Srbiju su iz pepela digle vlasti od 2001. do 2011, a ne Vučić – Lični stavovi

Srbija je ustala iz pepela.

Izjavio je predsednik Srbije na sednici Generalne skupštine UN (Tanjug, 23. septembar 2026).

Srbiju smo kao feniks podigli iz pepela.

Izjavio je bivši predsednik Srbije na mitingu Srpske napredne stranke u Pančevu (Politika, 7. oktobar 2026).

(Da ne bude zabune, u pitanju je ista osoba).

Je li Srbija zaista te 2012. kad su naprednjaci preuzeli vlast bila zgarište, poput Deliblatske peščare pre dva meseca?

Iako je prošlo 15 godina otkako naprednjaci vladaju Srbijom oni se i dalje veoma često i olako koriste poštapalicom o Srbiji kao sprženoj zemlji koja im je ostavljena u nasleđe a koju su oni ekonomski rekultivisali i dali joj pozlaćenu polituru. Iako podaci ne potvrđuju ovu reminiscenciju (zamagljeno sećanje) bivšeg predsednika, narativom o „Srbiji feniksu“ i dalje se uporno manipuliše, s uverenjem da Srbi sporo pamte i brzo zaboravljaju. Naročito pred izbore.

Pitanje nasleđa je značajna, ali i često zloupotrebljavana tema među političkim akterima, ne samo u Srbiji. Zarad objektivnog informisanja javnosti važno je nepristrasno sagledavanje stanja do i od 2012. godine, kad je Srpska napredna stranka zamenila Demokratsku stranku u Nemanjinoj 11 i na Andrićevom vencu. Ovaj tekst delimični je nastavak teksta „Rđava ostavština čeka pobednike izbora“ (Danas, 21.09.2026), koji se na dva primera (Delez i NIS), a bez makroekonomskih pokazatelja, bavio temom šta naprednjaci, ako izgube na parlamentarnim izborima 25. oktobra, ostavljaju u nasleđe novim upravljačima Srbije.

Ali, vratimo se jednoj od ključnih propagandnih smicalica. Jesu li naprednjaci zaista 2012. godine zatekli sprženu zemlju koju su podigli iz pepela? Zlonamerni posmatrač zapitao bi se da li je taj požar amaterski pokušan da se gasi epskom poplavom kolubarskih kopova 2014. godine, što je bila jedna od najvećih korupcionaških afera koja je obeležila vladavinu naprednjaka i pokazala njihovu (ne)sposobnost upravljanja državom kao javnim dobrom.

S ove istorijske distance vredi se zapitati je li nasleđe koje su naprednjaci dobili od demokrata 2012. bilo očajnije od nasleđa koje su 2000. godine demokrate i DOS dobili od Miloševića i Šešelja? Teško je setiti se da je 2000. ili 2001. godine Zoran Đinđić govorio da je od „crveno-crnih“ (koalicija SPS-SRS) u nasleđe dobio sprženu zemlju, niti su se Đinđić, Vojislav Koštunica i Boris Tadić hvalisali da su DOS i demokrate podigle Srbiju kao feniks iz pepela. U periodu od 2000. do 2012. godine vladajuće garniture (DOS, DS, DSS i G17 plus) morale su da se izbore s dva ogromna izazova.

Jedan je bio nasleđe države koju su vodili Milošević i Šešelj, a drugi globalna finansijska kriza. Demokrate nisu 2012. ostavile naprednjacima pozlaćenu Srbiju, ali je država u svakom pogledu izgledala zdravije, pristojnije i prosperitetnije nego što su je nasledili od socijalista i radikala (čiji je istaknuti član bio doskorašnji predsednik Srbije). Ono što su „žuti“ ostavili kao nasleđe naprednjacima bila je solidna osnova za dalji rast i razvoj. To nasleđe nije bila propala ekonomija kao 2000. godine. Neuporedive su startne pozicije 2000. i 2012. godine. Milošević/Šešeljevo nasleđe bilo je nešto najstrašnije što može da zadesi jednu državu i građane.

Od maja 1992. do januara 2001. godine Srbija (SR Jugoslavija) je bila pod sankcijama Ujedinjenih nacija i u potpunoj međunarodnoj izolaciji zbog ratne politike Slobodana Miloševića. Te sankcije značile su zabranu uvoza i izvoza, zatvoren pristup svim finansijskim izvorima, zabranu letova i preletanja teritorije stranih zemalja svim avionima koji lete s teritorije Jugoslavije, smanjenje osoblja diplomatskih misija, zabranu učešća u sportskim događajima, suspenziju naučne i tehničke saradnje i kulturnih veza, oštar vizni režim i izgubljena tržišta. I drugu najveću inflaciju u istoriji čovečanstva.

