Deset filmskih trilera iz 1986. koji su prošli ispod radara – Kultura

Za one koji žele da ih gledaju, uvek ima sjajnih filmova, a nije naročito teško pronaći ni potpune promašaje kojima je neko, nekako, dao zeleno svetlo pre nego što su stigli do publike.

Godina 1986. slovi za odličnu godinu za film pre svega zahvaljujući nekolicini komercijalnih uspeha koji se i danas dobro pamte.

Ne događa se često da dobitnik Oskara za najbolji film bude podjednako omiljen u filmskoj industriji, među kritičarima i kod publike, ali „Vod“ (Platoon) pružio je potresan uvid u užase Vijetnamskog rata, a Oliver Stoun njime je pokazao autorsku usredsređenost i političku oštrinu u punoj snazi.

Bila je to i godina čiji najveći bioskopski hitovi i dalje odjekuju među današnjom publikom. „Top gan“ (Top Gun) bio je fenomen koji je dominirao popularnom kulturom osamdesetih, a nedavni uspeh filma „Top gan: Maverik“ (Top Gun: Maverick) samo je dodatno učvrstio njegov značaj.

Slično važi i za nastavke poput „Zvezdanih staza IV: Povratak kući“ (Star Trek IV: The Voyage Home) i „Karate kida II“ (The Karate Kid Part II), koji su privukli mlađe gledaoce zahvaljujući novijim ostvarenjima iz svojih serijala. Ipak, to ne menja činjenicu da je nekoliko skrivenih dragulja ostalo ispod radara, a mnogi od njih pripadaju žanru trilera.

Deset najboljih trilera iz 1986. koje niste gledali

„Misija“ (The Mission) — Rolan Žofe

Deluje neobično da je epska istorijska drama s Robertom de Nirom i Džeremijem Ajronsom, koju potpisuje reditelj poput Rolana Žofea, ostala toliko slabo gledana. Međutim, zbog jedne začkoljice u ugovorima o pravima prikazivanja, „Misija“ uglavnom nije bila dostupna na striming platformama, a i na nosačima za kućno gledanje bila je dostupna tek nakratko.

Ovaj kandidat za Oskara za najbolji film i dobitnik Zlatne palme na Kanskom festivalu donosi potresnu priču o nastojanjima jezuitskih misionara u 18. veku da zaštite starosedelačke narode Južne Amerike i pomognu im, uprkos nadiranju kolonizatora koji žele da ih istrebe ili „civilizuju“.

Ajrons pruža jednu od najupečatljivijih i najemotivnijih glumačkih izvedbi u svojoj karijeri, ali glavni razlog da pogledate „Misiju“ jeste izuzetna muzika Enija Morikonea, jednog od najvećih kompozitora svih vremena.

„Ime ruže“ (The Name of the Rose) — Žan-Žak Ano

Do 1986. godine Šon Koneri konačno je ostavio ulogu Džejmsa Bonda iza sebe i učvrstio svoj položaj jednog od velikih veterana filmske industrije. Tada je u „Imenu ruže“ zaigrao franjevačkog redovnika koji sa svojim mladim iskušenikom, koga tumači Kristijan Slejter, dobija zadatak da istraži niz ubistava u jednom selu, naizgled povezanih sa satanističkim obredom.

Iako je radnja smeštena u srednji vek i film poseduje sva obeležja istorijskog spektakla, „Ime ruže“ mnogo je bliže noar misteriji, a Koneri zapravo igra svojevrsnu verziju Šerloka Holmsa iz 14. veka.

Koneri pokazuje koliko je veliki glumac tumačeći čoveka koji uspeva da pomiri nepokolebljivu veru i hladnu logiku. Ipak, F. Mari Ejbraham krade scene u ulozi suparničkog verskog autoriteta s mnogo zlokobnijim namerama.

„Radne devojke“ (Working Girls) — Lizi Borden

Nezavisna kinematografija osamdesetih nije bila toliko razgranata kao u narednoj deceniji, kada su filmski festival Sandens i Robert Redford otvorili više mogućnosti za mlade autore. Međutim, Lizi Borden bila je rediteljka koja je krčila nove puteve i nije se plašila da obrađuje teme koje pomeraju granice društveno prihvatljivog.

