Da li se studentskim protestima manipuliše uoči predsedničkih izbora u Francuskoj? – Svet

Već više od tri nedelje, hiljade učenika blokiraju ulaze u srednje škole i iznose svoje nezadovoljstvo na ulice.

Za ovu subotu (sutra, 17. oktobar) najavljeno je na stotine novih demonstracija širom Francuske.

Očekuje se da će se učenicima pridružiti radnički sindikati, kao i istaknute ličnosti iz takozvanog pokreta „žutih prsluka”.

Francuski premijer, Sebastijan Lekorni, ove nedelje je sugerisao da se gnev učenika zloupotrebljava u političke svrhe, dok se politička atmosfera zagreva uoči predsedničkih izbora koji se održavaju sledeće godine.

Pokret „žutih prsluka” (fr. *gilets jaunes*) protestovao je protiv rasta troškova života duže od godinu dana, počevši od 2018. godine, čime je postao jedan od najdugotrajnijih protestnih pokreta u francuskoj istoriji, piše Katja Adler za BBC.

Žerom Rodrigez, istaknuti aktivista pokreta „žutih prsluka”, pozvao je putem Instagrama ljude da se pridruže subotnjim demonstracijama.

Protesti bi trebalo da pruže glas onima koji „žele da žive dostojanstveno, da više ne moraju da broje svaki cent i da ne moraju da biraju između hrane i goriva”, rekao je on u video-snimku.

„Gnev nema političku stranku. Prazan frižider nema političku stranku”, dodao je.

Dakle, šta se dešava u drugoj po veličini ekonomiji Evropske unije?

Društveni nemiri, troškovi državnog zaduživanja koji su dostigli vrtoglave visine, duboko podeljen francuski parlament i stalne smene iscrpljenih francuskih premijera – šest premijera u poslednjih pet godina – pri čemu svi oni tvrde da žele da smanje javni dug svoje zemlje.

Da li je Francuska pred pucanjem – i šta sve ovo znači za valutu evrozone, u kojoj Francuska igra tako značajnu ulogu?

„Francuska se ne može porediti sa dužničkom krizom u Grčkoj 2012. godine ili u Argentini 2001. godine. A finansijska tržišta su toga svesna”, rekla mi je ekonomistkinja An-Lor Delat.

Ona je stalna istraživačica u Nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS) pri Ekonomskom fakultetu Univerziteta Pariz Dofin; poznato je lice u debatama u francuskim medijima o zabrinjavajućem stanju javnog duga zemlje.

„Tržišta su još 2024. godine prepoznala da ćemo se suočiti sa budžetskim problemima nakon što su [vanredni] izbori doveli do duboke podeljenosti parlamenta između tri [suprotstavljena politička] bloka, ali su takođe svesna da je Francuska velika zemlja koja, ukoliko bude potrebno, ima mogućnost da poveća poreze.”

„Naša situacija više podseća na onu u Ujedinjenom Kraljevstvu 2023. godine, u vreme Liz Tras”, ističe Delat, aludirajući na takozvani „mini-budžet” tadašnje britanske premijerke, koji je izazvao nagli pad vrednosti funte, skok prinosa na državne obveznice i vrtoglavi rast kamatnih stopa na stambene kredite.

„Ta kriza je bila relativno kratkotrajna jer su tržišta prepoznala da Ujedinjeno Kraljevstvo poseduje finansijske mehanizme pomoću kojih može da se stabilizuje.”

„Ovde u Francuskoj to bi bilo bolno, ali povećanje PDV-a od četiri odsto obezbedilo bi 120 milijardi evra potrebnih za pokrivanje državnog duga. Investitori su toga svesni”, zaključuje ona.

Možda, teoretski gledano. A, kako Delat takođe ističe, Evropska centralna banka bi verovatno intervenisala ukoliko bi francuske finansije doživele takav sunovrat da bi to ugrozilo i druge evropske ekonomije.

Međutim, s obzirom na to da je veliki broj francuskih građana već vidno nezadovoljan trenutnim stanjem, zamislite samo kakva bi bila reakcija ukoliko bi došlo do dodatnog povećanja poreza ili smanjenja budžeta za socijalna davanja i obrazovanje.

Nacionalni moto Francuske glasi *liberté, égalité, fraternité* (sloboda, jednakost i bratstvo), ali takav utisak svakako ne stičete dok posmatrate uzburkane ulice ili objave na društvenim mrežama koje se masovno šire.

Ove nedelje sam upoznao sedamnaestogodišnjakinje Maksim, Madlen i Elodi, koje su sedele na velikim zelenim kantama za smeće, postavljenim tako da blokiraju ulaz u njihovu srednju školu u okviru protesta koji traje već nedeljama.