Paklica cigareta koštala je jednog dana pre podne milijardu dinara, a uveče dve milijarde dinara, kilogram hleba 674.058 dinara, kilogram suve slanine 11 miliona dinara, deset jaja 2,4 miliona, kilogram šećera 2,6 miliona, litar zejtina 2,1 milion, kilogram kafe 26,9 miliona, litar benzina 6,8 miliona. Prosečna mesečna vrednost potrošačke korpe bila je 174,2 miliona dinara, a godišnji indeks troškova života 1993/1992 bio je 222 hiljade milijardi. Srednja plata bila je 137,6 miliona dinara. Milošević je hiperinflacijom opljačkao šest milijardi maraka iz slamarica građana. Bile su to godine velike pljačke građana kojima su otete milijarde čvrstih deviza u zamenu za stotine hiljada milijardi bezvrednih dinara.

Kad je Milošević poražen na izborima u jesen 2000. godine inflacija je bila 112 odsto, bruto domaći proizvod (BDP) bio je 8,4 milijarde evra a BDP po glavi stanovnika 1.180 evra, javni dug bio je 14,1 milijardu evra (169,3 odsto BDP-a) a prosečna neto zarada bila je 48 evra. Plate i penzije u prethodnoj decenije bile su očajne.

U periodu 1992-93. prosečna plata bila je između tri i 10 maraka (1,5-10 evra), a prosečna penzija između 0,5 i dve marke (manja od jednog evra). Od 1994. do 1998. prosečna plata bila je 80-215 maraka (40-110 evra), a prosečna penzija 5-135 maraka (25-70 evra). A 1999. godine prosečna plata vredela je 40-90 maraka (20-45 evra) dok je prosečna penzija bila 30-60 maraka (15-30 evra). Zvanični devizni kurs bio je 1 nemačka marka za šest dinara, a tržišni kurs bio je jedna marka za 66,6 dinara. U uništenim bankama zateklo se samo 30 miliona evra devizne štednje. Nasleđeni unutrašnji dug države bio je pet milijardi evra.

U tu sumu bili su uračunati 401 milion evra (dug za neisplaćene penzije), 341 milion evra (za 20,5 neisplaćenih penzija seljacima), 71 milion evra (neisplaćeni dečji dodaci), 343 miliona evra (po osnovu depozita kod Dafiment banke i Jugoskandik banke), 56 miliona evra duga (od Zajma za privredni preporod Srbije) plus 3,8 milijardi evra duga od stare devizne štednje. Pod takvim pritiskom Đinđićeva koaliciona vlada nije imala previše manevarskog prostora da se opredeli za ulaganja u infrastrukturu i razvoj. Građanima je trebalo prvo vratiti poverenje a zatim vratiti pokraden kapital, isplatiti neisplaćene obaveze države i sanirati devastiranu infrastrukturu (pre svega, energetsku). Uz taj unutrašnji dug, Srbija je imala i spoljni dug od 10,1 milijardi evra, što je sve zajedno činilo 15 milijardi evra.

Najpoznatiji srpski „računovođa“ Jovan Ranković, profesor Ekonomskog fakulteta, izračunao je da je privreda Srbije posle deset godina režima Milošević/Šešelj ostala bez 50 odsto kapitala, odnosno da se prepolovila. Pre nego što je Milošević izgubio parlamentarne izbore, profesor Ranković objavio je u „Jugoslovenskom pregledu“ (broj 3, za 2000. godinu) da su ukupni gubici, računajući i skrivene, u preduzećima dostigli 20 milijardi nemačkih maraka.

„To znači da su preduzeća godinama jela sopstveni kapital. Iz godine u godinu pravila su gubitke koji se ničim nisu pokrivali, što je automatski smanjilo njihov kapital i njihovu vrednost“, objašnjavao je profesor Ranković mnogo godina kasnije. Srbija je 2000. godine bila svrstana među najsiromašnije države sveta, sa infrastrukturom uništenom u bombardovanju (šteta 30 milijardi dolara, po proceni G17 Plus), zaduženost po glavi stanovnika bila je 2.000 evra, devizne rezerve samo 300 miliona dolara, a četiri od pet zaposlenih radilo je u preduzećima koja su pravila gubitke.

To je u doslovnom smislu bila spržena zemlja koju je trebalo dizati iz pepela. I prva demokratska vlast posle Drugog svetskog rata, predvođena Demokratskom strankom, stvorila je od Srbije feniksa. Ali se time nije busala u grudi.