Iako se već istakla izuzetnim filmom „Rođene u plamenu“ (Born in Flames) iz 1983, tri godine kasnije vratila se s „Radnim devojkama“, beskompromisnim trilerom koji prati jedan dan u životu seksualne radnice u Njujorku.

Ne bi trebalo da čudi što „Radne devojke“ 1986. nisu privukle mnogo pažnje: film nije imao novca za promociju, a suočavao se i s kontroverzama koje su pratile svaki američki film koji prikazuje seksualnost. Ipak, izdržao je proveru vremena kao jedno od ključnih ostvarenja feminističkog žanrovskog filma te decenije.

„Obala komaraca“ (The Mosquito Coast) — Piter Vir

Piter Vir i Harison Ford zajedno su snimili „Svedoka“ (Witness), kriminalistički triler koji je oduševio kritiku i obojici doneo nominacije za Oskara. Zatim su se ponovo udružili u surovoj, ciničnoj ekranizaciji kontroverznog romana Pola Terua, za koju je scenario napisao niko drugi do Pol Šrejder.

Budući da je Ford u to vreme bio jedan od najomiljenijih i najharizmatičnijih vodećih glumaca na svetu, bilo je zapanjujuće videti kako se potpuno preobražava u Alija Foksa, toksičnog pronalazača koji prezire vlast. To je jedna od retkih uloga u kojima je uspeo da postane sasvim odbojan.

Film je značajan i po tome što je jednog od Foksovih sinova igrao River Finiks. Ford je kasnije upravo njega preporučio Stivenu Spilbergu za ulogu mladog Indijane Džounsa u prologu filma „Indijana Džouns i poslednji krstaški pohod“ (Indiana Jones and the Last Crusade).

„Nešto divlje“ (Something Wild) — Džonatan Demi

Džonatan Demi imao je katastrofalno iskustvo tokom rada na filmu „Druga smena“ (Swing Shift), kada je njegova autorska vizija narušena tuđim intervencijama. Zato je odlučio da snimi mnogo subverzivniju i originalniju triler-komediju, nad kojom mu niko neće moći da oduzme kontrolu.

„Nešto divlje“ je apsurdistička komedija putovanja s primesama romantike i psihološkog užasa. Njenu okosnicu čine harizmatična Melani Grifit u ulozi kriminalke i Džef Danijels kao komično uštogljeni japi s Volstrita.

Iako susret ove dve potpuno različite ličnosti donosi neke od najzabavnijih scena romantične komedije iz te decenije, „Nešto divlje“ pretvara se u napet kriminalistički triler čim se pojavi Rej Liota. On je ostvario izuzetnu probojnu ulogu psihopatskog bivšeg dečka junakinje koju igra Grifit. Moglo bi se reći da mu je upravo ta izvedba donela ulogu u „Dobrim momcima“ (Goodfellas).

„Na obali reke“ (River’s Edge) — Tim Hanter

Malo je tinejdžerskih filmova koji su toliko neumoljivo sumorni kao „Na obali reke“. Kijanu Rivs i Krispin Glover igraju najbolje prijatelje iz malog kalifornijskog grada koji saznaju da je jednu njihovu školsku drugaricu ubio mladić koji ju je proganjao.

Naspram optimističnog idealizma i slavljenja života srednje i više klase u tadašnjim srednjoškolskim filmovima Džona Hjuza, „Na obali reke“ pružio je autentičan prikaz odrastanja u provincijskoj sredini odsečenoj od velikih gradova, gde je ravnodušnost toliko duboka da čak ni ubistvo niko ne prijavljuje.

Film istražuje adolescentsku čežnju i depresiju na način zahvaljujući kojem i danas deluje uverljivo. Ujedno je savršen izbor za svakoga ko tvrdi da Rivs ne ume da glumi.

„Nemilosrdni ljudi“ (Ruthless People) — Džim Ejbrahams, Dejvid Zaker i Džeri Zaker

Deni de Vito u filmu „Nemilosrdni ljudi“ igra bogatog modnog magnata čiju suprugu, u tumačenju Bet Midler, otima siromašni par koji se okrenuo kriminalu. Otmičari, koje igraju Džadž Rajnhold i Helen Slejter, traže otkup, nadajući se da će ucenom uspeti da povrate svoju životnu ušteđevinu.

