Slapovski – Kultura – Dnevni list Danas

U Beograd je dospeo iz Saratova, iz Povoložja, u kome je živeo ne mešajući se mnogo u moskovske književne prilike.

To mu nije smetalo da bude prevođen na evropske jezike i igran na prestižnim evropskim pozornicama.

Slapovski je zakoniti izdanak jedne od najvećih tradicija ruske književnosti.

Počinjući s Gogoljem, kao svojim praocem, ta tradicija se nastavlja s Bulgakovim, da bi u modernim vremenima nove izraze stekla s Harmsom i Dovlatovim.

S jedne strane, ta tradicija je humorna, obesvećujuća i karnevalizacijska.

S druge strane, ona se neretko okreće u fantazmagoriju, ali nikada ne gubi vezu s neposrednom, duboko proživljenom stvarnošću.

Oličavajući jedinstvo prividnih suprotnosti, ova tradicija spaja humorno i najozbiljnije javljajući se kao složena slika epoha koje uzima kao svoju temu.

Javljajući se kao novi Harms ruske književnosti, Slapovski je nasmejao mnogog svog čitaoca, ali ne verujem da je bilo ijednog koga nije zamislio i kome se taj smeh nije zamrznuo na usnama.

Ta transformacija koju prelazi čitalac romana Slapovskog proističe iz toga što sam pisac uzima materijal iz prepoznatljive stvarnosti.

U modernoj epohi to je stvarnost tranzicije.

Slapovski je uhvatio taj trenutak tranzicije, međuprostora i međuvremena u kome se smenjuju epohe, jedne koje više nemaju pravo važenja, ali još traju po inerciji, i druge koje su tu, među nama, ali se još nisu ni odomaćile, niti su dobile puno pravo građanstva, već su više fasada nego stabilizovan izraz novog sveta i novog vremena.

U tom međuprostoru i međuvremenu teku obični i neobični ljudski životi, zgašnjavaju nade i tonu uzleti, ukazuju se mogućnosti i izranjaju snage kakve se mogu javiti samo u prelaznim vremenima.

O toj tački prelaza pripoveda Slapovski nastojeći da utvrdi kakve to društvene i političke, kulturne i istorijske sile vitlaju ljudima ne dajući im predaha, ni sabrane tačke, već ih nemilice bacajuće u vihore i iskušenja.

Roman „Prvi drugi dolazak“ pripoveda o pojavi Hrista u malom gradu u unutrašnjosti savremene Rusije.

U običnom mladiću iz susedstva najpre retki, a potom gotovi svi u malom mestu prepoznaju Hrista i njegov drugi dolazak.

Od tog Hrista se očekuju i zahtevaju čuda, ali se junaci Slapovskog u isti mah tih čuda i plaše.

Malim ljudima se dogodilo čudo, ali se nisu najbolje snašli ni u ulozi spasavanih, ni u ulozi spasilaca.

Glavni junak romana „Ja nisam ja“ Nedeljin je običan čovek koji voli da posmatra ljude i da se uživljava u to kako oni žive i šta rade, a često poželi i da živi njihov život.

Preokret nastaje onda kada u sebi otkrije sposobnost da može i bukvalno, fizički, da pređe u telo drugog čoveka, ostajući i dalje on, a istovremeno je i neko drugi.

Tako će Nedeljin u relativno kratkom vremenu živeti životom kriminalca, popularnog pevača, šefa države ili anonimnog alkoholičara.

Utoliko je Nedeljin junak naših dana.

Stalno menjajući svoj identitet, on pokazuje zašto je lakše živeti tuđe živote od sopstvenog.

U „Feniksovom sindromu“ ukazuje se slika društva od vrha do dna, od običnih ljudi do oligarha, od bede do besa.

Glavni junak romana u dodiru s vatrom gubi pamćenje postajući svaki put neko drugi i više ne može da se seti ko je, zapravo, on.

Otkrivajući identitet i prošlost junaka koji nije siguran ni u svoju prošlost, ni u svoju savremenost, Slapovski slika život žitelja malog grada u blizini Moskve, ali i rusku stvarnost postsovjetskog perioda.

Posle susreta u Beogradu ostali smo u kontaktu, ali se nikada više nismo videli.

Slapovski se vratio u Saratov.

Tamo je nastavio da ispisuje hroniku epohe koja ne zna šta će sa sobom.

Prošli su meseci od korone kada sam čuo da je u Saratovu, kao jedna od njenih žrtava, pao i tihi čovek Aleksej Slapovski.

Autor je pisac i glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag.