Za kim zvona zvone? – Milan St. Protić

Pitanje je samo ovo.

Jesi li spreman da priznaš pobedniku i povučeš se dostojanstveno ili ćeš još jednom od ove zemlje načiniti pakao? Iskreno, u tvom slučaju reč „dostojanstveno“ zbilja zvuči deplasirano. Deplasirano i naopako.

Priznajem, strah me je od tvog narednog poteza. Strah me je da, u svom pomračenom stanju izazvanog izbornim neuspehom, ne posegneš za bezumnošću. Za silom i nasiljem. Strah me je haosa što si kadar napraviti. Jer te poznajem odveć dobro. I dovoljno dugo. Jer mi je jasno da za tebe gubitak vlasti prosto nije prihvatljiv. Ne sme se dogoditi. Kakvi god bili rezultati glasačke volje ovog naroda.

Dosad si nam pokazao, i dokazao, u uzastopnim primerima, koje je tvoje shvatanje politike. Ti u demokratiju ne veruješ. Ne veruješ ni u smenu vlasti, osim onomad kad si se vlasti domogao. Otad je demokratija u Srbiji ukinuta. Zadržala joj se samo prazna ljuštura. Tvojom voljom i tvojim delovanjem. Tvojom zaslugom.

Mi petooktobarci, smo ti najgori od najgorih. Ne propuštaš nijednu priliku da se na nas ne obrušiš salvama uvreda i koještarija iz svog arsenala nepameti. I nepristojnosti. Mada si, istini za volju, zahvaljujući slobodnim i fer izborima u ono doba došao na vlast. Da ti je, crni sinko, ostao Milošević i njegov režim, znaš li kad bi postao vicepremijer, pa premijer i, najzad, predsednik Srbije? Nikad. Never. Jamais.

Mogao si biti marioneta u Miloševićevoj ruci kao što si svojevremeno bio. I ništa više od toga. Isti onaj lakrdijaš poput svog političkog roditelja. I dugogodišnjeg uzora.

Ovako, blagodareći dosovskoj demokratiji, dokopao si se samog vrha vlasti. I Novog dvora na Andrićevom vencu.

Potom si počeo da dahijaš. Da vedriš i oblačiš. Da odlučuješ o svemu i svačemu. I o onom što te se tiče i o onom s čim nikakve veze nemaš. Pretvorio si se u „Mädchen für alles“, reklo bi se na nemačkom. Srbi imaju malčice slikovitiji izraz za to.

Glumiš nekakvog autokratu, nekakav autoritet, nekakvu neozbiiljnost. Loša ti je gluma. katastrofalna Tragikomična.

Što se više praviš mudracem, to si smešniji.

Hteo bi da deluješ opasno, a deluješ žalosno. Žudiš za poštovanjem, a dobijaš podsmeh. Hteo bi da ti se narodne mase uistinu dive, a za klicanje moraš da plaćaš.

Odzvonilo ti je, crni sinko.

Ništa naročito. Svakom i svemu dođe kraj. Konac. Završetak. Svakom i svemu, pa i tebi i tvojoj partiji.

A ti bi da večno vladaš, jelž da? Usladilo ti se? Navikao si? Gladi ti sakatu dušu? Tako je prijatno biti vlastodržac. Tako je lepo na ljude gledati odozgo i krojiti im kapu. Godi da ti oni oko tebe podilaze i peze. Nije li? Jašta da jeste. Jašta.

Ali, crni sinko, nema više.

Nadjačala te srpska studentarija. Klinci te stroborili. I stroborili i pobedili. Dohakali ti. Ne roditelji, već deca. Ne odrasli, već omladina. Dvadesetogodišnjaci i dvadesetogodišnjakinje te na pleća oborili. I tebe, i tvoje satrape i tvoj režim.

Nije ti vredelo što si ih tukao, automobilima gazio, hapsio ih. Nisu se uplašili. Ni ustuknuli nisu. Niti su odustali. Evo ih, marširaju i dalje. Ponovo špartaju Srbijom, tebi u inat. Tebi uz nos. Tebe da živciraju. I pokažu ti da si gotov. Kaput, crni sinko. Kaputt.