Iako se danas često može čuti prigovor da su komedije postale previše „obazrive“, „Nemilosrdni ljudi“ predstavljaju zajedljivu, crnohumornu triler-komediju u kojoj svaki lik istovremeno deluje potpuno pokvareno i donekle simpatično.

Film je omogućio Midler da se predstavi u novom svetlu, kao ekscentrična i razmetljiva pripadnica visokog društva, De Vitu da odigra jednog od svojih najljigavijih likova, a Rajnholdu da pokaže kako ume mnogo više od sporednih uloga u tinejdžerskim filmovima.

Iako je u vreme prikazivanja bio veliki hit, mlađa publika uglavnom je zaboravila „Nemilosrdne ljude“, jer film nije dobio ni nastavke ni novu verziju.

„Grad lakog života“ (The Big Easy) — Džim Makbrajd

Denis Kvejd igra razmetljivog policijskog poručnika i detektiva, a Džon Gudman njegovog kolegu narednika u neo-noar kriminalističkom trileru Džima Makbrajda „Grad lakog života“. Ipak, prava zvezda filma jeste sam Nju Orleans.

Nju Orleans se suviše retko koristi kao poprište ovakvih klasičnih detektivskih misterija, ali „Grad lakog života“ oslanja se na kulturu tog grada kako bi obogatio starinsku, tvrdo kuvanu kriminalističku priču, čiji se uzori prepoznaju u klasicima četrdesetih poput „Malteškog sokola“ (The Maltese Falcon) i „Velikog sna“ (The Big Sleep).

Prepuštanje užicima deo je same zamisli filma. Snažna hemija između Kvejda i Elen Barkin doprinosi vreloj erotičnosti karakterističnoj za osamdesete, koja je ovde spojena s tradicionalnijim pripovedačkim pristupom. Kvejdova karijera u poslednje vreme pomalo razočarava, ali „Grad lakog života“ jasno pokazuje zašto je nekada bio toliko uzbudljiva filmska zvezda.

„Iz neposredne blizine“ (At Close Range) — Džejms Foli

Posle probojne uloge Spikolija u filmu „Luda vremena u srednjoj školi Ridžmont“ (Fast Times at Ridgemont High), Šon Pen još se borio da izbegne svrstavanje u uloge duhovitih duvača. Međutim, film „Iz neposredne blizine“ dokazao je da može da tumači mnogo mračnije i upečatljivije likove.

Pen igra mladića koga privlači kriminalni način života na koji ga navodi otac, koga tumači Kristofer Voken u jednom od svojih najzastrašujućih izdanja. Voken je kasnije, posle učestalih nastupa u emisiji „Subotom uveče uživo“ (Saturday Night Live) tokom devedesetih, sve više prihvatao karikiranje sopstvene pojave. „Iz neposredne blizine“, međutim, podseća koliko je mogao da bude hladan i neumoljiv kada bi dobio ulogu negativca.

Iako film pred kraj donosi scenu pljačke od koje se grčevito stežu nasloni za ruke, njegovu izuzetnu emotivnu snagu čini intimna priča o odnosu oca i sina, u kojem izostaju saosećanje i nežnost.

„Psiho III“ (Psycho III) — Entoni Perkins

„Psiho“ (Psycho) ne deluje kao film za koji bi se očekivalo da pokrene čitav serijal. Ipak, nekoliko decenija posle premijere izuzetno uticajnog remek-dela Alfreda Hičkoka, Entoni Perkins ponovo je zaigrao Normana Bejtsa u filmu „Psiho II“ (Psycho II).

Dok je „Psiho II“ bio napeta psihološka drama koja je pratila Normanovu borbu s rascepljenom psihom, u filmu „Psiho III“ Perkins je preuzeo i rediteljsku palicu. Rezultat je razmetljivo stilizovan, đavolski jeziv horor-triler koji motel Bejts praktično pretvara u ukletu kuću: ona neprestano privlači nove žrtve, a čitav ciklus počinje iznova.

Uvek je zanimljivo kada jedan serijal iznedri nastavke koji se toliko razlikuju po tonu. Najbolje što se može reći za izvorni serijal filmova „Psiho“, pre promašenog rimejka Gasa van Santa iz 1998. godine, jeste da nikada nije upao u ponavljanje.

Izvor: Far Out Magazine