Savet za borbu protiv korupcije: “Više od 100.000 pravnih subjekata rukuje hranom, inspektora i sredstava nedovoljno” – Ekonomija

Ukoliko se hrana proizvodi, prerađuje, distribuira i prodaje u nehigijenskim uslovima, posledice će biti osetne na svim poljima – od ugroženog zdravlja, preko finansijskih posledica na preduzetnike, a na samom kraju sve do konkurentnosti čitavih zemalja na globalnom tržištu ukoliko ne ispunjavaju međunarodne sanitarne standarde.

Upravo je ovo i navedeno u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije na temu kontrole bezbednosti hrane u Republici Srbiji. Kako Savet navodi, Srbija se suočava sa brojnim problemima u procesu kontrole.

Pored toga, iako je glavnica odgovornosti na privrednicima, navedeno je i da nemogućnost države da sprovede adekvatnu kontrolu bezbednosti namirnica dovodi do toga da na kraju ona zavisi isključivo od savesti preduzetnika.

Savet je poslao upite organima nadležnim za kontrolu hrane, koja potpadaju pod nadležnosti nekoliko minstarstava – Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo zdravlja i Granična kontrola, a poredivši upit i iskustva i saznanja sa terena, doneti su zaključci i preporuke koje su iznete u samom izveštaju.

Upit se ticao njihovog rada i nadležnosti, poput broja zaposlenih u inspekciji, finansijskih sredstava, izrečenih rešenja i zabrana, a Savet, uz napomenu da iznešene podatke ne mogu proveriti, navodi da su svi organi poslali korektne izveštaje, izuzev Uprave za veterinu, koja se bavi kontrolom svežeg mesa i životinjskih proizvoda, a koja je poslala „paušalne i nepotpune podatke“ koji su stali na cele dve strane izveštaja.

Kao najveći problem, navedena je podela nadležnosti između državnih organa za sprovođenje kontrole, te zbog preklapanja i nedovoljno definisanih granica dolazi do prebacivanja odgovornosti između organa koji se bave inspekcijom.

Ovakvi uslovi dovode do toga da pojedini aspekti proizvodnje hrane ostaju bez adekvatne kontrole.

Još jedan od problema je i rad laobratorija u procesu inspekcije. Navedeno je da i pored osnivanja Direkcije za nacionalne referentne laboratorije u Batajnici, i velika novčana ulaganja, uključujući i pomoć iz EU fondova, inspekcije angažuju veliki broj privatnih laboratorija, koje često nisu izabrane po transparentnom postupku.

Pored toga, Direkcija ne funkcioniše kao nezavisna agencija, već je pod nadležnošću Ministarstva, te rezultati nisu dostupni javnosti dok ne prođu „političke filtere“, a uzimajući uzimajući u obzir mnogobrojne svetske i regionalne afere bezbednosti hrane i povećanog broja pesticida kod izvoznih namirnica iz Srbije, poverenje potrošača opada.

Navodi se i da se budžetska sredstva za uzorkovanje potroše i pre kraja godine, što dovodi do oslanjanja inspekcije na prijave građana, a ne na preventivne inspekcije.

Nemogučnost države da sprovodi takve inspekcije dovodi do toga da problemi poput namernog i organizovanog falsifikovanja hrane postaju sve češća pojava, poput „lažnog meda“ i razvodnjenih pića.

Bezbednost hrane zavisi i od pravnog sistema i sprovođenja zakona. Kako navodi Savet, mnogi predmeti zastare pre nego što nadležni sud donese presudu, što ohrabruje mnoge kompanije da rizikuju i zanemare pojedine procedure kako bi obezbedili zakonom propisane uslove proizvodnje.

Kazne koje se izriču velikim kompanijama i lancima su simbolične u odnosu na profit koji ostvaruju, te im se isplati da rizikuju da plate kaznu.

U kontrastu sa tim, država ne obezbeđuje dovoljno fleksibilne olakšice i jasne procedure za manje proizvođače, u koje spadaju i poljoprivredna gazdinstva.

Zbog ovoga, mnogi od njih posluju „u sivoj zoni“, jer ne mogu da ispune skupe i komplikovane administrativne zahteve koje, kako navodi Savet, „zakon nameće podjednako i njima i velikim proizvođačima“.

Stavljen je i akcenat na nespremnost sistema i zakona da se nosi sa savremenim problemima, poput neregistrovanih onlajn prodavaca.

Doduše, i kada bi se proširile nadležnosti države na nova polja inspekcije, pitanje je da li bi nadležni organi uopšte mogli da isprate taj tempo, s obzirom na to da se suočavaju sa malim brojem inspektora.

Zato pod nadležnosti jednog inspektora spadaju stotine objekata, što temeljnu inspekciju čini nemogućom.

Savet procenjuje da u Srbiji preko 100.000 privrednih subjekata rukuje hranom, a da broj propisanih republičkih inspektora nije ni popunjen, kao i da se proširenju tog broja „najmanje govori“.

Kao potencijalno rešenje ovih problema, Savet predlaže osnivanje centralizovanog tela za inspekcijske službe, čime bi se ubrzao proces samih inspekcija, kao i popunjavanje i proširavanje radnih mesta u inspekciji, pogotovo u smislu zapošljavanja i edukacije mlađih kadrova.

Kao još jedan deo rešenja, navodi se ojačavanje i proširenje kapaciteta Nacionalne referentne laboratorije u Batajnici, kao i povećanje broja nenajavljenih inspekcija, pooštravanje kaznenih mera i oštrija kontrola budžetskih sredstava koja se ulažu u inspekciju i njihovo proširenje.

Pored zateznih mera za proizvođače, naglašena je i važnost transparentnosti podataka o nesavesnom poslovanju preduzeća, za koje Savet smatra da treba da budu javno dostupni svakom građaninu.