U prve četiri godine nove vlasti nije bilo najvažnije smanjiti spoljne dugove, mada je deo njih otpisan posle pregovora s Londonskim i Pariskim klubom. Najveći doprinos postignut je u osnivanju i osnaživanju nezavisnih institucija koje su bile pretpostavka ekonomskog rasta i razvoja: Fiskalni savet, Savet za borbu protiv korupcije, Državna revizorska institucija, Komisija za zaštitu konkurencije…

Posle četiri godine nove vlasti BDP je sa 8,3 milijarde evra (2000. godine) porastao na 19,2 milijarde evra (2004), zatim na 28,4 milijarde u 2007. godini a 2011. godine bio je 33 milijarde evra (za 36 odsto veći prosečni rast u odnosu na prethodni četvorogodišnji period). Značajno je porastao i BDP po glavi stanovnika: 2000. godine bio je 1.113 evra, zatim je 2004. bio 2.600 evra, 2007. godine porastao je na 3.857 evra a 2011. godine iznosio je 4.231 evro.

Vlada DOS-a nasledila je prosečnu neto zaradu iz 2000. godine od 48 evra. Na kraju 2004. godine prosečna plata bila je 198 evra (četiri puta veća), u 2007. godini dostigla je 347 evra (sedam puta veća) a 2011. prosečna zarada bila je 372 evra.

U 2000. godini devizna štednja bila je 30 miliona evra. Na kraju mandata „Đinđićeve vlade“ (mandat je dovršio Zoran Živković posle ubistva Đinđića) devizna štednja bila je 1,5 milijardu evra, u 2007. godini porasla je na 4,9 milijardi evra a 2011. godina završena je sa deviznom štednjom od 7,6 milijardi evra. Posmatra li se po glavi stanovnika, prosečni građanin Srbije imao je 2000. godine na deviznoj štednji četiri evra, u 2004. već je imao 200 evra, 2007. godine imao je ušteđevinu od 665,6 evra, a 2011. na štednji je čuvao 1.045 evra (260 puta više nego 2000. godine).

Porasle su i devizne rezerve zemlje – sa 387 miliona evra u 2000. godini na 3,2 milijarde u 2004. godini, pa na 9,6 milijardi u 2007. godini i na 12,05 milijardi evra u 2011. godini.

Milošević je 2000. godine ostavio Srbiju u inflaciji od 112 odsto. Prva demokratski izabrana vlada spustila je 2004. godinu inflaciju na 13,7 odsto a na kraju 2007. godišnja inflacija bila je 10,1 odsto. U 2011. godini inflacija je bila 7,0 odsto.

Demokratske vlasti su od 2000. do 2011. godine značajno smanjile javni (unutrašnji i spoljni) dug Srbije. Od Miloševića su nasledile 14,2 milijarde evra (179,6 odsto BDP-a). Na kraju 2001. godine javni dug bio je 13,4 milijarde evra (88,1 odsto BDP-a) a na kraju 2004. godine 9,7 milijardi (48,7 odsto BDP-a). U godini svetske ekonomske krize javni dug Srbije pao je na 8,9 milijardi evra (25,8 odsto BDP-a), a 2011. ostavili su novim vlastima nasleđe javnog duga od 14,8 milijardi evra (41,2 odsto BDP-a).

Demokratizacija zemlje i liberalizacija ekonomije doneli su i rast priliva stranog kapitala, nove tehnologije i upravljačkog znanja kroz strane direktne investicije. Vlada DOS-a zatekla je 384 miliona stranih direktnih ulaganja (SDI). Za četiri godine taj iznos je dupliran (774 miliona), da bi 2006. dostigao 3,3 milijarde evra a 2008. zadržao se na 1,8 milijardi. U 2001. godini direktne strane investicije bile su 1,5 milijardi evra. Kumulativno od 2004. do 2011. u Srbiju je ušlo po osnovu SDI 12,8 milijardi evra. Srbija je u tom periodu bila na trećem mestu u regionu (iza Rumunije i Bugarske, a ispred Hrvatske) po veličini stranih direktnih investicija.

U 2011. godini ostvaren je i najveći robni izvoz (8,4 milijarde evra) u prethodnih 20 godina. Druga najbolja izvozna godina u tom periodu bila je 2007. kad je srpska privreda na međunarodnom tržištu prodala robe u vrednosti od 6,4 milijarde evra. Ne treba zaboraviti da je 2000. godine izvoz Srbije bio 1,6 milijardi evra. U periodu 2001-2011. izvoz po vrednosti mikro, malih i srednjih preduzeća (MSP) brže je rastao od izvoza velikuh preduzeća. Kumulativno posmatrano, prirast vrednosti izvoza velikih preduzeća bio je 7,2 milijarde dolara (55 odsto), a MSP – 9,4 milijarde (94 odsto). U 2011. godini MSP su prvi put nadmašila po vrednosti izvoz velikih preduzeća – 5,8 naspram 5,4 milijarde dolara.

