje?

Sve više shvatam koliko sam privilegovan što sam odrastao u tako mirnom, lepom, čistom i bezbednom delu sveta. Ne morate da putujete mnogo daleko da biste naišli na mesta koja su mnogo nesigurnija i haotičnija.

Naravno, i u Norveškoj postoje ljudi koji imaju probleme, postoji siromaštvo i društvene razlike, ali to nije ni približno onome što postoji u mnogim drugim delovima sveta.

Ljudi u Norveškoj to često uzimaju zdravo za gotovo, ali zapravo je prilično neverovatno koliko je to dobro mesto za život. Naravno, i ovde postoje problemi, kao i svuda u svetu, ali pokušavam sebe da podsetim koliko je važno biti svestan svega toga.

Ove godine imate mnogo razloga za slavlje – napunili ste 50 godina, album „Lioness“ slavi deset godina, a „Exiles“ dvadeset. Kada danas slušate sve te albume, čujete li ih drugačije nego kada su nastali?

Da. Ove godine sam, takođe, objavio i best-of album.

Ranije sam bio veoma usmeren na ono što sam mislio da sam pogrešio – na sitnice koje nisam uradio kako treba i koje bi mi, na neki način, pokvarile ceo utisak o albumu.

Mislim da ih sada, nakon što sam toliko dugo živeo sa tim pločama i mnogo ih puta izvodio uživo, posmatram sa mnogo više naklonosti.

Ponosan sam na te albume, posebno na „Lioness“, jer mi je otvorio toliko vrata i postao svojevrsni nacrt za mene kao solo umetnika koji sam dugo tražio. Mislim da sam tim albumom zaista uspeo da uradim nešto zbog čega su ljudi počeli da me doživljavaju i kao solo izvođača.

Godina kada smo ga objavili, 2016, bila je neverovatno dobra. Imali smo velike koncerte u Atini, na Akropolju, i činilo se da se sve jednostavno poklopilo.

Tako da ih danas zaista gledam drugačije, sa više naklonosti. Pokušavam da oprostim sebi za ono što sam mislio da nisam dovoljno dobro uradio i da se više usredsredim na ono što je na tim albumima zapravo dobro.

Takođe vidim koliko ti albumi znače drugim ljudima. Ranije nisam u potpunosti razumeo šta bi to trebalo da znači za mene, jer sam uvek gledao ka sledećoj stvari.

Uvek sam fokusiran na ono što dolazi i pravim velike planove za sledeći projekat – to se nije promenilo. Ali mislim da je lepo ponekad zastati i priznati sebi koliko ti određeni radovi znače i kao umetniku. O tome sam ove godine mnogo razmišljao.

Kada danas slušate te stare pesme, otkrivaju li vam nešto o vama čega tada još niste bili svesni? Da li danas, na neki način, znate nešto više o sebi nego pre deset ili dvadeset godina?

Da, mislim da je tako.

Ponekad mogu da čujem sebe kako pokušavam da budem nešto što zapravo nisam. To se ne odnosi na sve, jer mislim da sam u nekim pesmama zaista pogodio ono što sam želeo.

Ali danas, kada ih slušam, mnogo jasnije čujem šta želim da nastavim da radim, a šta više ne želim.

Kada sam bio mlađi, bio sam mnogo besniji nego što sam danas. Više nisam toliko ljut. A ljutnja u muzici nije uvek prijatna.

Ali ta ljutnja je verovatno i prirodan deo mlađih godina. Kada imate 20 ili 30 godina, čini se sasvim normalnom.

Naravno. Mnogo dobre muzike u sebi ima ljutnju. Ali mogu da je čujem kako se ponekad provlači i kroz pesme kojima ona zapravo nije potrebna.

To je samo moj utisak kada danas slušam sebe kao mlađu osobu. Ali mislim da sam deo te ljutnje ipak ostavio iza sebe.