Ispričale su mi da je situacija ovde, u 3. pariskom arondismanu, već dovoljno loša – zidovi učionica su oštećeni, odeljenja postaju sve brojnija, a nastavnog kadra nedostaje. Ipak, ove tinejdžerke su, kako su same rekle, veoma svesne da je stanje daleko gore u siromašnim predgrađima glavnog grada.

„Francuska voli da govori o ’jednakosti‘ (égalité)“, rekle su mi, „ali stvarnost je takva da su siromašni izloženi predrasudama, dok bogati imaju koristi.“

Nijedna od njih još neće imati pravo glasa na predsedničkim izborima u Francuskoj sledećeg proleća, ali su se zapitale da li promena ljudi na vlasti uopšte donosi neku značajniju razliku.

Ove tri devojke smatraju da su masovni protesti jedini način da ih francuske vlasti čuju.

One su deo francuske tradicije prkosa.

Kulturna ikona Viktor Igo – autor klasika o Francuskoj revoluciji „Jadnici” (Les Misérables) iz 19. veka, koji je ujedno bio i aktivista za Francusku republiku – izjavio je: „Si vous n’êtes pas contents, manifestez, criez, hurlez, mais ne subissez pas.”

(„Ako niste zadovoljni, protestujte, vičite, urlajte, ali nemojte trpeti i pokleknuti.”)

Među masama studenata koji su u četvrtak protestovali ulicama Pariza, naišao sam na grupu majki koje su oko vrata nosile natpise: „Majke u solidarnosti”.

Pitao sam ih: da li su tu da protestuju ili da zaštite svoju decu? „I jedno i drugo!” – glasio je odlučan odgovor.

Gven (37) je ispričala da se ona, zajedno sa drugim majkama, svakog jutra smenjuje u koordinisanju odnosa između studenata i policije tokom blokade njihove lokalne škole.

Ovo se dogodilo nakon sve učestalijih optužbi za policijsku brutalnost – koje je francusko Ministarstvo unutrašnjih poslova negiralo – tokom protesta održanih ranije ovog meseca, u kojima su stotine ljudi povređene, a jedan petnaestogodišnji dečak u gradu Lansu ostao je bez šake.

Francuski ministar unutrašnjih poslova u međuvremenu je zabranio policiji upotrebu šok-bombi tokom demonstracija u srednjim školama.

Gven mi je rekla da joj ne smeta što njen sin, zbog blokada, već nedeljama ne pohađa nastavu. „Za njega je ovo mnogo bolja škola – da postane svestan svoje građanske dužnosti i da se bori za ono što je pravedno u društvu”, rekla je ona.

Na protestu u četvrtak sreo sam i sedamnaestogodišnju Lolu i njenu majku Sandrin, koje su zajedno nosile transparent na kojem je pisalo da je revolucija najlepši izraz čovečnosti.

„Moja mama je izašla na ulice 1968. godine”, rekla je Lola s ponosom. „Sada je red na mene. Nema svrhe čekati predsedničke izbore u Francuskoj. Želimo promene odmah.”

Studentski protesti u Parizu iz maja 1968. godine u Francuskoj su postali legendarni. Zahtevi za boljim obrazovanjem podstakli su radnike da se pridruže protestnim šetnjama, što je preraslo u najveći generalni štrajk u francuskoj istoriji. Ti događaji su postavili standard revolucionarnog previranja za čitavu jednu generaciju, a smatra se i da su otvorili nove mogućnosti za francusku levicu.

Međutim, sada – šest meseci uoči predsedničkih izbora u Francuskoj, koji su već opterećeni velikim tenzijama – pojavljuju se optužbe da radikalna levica, predvođena predsedničkim kandidatom Žan-Likom Melanšonom, zloupotrebljava nezadovoljstvo studenata i učenika.

„Pripadnici [Melanšonove] stranke ’Nepokorena Francuska’ (LFI) instrumentalizuju pokret srednjoškolaca radi sopstvene izborne koristi”, izjavio je u sredu Sebastijan Lekorni. On ih je optužio da podstiču proteste, a zatim, čisto reda radi, osuđuju svaki vid nasilja.

„Takvo licemerje šteti Francuskoj”, rekao je Lekorni.

Međutim, „Melanšon za predsednika!” je poklič koji se često može čuti među studentima na ulicama.

Kako su mi rekli pojedini demonstranti, pristalice pozdravljaju njegovo zalaganje za uvođenje poreza na bogatstvo u Francuskoj, za snižavanje starosne granice za glasanje na 16 godina, kao i činjenicu da je bio jedini predsednički kandidat koji je obišao francuske škole kako bi se uverio u njihovo stanje.

Za Marin le Pen, nacionalističku kandidatkinju koja se protivi imigraciji i važi za jednog od favorita u francuskoj predsedničkoj trci, rešenje leži u smanjenju doprinosa Francuske budžetu EU, koji iznosi 11 milijardi evra.

Ipak, postoje razlozi za sumnju da će bilo koji novi predsednik Francuske – bilo sa levice ili desnice – uspeti da reši zastoj u vezi sa francuskim javnim finansijama.

