INTERVJU Tanja Juričan: Zanimljiv mi je način na koji se osećanje nemoći prevodi u želju, a želja u robu – Kultura

U svojim radovima umetnice istražuju šta oblikuje i ograničava naše postojanje, kao i granice između telesnog i društvenog, organskog i artificijelnog, autonomnog i institucionalnog.

Povodom predstojeće izložbe razgovarali smo sa Tanjom Juričan.

Šta za vas predstavlja naziv izložbe „Mere tela“ i kako se prema njemu odnosite?

– Pitanje naslova bilo je možda i najduži deo procesa. Na kraju je nastao kao spoj dva pojma koji su nam bili pojedinačno važni, a potencijal njihovog povezivanja prepoznao je upravo kustos. Već u našem razgovoru pokazalo se da pojam „mere“ izaziva određeni otpor, jer pripada registru norme i klasifikacije. Nasuprot tome, telo je živo i promenljivo. Upravo njihov susret otvara napetost koja nije lako razrešiva.

U kom periodu su nastala dela koja ćete predstaviti na izložbi – da li se radi o novim ili starijim radovima i kako je nastao njihov izbor za ovu izložbu?

– „S kladište / Sklad ište“ obuhvata tri rada, od kojih su dva nova („Brojanica“ i „Šuga“) i biće prvi put predstavljena na ovoj izložbi. Treći rad, „Čisto belo“, nastao je 2021. godine i tada je, u svedenijem formatu, bio postavljen u staroj zatvorskoj ćeliji u okviru izložbe „Ženski zatvor – Hotel Sloboda“ u Pančevu. Tada sam započela ciklus „Strategije odbrane“, koji je od početka uključivao planove za još nekoliko radova. Selekcija za ovu izložbu formirala se u procesu: tri rada povezala su se u odnos koji mi je u ovom trenutku složen i otvoren.

Kako obično nastaje vaš rad – da li polazite od određene ideje ili se njegovo značenje razvija kroz sam umetnički proces, izbor medija i materijala?

– Uvek polazim od teme, ali se značenje rada razvija kroz istraživanje i odnose između materijala, postupaka i forme. Važno mi je da se rad ne iscrpi u početnoj ideji, već da se otvori u više pravaca, da jedno pitanje podstakne drugo, i tako ostavi prostor za šira čitanja.

Jedna od vaših serija radova nosi naziv „Strategija odbrane“. Šta za vas predstavlja ideja „odbrane“ u kontekstu tela i telesnosti?

– Odbrana podrazumeva zaštitu i obećanje sigurnosti, ali i upućuje na mehanizme kontrole. Ta dvostrukost posebno je vidljiva u logici konzumerizma, gde se potreba za sigurnošću prevodi u proizvod, a sa njim i u određene obrasce ponašanja. Zaštita tela, zdravlja, života i budućnosti tako postaje nešto što ne samo da kupujemo, već i svakodnevno praktikujemo. Na to se nadovezuju i pitanja akumulacije, čuvanja i skladištenja, ali i krivica kao unutrašnja komponenta strategija odbrane.

U vašim radovima značajno mesto imaju postupci, radnje i obrasci ponašanja koji se ponavljaju. Šta vas umetnički privlači u tom ponavljanju i ritualnosti?

– Ponavljanje povezujem sa učenjem, pamćenjem i usavršavanjem, ali i sa vraćanjem i trajanjem. Istovremeno, ono nosi ideju automatizma i mašinske preciznosti. U svom radu tu logiku često suprotstavljam manuelnom gestu, u kojem ponavljanje proizvodi odstupanje, „grešku“ u kojoj se pojavljuje telo, sa svojim ograničenjima i otporom prema zadatom obrascu.

Koliko vas zanima odnos između onoga što je u našem odnosu prema telu promenljivo i onoga što ostaje trajno? Da li se naš doživljaj tela, po vašem mišljenju, suštinski menja ili se određene ideje i obrasci ponavljaju?

– Mislim da se telo i predstave o njemu kroz istoriju menjaju, a da je možda jedino što ostaje prolaznost i sa njom pitanje smisla. Iz potrebe da krhkosti života damo značenje nastaju različite prakse kojima pokušavamo da smrt učinimo razumljivom i podnošljivom. U tom smislu ni potreba da telo normiramo i disciplinujemo nije nova. Menjaju se sredstva i načini, koji su danas znatno sofisticiraniji jer sve manje počivaju na zabrani i prisili, a sve više na proizvodnji želje. U tom kontinuitetu zanimljiv mi je način na koji se osećanje nemoći prevodi u želju, a želja u robu.