Svi ovi rezultati bili su pristojna odskočna daska, nikako spržena zemlja (koju ovih dana apostrofira bivši predsednik Srbije), s koje je 2012. godine krenula nova naprednjačka vlast.

Izgube li izbore neminovno će se postaviti pitanje šta su to naprednjaci ostavili kao nasleđe novim vlastima. Već sam napisao da, ako se pitaju naprednjaci, oni bi rekli da novoj vlasti ostavljaju ispoliranu državnu kasu, pune ćupove zlata, kilometre autoputeva i pruga, mnoge fabrike, desetine hiljada radnih mesta, uvećane plate i penzije, „ponos“ (šta god to značilo) kao nematerijalnu imovinu, crkve i sajmove, stadione. Oni koji će doći na vlast moraće da istraže i utvrde je li u svom tom hvalisanju „dara bila skuplja od mere“ i da odrede primerene sankcije po „komandnoj odgovornosti“ za učinjena eventualna zlodela prema poreskim obveznicima i državnoj kasi.

Ovog puta treba skrenuti pažnju na dve izrazito negativne ostavštine naprednjaka, ne sporeći da ostavljaju u nasleđe i neke dobre stvari. Među ta dva upadljivo loša nasleđa na prvom mestu su temeljno razvaljene sve odreda nezavisne regulatorne i kontrolne institucije (četvrta grana vlasti) zadužene za funkcionisanje tržišne privrede: Državna revizorska institucija, Komisija za hartije od vrednosti, Komisija za zaštitu konkurencije, Savet za borbu protiv korupcije, Uprava za javne nabavke, Agencija za osiguranje depozita, Komisija za zaštitu prava ponuđača… To nije spržena zemlja, to je srpska Hirošima. Nikakav ekonomski rast od neophodnih 7-8 odsto godišnje nije moguć, niti će biti razvojnog skoka sve dok nezavisne institucije ne povrate integritet i dignitet.

Koplja ekonomista i stranačkih analitičara godinama se lome oko javnog duga Srbije, drugog teškog nasleđa naprednjaka. Veoma su upadljive 42 milijarde evra javnog duga na dan 31. avgust 2026. godine, odnosno 27 milijardi evra više nego što je bio dug na kraju 2011. godine (14,8 milijardi evra).

Činjenica je da „dug nije uvek zao drug“, naročito za države koje imaju visok i stabilan rast BDP-a, uređene finansije i fiskalnu politiku nesklonu političkom avanturizmu i mogu sebe da priušte i velike dugove. Srbija, nažalost, ne spada u te države. Ono što bode oči od 2012. do danas je rastući spoljni dug uz relativno mirniji rast unutrašnjih dugova. Spoljni dug Srbije u periodu 2012-8/2026. uvećan je skoro četiri puta – sa 7,2 milijardi na 29,2 milijardi evra. A unutrašnji dug je u istom periodu „samo“ dupliran – sa 5,4 na 11 milijardi evra. To nije spržena zemlja, koju naprednjaci ostavljaju u nasleđe novoj vlasti, ali može da bude potencijalno žarište koje će razbuktati svaka velika svetska ekonomsko-finansijska kriza i koje se teško gasi.

I kad bi se, na kraju, poredili efekti jedne vlasti (2001-2011. godine) i druge (2012- 2025. godine) dolazi se do nekih ugrubo izračunatih paralela. Prva vlast je u svom mandatu povećala BDP četiri puta, druga ga je povećala za 3,3 puta. BDP Srbije imao je najveći rast u proteklih dve i po decenije u samo dve godine – 2007. rast je bio 7,8 odsto i 2021. godine kad je bio 7,9 odsto. Kad se uporedi BDP po glavi stanovnika – prva vlast ga je od 2000. do 2011. povećala četiri puta, a druga vlast (2012-2025) povećala ga je 3,3 puta.

Devizne rezerve povećane su od 2000. do 2011. godine tri puta, a od 2012. do 2025. povećane su 2,5 puta. Prva vlast nije povećala javni dug i svoj mandat završila je s 45,1 odsto duga u BDP-u, druga ga je povećala tri puta i stigla do 44,4 odsto duga u BDP-u.

Neto zarade u vreme DOS-a i „žutih“ povećane su sedam puta, a u vreme naprednjaka tri puta. Naravno da je rast zarada u mandatu prve vlasti bio veliki jer je startna osnova bila niska (48 evra). I to je bio pravi pokazatelj spržene zemlje koju je DOS nasledio od „crveno-crne“ koalicije Miloševića i Šešelja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.