Francuska trenutno nije usamljena u Evropi: suočava se sa starenjem stanovništva, obavezom održavanja široko postavljenog sistema socijalne zaštite, kao i nacionalnom ekonomijom koja je pritisnuta spoljnim faktorima, poput trgovinskih carina koje je uveo američki predsednik Donald Tramp i rata u Persijskom zalivu.

Bilo da je reč o Francuskoj, Nemačkoj, Švedskoj ili Italiji, postoji suštinska napetost između političara – koji oklevaju da biračima saopšte istinu o smanjenju javnih finansija – s jedne strane, i zahteva odbrambenog sektora za većim izdvajanjima za odbranu, kao i insistiranja građana na unapređenju javnih usluga, s druge strane.

U Francuskoj je taj pritisak naročito snažan. Francuska javna potrošnja, koja iznosi oko 57 odsto BDP-a, jedna je od najviših među bogatim nacijama širom sveta.

Izdaci za socijalnu zaštitu, a posebno za penzije, izuzetno su veliki, dok francuski građani snose jedan od najvećih ukupnih poreskih i doprinosnih tereta u Evropi. Jednostavno rečeno, oni očekuju da za svoj novac dobiju odgovarajući nivo socijalne zaštite i javnih usluga.

Međutim, ekonomistkinja An-Lor Delat ne veruje da će izbor novog predsednika ublažiti finansijske glavobolje njene zemlje.

„Potrebna nam je ustavna promena. Novi sistem. Nova Republika”, rekla mi je.

„Naša Peta republika je usredsređena na moćnog predsednika. Parlament tu služi više da ga – ili nju – blokira, nego da postiže konsenzus ili donosi nove zakone.”

Da bi Francuska napredovala, kaže ona, to se mora promeniti.

Ona smatra da će francuski parlamentarni izbori, koji slede nakon predsedničkih izbora 2027. godine, verovatno biti obeleženi dubokim podelama, kao i uvek: „Potreban nam je sistem u kojem poslanici imaju veća ovlašćenja; oni bi od naših evropskih suseda trebalo da nauče kako se postiže konsenzus i grade koalicije.”

Prema njenom mišljenju, obrazovanje mora biti zaštićeno, a sredstva bolje raspoređena. To je, kako mi je rekla, ulaganje u finansijsku budućnost Francuske.

„Naš trenutni sistem, koji karakterišu nejednakost u obrazovanju i niske plate nastavnika, dovodi do toga da ostajemo uskraćeni za doprinos najboljih i najpametnijih ljudi u francuskom društvu. To nije samo nepravedno prema pojedincima, već i naša privreda na kraju gubi – u pogledu inovacija i produktivnosti.”

Izmena francuskog ustava trenutno nije na dnevnom redu. Stoga, šta je sa sadašnjim trenutkom, upitao sam političarku centralne orijentacije, An-Katrin Loazje.

Ona je senatorka iz redova „Centrističke unije” u gornjem domu francuskog parlamenta, kao i potpredsednica parlamentarne grupe za nauku i tehnologiju.

Loazijeova, baš kao i gotovo svi vodeći francuski političari iz celog političkog spektra, ističe da studenti koji protestuju „moraju osetiti da su saslušani”.

„Naši budžeti su ograničeni”, priznala je ona, „ali nije nužno potrebno više novca. Poboljšanja se mogu postići boljom preraspodelom sredstava. U Francuskoj je obrazovanje u nadležnosti regiona. Svaki region treba da sagleda lokalne potrebe i u skladu s tim odredi prioritete. To se može učiniti odmah.”

Upitao sam Loazijeovu da li se slaže sa stavom Endija Bernama – bivšeg gradonačelnika šire oblasti Mančestera – da regionima treba dati veća ovlašćenja. „Apsolutno”, odgovorila je. „Francuska je tradicionalno veoma usmerena na Pariz, a decentralizacija zemlje mogla bi doneti značajna poboljšanja.”

„Moja Francuska nije slomljena. Ne prepoznajem sliku koja se plasira u medijima. Moja zemlja se sastoji od mnogo različitih ’Francuski’ – tu su Pariz i regioni, severna i južna Francuska. Moramo vratiti moć ljudima. Lokalne vlasti su u direktnom kontaktu sa građanima, što biračima daje osećaj da imaju uticaj na sopstvenu budućnost, umesto da im političari, sa visina iz Pariza, kroje sudbinu.”

„Nadam se da ćemo tako uspeti da povratimo poverenje birača – pa i studenata – u politiku.”

To je obećanje koje se često čuje od političara – kako desnice, tako i levice – uoči velikih izbora koji Francusku očekuju sledeće godine.

Međutim, istraživanja javnog mnjenja ovde, kao i u većem delu Evrope, pokazuju da poverenje javnosti u političku klasu sve više opada.