Ding, dong! Ding dong!“

Za kim zvona zvone? Čuješ li ih? Ne čuješ? Čućeš u nedelju, 25 oktobra. Uskoro, crni sinko. Uskoro. Primaklo se. Dosta ti je bilo. Ako je za Gospoda miloga, dosta. I suviše. Dosadio si i Bogu i ljudima. Dozlogrdio. Dojadio. Svima si nam se na vrh temena popeo.

Ljudi više ne mogu i neće ni da te gledaju. Neće ni da te slušaju. Možda hoće onaj tvoj kamen za kupus. A i on, kad bi progovorio, obratio bi ti se biranim rečima. Onako srpski. Maštovito i sočno.

Izgubiti vlast nije nikakva katastrofa. Ni lična, ni politička, ni nacionalna. Smena vlasti je uvek blagotvorna i korisna. Otići u opoziciju ili se povući iz politike takođe je lekovito. Prema tome, nemaš frke. Samo sjaši. Oslobodi nas pritiska.
Za odgovornost me pitaš? Šta će biti s tim?

E, o tome je trebalo ranije da misliš. Pre no što si svu moć u svoje ruke uzeo, pre no što si počeo sa zloupotrebama, korupcijom, krivičnim delima. Pre no što si krenuo u bezakonje gazeći i Ustav, i pravni poredak i moralne norme.

Sad ti je dockan, crni sinko. Sad nema nazad. Nema izvlačenja, ni izgovora. nema negiranja, ni objašnjavanja.

Kucnuo je čas za suočenje sa sopstvenim postupcima. Sopstvenim odlukama. Sopstvenim demonima.

Krajnje ti je vreme da sagledaš sebe i svoj režim. Preporučljivo bi ti bilo da se najzad maneš subjektivizma i samohvalisanja.

Tapšanja samog sebe po ramenu i uzdizanja vlastitosti na pijedestal nezamenjivosti. I neprikosnovenosti.

Opstojavala je Srbija bez tebe nekad, preživeće i bez tebe. Ne beri ti brigu. Nije Srbija ni tvoja dedovina, ni tvoja prćija. Nije ničija. Niko na nju nema tapiju. Nemaš, nikad nisi ni imao, srpsku gruntovnicu. Niti si je nasledio, niti ti ju je iko poklonio.

Za tobom ostaje razvaljena zemlja. I tvoje preskupe građevine što se ruše i ubijaju ljude. Kulise sklone padu. Tvoja Potemkinova sela. Tvoji hologrami. Ništa trajno i ništa vredno. Ništa istinsko i ništa čestito.

Ostaju uništene javne ustanove i prljavi beskičmenjaci na državnim položajima. Ostaje legalizovan kriminal i organizovano nasilje. Ostaje nemušta, kukavička, nedosledna spoljna politika. Ostaje Srbija na periferiji civilizovanog sveta.

To je realnost, crni sinko. Možeš obmanjivati i sebe i druge koliko ti je volja. Možeš širiti lažni optimizam i ulepšavati stvarnost. Možeš se joguniti, kaćiperiti, pretiti, potkupljivati. To je oduvek bio tvoj manir. Tvoj način vladanja. Tvoj znak i tvoj pečat.

Ali, više ne radi.

Ljubio si skute belosvetskim moćnicima, nosio im papuče i divio im se „do imbecilnosti“, jezikom Radovana Trećeg.

Unižavao si Srbiju pred strancima. Uz neukusne predstave sa srpskom zastavom i govorima punim praznoslovlja.

Nisi bio dorastao da vodiš Srbiju. Niti si išta za ovih četrnaest godina naučio. Naprotiv. Bivao si sve gori, sve razulareniji, sve osioniji. I sve uobraženiji. Na šta? Ni na šta.

Predstoji ti poraz na izborima, ponavljam ti. Neizbežan i neumitan. Odavno se to trebalo dogoditi. Najbolje bi bilo da nikad nisi ni bio na vlasti. Na nesreću, desilo se.

Nas čeka golem posao ispravljanja tvojih grešaka. Tvojih propusta i tvojih anomalija. Golem napor da Srbiju podignemo sa zgarišta za tobom. Ovi mladi ljudi namerni su da u tome uspeju. I uspeće.

A tebi, crni sinko, nekž je srećan put!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.