Kako ste odlučili da objavite best-of album? Da li je koncept best-of albuma i dalje relevantan u 2026. godini?

Verovatno nije. Ali mislim da je jednostavno došlo vreme za to.

Sa Madrugadom smo 2008. godine objavili best-of album, a tada smo imali mnogo manje materijala nego što ga ja sada imam kao solo umetnik. Zato sam pomislio: „Da, vreme je.“

Napunio sam 50 godina i razmišljao šta bih mogao da uradim. Još nisam imao završen novi album, a upravo sam bio objavio jedan, pa mi se učinilo da je pravo vreme da proslavimo neke od stvari koje su već iza mene.

Takođe, nisam to uradio prvenstveno zbog starih fanova. Mislim da je više trebalo da posluži kao uvod ljudima koji su me možda tek otkrili. Ako želite da čujete jedan moj album, možete da počnete od ovog.

Dakle, rekao bih da je najviše namenjen ljudima koji vole vinil.

Kako ste odlučili koje će se pesme naći na best-of albumu? Da li ste se vodili brojem strimova, pregledom ili ličnim izborom?

Postojalo je deset pesama koje jednostavno nisam mogao da zaobiđem. To su očigledno mojih deset najpoznatijih pesama, pa sam njih stavio na album. Zatim sam dodao još nekoliko koje sam lično želeo da imam na njemu.

Na primer, „Hollow“ sa albuma „Dancing Headlights“ – veoma sam ponosan na tu pesmu i želeo sam da se nađe na albumu. Video sam šta ona radi ljudima kada je izvodim uživo.

Nije pesma koja ima veliki broj strimova, ali je zaista sjajno snimljena, odlično napisana i jednostavno komunicira sa ljudima kada je sviram uživo. Zato sam želeo da je uvrstim.

Tako da je uglavnom reč o deset pesama koje nisam mogao da zaobiđem, uz nekoliko koje sam sam izabrao.

Sada na turneji nastupate sa bendom i izvodite i nove pesme sa poslednjeg albuma i neke stare. Kako odlučujete koje pesme zaslužuju da se vrate na scenu, a koje treba da ostanu u prošlosti?

Kada nastupam uživo, postoji još dosta pesama koje jednostavno ne mogu, a ni ne želim da izostavim. Kako napredujem kao umetnik i starim, imam sve više materijala, a neke od tih pesama su prilično popularne. I dalje zaista uživam da ih izvodim.

Zato je set-lista na ovoj turneji, na neki način, kao greatest hits, odnosno best-of set-lista. Ljudi koji dođu na koncert dobiće od svega po nešto. Tako da nije bilo naročito teško sastaviti je.

Ipak, volim da moj koncert ima dobru dramatičnu putanju. Mnogo vremena provodim razmišljajući o tome kako da funkcionišu drama i teatralnost, da sve zajedno zaista deluje kao da je publika prošla kroz neko putovanje.

Ima mnogo klišea u ovome što govorim, ali klišei postoje s razlogom.

Kada izađete na binu u Beogradu, šta biste voleli da ljudi ponesu sa sobom kada se svetla ugase? Određenu pesmu, osećaj, misao ili nešto drugo?

Ja i moj bend zaista volimo ovo što radimo. Svaka noć ima mogućnost da bude drugačija od prethodne. Nema unapred zadatih šablona – mi smo bend koji svira uživo i organski reaguje na ono što se događa.

Svima nama na toj bini zaista mnogo znači da koncert bude dobar i da za nas i publiku predstavlja dobro iskustvo. Želim da ljudi osete da nam ovo zaista nešto znači. Da nismo tu samo da odsviramo koncert, već da im prenesemo osećaj da se nešto stvarno događa.

A tu je i raspoloženje koje želim da prenesem svojom muzikom, nešto što je sa mnom još od samih početaka. To je neka vrsta noćne atmosfere.

Nisam siguran da ljudi moraju da je dožive na isti način – naravno, svako može da oseti šta god želi.