Prikaz knjige „Priznanje“: Ravnica (ne) prašta – Kultura

Kao i njegova prethodna dela, roman „Priznanje“ smešten je u Srbiju, u kriminalni milje u kome se neko iz sveta prava nalazi u mreži ljudi iz senke.

Glavni lik ovoga puta je mladi tužilac Nemanja Savić, koji svoje ime gradi u Somboru sve dok ne bude uvučen u istragu za koju nije trebalo ni da bude zadužen.

Sve pratimo iz njegove perspektive i znamo i vidimo samo ono što i on, te svako iznenađenje i preokret koji njega snađu i nama kao čitaocima dolazi kao novost.

Majić svom liku daje drčnost, ali i prikrivenu anksioznost, tako otvarajući prostor za unutrašnje sukobe, kojih na nešto više od 300 stranica i te kako ima.

Njega na početku vidimo kao osobu koja bi da pomogne da se otkrije istina, ko veruje svojoj nekadašnjoj mentorki i kolegama i ko smatra da radi nešto ispravno.

Kako vreme protiče, Nemanja saznaje da nije sve baš onakvo kakvim se čini na prvi pogled, a tada slede zapleti na koje nas je Majić navikao još iz „Dece zla“.

Da biste uživali u knjizi „Priznanje„, morate da probate da se ne obazirete na svaku sitnicu u zapletu, već da se fokusirate na sve ono što glavnog lika motiviše da ide dalje.

Od nekog perspektivnog dobijamo rastrzanog čoveka koji više ne zna kome da veruje i ko je, čini se, uvek na korak od opasnosti koja vreba iz neočekivanih izvora.

Dinamiku u romanu donosi promena okruženja, ali jedan vrlo važan detalj je močvara, odnosno mulj koji ima poseban značaj za radnju.

Postoje trenuci u kojima poželimo da Nemanji kažemo da mora da digne ruke od ideala i postane svestan sivila oko sebe i zla u ljudima sa kojima se susreće.

Tu su i njegova duga razmišljanja o posledicama sopstvenih akcija zbog čega, ma kako nesavršen ovaj lik bio, on sve do kraja može da izazove empatiju kod nas, jer je jasno da je i sam poseduje.

I poneke situacije koje na početku ne deluju kao da imaju značaj na kraju se lepo uklope u sliku, stvarajući neku vrstu kruga u kome karma postoji makar u nekom obliku.

Za pojedine likove karmička kazna došla je možda previše lako i neočekivano, poput fusnote, ali drugi su morali da zarade svoje epiloge.

Prvenstveno Nemanja, koji kroz svoje lomove i preispitivanja vodi sve nas i tera nas da se zapitamo da li bismo mi išta drugačije učinili da smo na njegovom mestu.

Iako u osnovi triler, „Priznanje“ dobrim delom beži iz ograničenja žanra i ne podvrgava se njegovim striktnim granicama, već donosi nešto novo.

Umesto krvavih obračuna i misterija koje se protežu na 500 strana, ovaj roman smanjuje skalu i mnogo toga svodi na individualne sudbine.

To ga čini pitkim i lakim za praćenje i publici koja nije verzirana u postulatima žanra, omogućavajući joj da sebi postavi teška pitanja na temu krivice, odgovornosti, pa i spasa duše.