Poruka se možda krije u manipulaciji: Profesor Čelani o kineskoj “panda diplomatiji” – Svet

„Izaslanici prijateljstva“, Ping Ping i Fu Šuang, stigli su svega nekoliko dana kasnije. Kina, međutim, nije prvi put upotrebila svoju prepoznatljivu životinju kao sredstvo meke moći. Ustupanjem ovih životinja zoološkim vrtovima u inostranstvu, ona nastoji da predstavi Kinu ne kao pretećeg zmaja, već kao snažnog, ali umiljatog šarmera.

Ipak, prava poruka ove „panda diplomatije“ možda se krije u manipulaciji i eksploataciji koje ona podrazumeva.

Za početak, iako Kina prisvaja poznatog crno-belog medveda kao svoj nacionalni simbol, jedno od glavnih prirodnih staništa ove vrste jeste Volong, koji se nalazi na strmoj ivici Tibetanske visoravni.

Na horizontalnom rastojanju od svega četredesetak kilometara, nadmorska visina kreće se od alpskih vrhova viših od 17.000 stopa do predela ispod 1.600 stopa. Takva konfiguracija terena stvara vlažnu umerenu mikroklimu koja omogućava opstanak bambusovih šuma na velikim nadmorskim visinama, u kojima pande uspevaju.

Volong je istorijski bio deo tibetanske oblasti Kham, a danas se nalazi pod upravom kineske provincije Sečuan, u okviru Aba tibetansko-ćijangske autonomne prefekture.

Kina je pritom i te kako spremna da sve što ovu oblast čini kulturno jedinstvenom utopi u sopstveni nacionalni identitet. Od aneksije Tibeta, bogatog prirodnim resursima, 1950–1951. godine, kineska vlada sistematski nastoji da izbriše tibetansku kulturu i identitet.

To čini, između ostalog, tako što osobenu geografiju, životinjski svet i prirodna bogatstva Tibetanske visoravni uključuje u dominantni kineski nacionalni identitet.

Kinesko prisvajanje tuđeg nasleđa proteže se čak i na uzgoj trešanja. Kina tvrdi da njihovo gajenje nije počelo u Japanu ili Koreji, već u „kineskim himalajskim visoravnima“ – drugim rečima, na Tibetu.

Tibetanska visoravan je stanište ugrožene crvene pande, sisara veličine domaće mačke sa dugim, kitnjastim repom, kao i džinovskih pandi, koje su svrstane u kategoriju ranjivih vrsta.

U divljini je ostalo manje od 2.000 džinovskih pandi, a Kina polaže pravo na gotovo sve njih. Time dolazimo do drugog spornog aspekta kineske panda diplomatije: ona se zasniva na unosnom programu „iznajmljivanja parova pandi“.

Dok Kina ubira koristi od meke moći koju joj donosi prisustvo ove simpatične životinje u stranim zoološkim vrtovima, istovremeno tim vrtovima naplaćuje visoke iznose: čak do 1,1 milion dolara godišnje za pravo da drže i razmnožavaju par pandi.

Kina zadržava vlasništvo ne samo nad odraslim životinjama koje ustupa na korišćenje već i nad svim njihovim potomcima. Pa ipak, zoološki vrt koji ih udomljuje mora da plati jednokratnu naknadu od približno 600.000 dolara za svako mladunče koje se rodi tokom trajanja ugovora. Ustanove često izdvajaju i do dva miliona dolara za dodatne sponzorske obaveze i istraživačke projekte.

Računi se brzo gomilaju. Između 1994. i 2023. godine Kina je od programa iznajmljivanja pandi prihodovala gotovo 300 miliona dolara. Nije ni čudo što Ginisova knjiga rekorda navodi džinovsku pandu kao „najskuplju vrstu u zatočeništvu“.

Ali novac je samo početak. Ugovori koje kinesko državno Udruženje za zaštitu divljih životinja sklapa sa zoološkim vrtovima postaju sve jednostraniji, omogućavajući Kini da jednostrano raskine sporazum i prevremeno povuče pande iz različitih razloga, kao što je „neovlašćeno objavljivanje relevantnih informacija“ u javnosti.

To obuhvata čak i informacije koje naizgled deluju sasvim bezazleno: Kina zabranjuje zoološkim vrtovima da koriste izraze poput „zakup“, „iznajmljivanje“, „pozajmica“ ili „ugovor“, očigledno kako bi prikrila komercijalnu prirodu ovog aranžmana.

Kina takođe koristi ustupanje pandi kao način slanja političkih poruka. Godine 1972, nakon posete predsednika Ričarda Niksona Pekingu, Kina je poklonila par pandi Nacionalnom zoološkom vrtu Smitsonijan.

Međutim, 2010. godine ubrzala je povratak dva mladunca pandi rođena u Sjedinjenim Američkim Državama, nakon što je Bela kuća saopštila da predsednik Barak Obama neće otkazati sastanak sa Dalaj Lamom. Godine 2023. tri preostale pande iz Nacionalnog zoološkog vrta Smitsonijan vraćene su u Kinu, čime je okončana tradicija duga više od pola veka.

A nisu samo Sjedinjene Države u pitanju. Japan je ove godine vratio Kini svoje poslednje dve džinovske pande, ostavši bez ijedne prvi put otkako su 1972. normalizovani odnosi između dve zemlje.

Nasuprot tome, kada je Kina poslala par pandi u Katar uoči Svetskog prvenstva u fudbalu 2022. godine, zvaničnici su taj potez predstavili kao odraz „dubine odnosa“ između dve zemlje.

Ipak, čini se da moć kineske panda diplomatije danas slabi. Iako su pande i dalje privlačne široj javnosti, broj poseta zoološkim vrtovima koji ih drže obično prestaje da raste kada početno oduševljenje novinom splasne.

Istovremeno, zaštitnici prirodne sredine sve glasnije kritikuju komercijalno i diplomatsko iskorišćavanje ranjive životinjske vrste.

Što je za Kinu najvažnije, politički analitičari i zakonodavci sve češće smatraju da ustupanje pandi predstavlja više simpatičnu zabavu koja odvlači pažnju nego pouzdan pokazatelj stvarnih bilateralnih odnosa.

To pomaže da se objasni zašto je Si Đinpingov nedavni „poklon“ zoološkom vrtu u Atlanti privukao malo pažnje američkih medija. Budući da se broj zemalja koje aktivno učestvuju u međunarodnim programima iznajmljivanja pandi smanjio sa 21, koliko ih je bilo 2019. godine, na svega 16 danas, čak se i kineski državni mediji sada pitaju da li je panda diplomatija „izgubila svoj sjaj“.

Džinovske pande mogu delovati umiljato i pitomo, ali one su moćni medvedi sa dugim, oštrim kandžama i veoma razvijenom građom vilice, zahvaljujući kojoj njihov ugriz dostiže silu od gotovo 1.300 njutna, što je skoro jednako sili ugriza lava.

Pande uzgojene u zatočeništvu, koje se potom puštaju u divljinu, uglavnom uginu jer nemaju ključne veštine neophodne za preživljavanje, dok divlje pande mogu biti agresivne i opasne. U tom smislu, možda su pande zaista veran simbol Kine: čak i kada deluje bezazleno, ona ne može da sakrije svoje zube.

Autor je emeritus profesor strateških studija u Centru za istraživanje politike sa sedištem u Nju Delhiju i saradnik Robert Boš akademije u Berlinu. Pisac je knjige „Voda, mir i rat: Suočavanje sa globalnom krizom vode“ (Water, Peace, and War: Confronting the Global Water Crisis, Rowman & Littlefield, 2013).

Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji