Gde staje, kad stiže: Novo železničko stajalište u Novom Sadu je na pola sata gradskim prevozom od centra – Društvo

Otvoreno je novo vozno stajalište u Novom Sadu, na Rumenačkom putu, skoro 30 minuta od centra grada. Nije bilo svečanog otvaranja, nije bilo sečenja crvene trake, nije bilo zvanica. Zapravo, informaciju o ovom vanvremenskom rešenju smo saznali preko zvaničnog portala Srbijavoza.

Udaljenost između Novog Sada i Beograda bilo je moguće premostiti za tačno 36 minuta brzim vozom, iliti odmila “Sokolom”. Makar je to bio slučaj do pre par godina.

Ulazimo u autobus broj četiri, koji je zbog otvaranja novog stajališta promenio trasu kretanja. Vozi čak skroz do nove stanice, ej! Prolazimo pored stare Železničke stanice koja i dalje stoji nepomično, izgledajući isto kao i 1. novembra 2024. godine kada je pala nadstrešnica i usmrtila 16 ljudi. Pitanje novosadske železničke stanice, reklo bi se da je slika i prilika svega onoga što u državi ne funkcioniše. Očekujemo da je novo stajalište relativno blizu, međutim, prevarili smo se. Rekli bismo čak da nam je trebalo isto vremena kao i do stanice u Petrovaradinu, a to je pola sata gradskim prevozom.

Stižemo na stanicu i jedino što je zapravo istina u ovom obaveštenju Srbijavoza je da autobus broj četiri zaista staje tačno na stajalištu. Međutim, u okruženju je zaista pustoš, nema kafića, pekare ili trafike. Jedino što tu pustoš kvari su novoizgrađene zgrade stisnute jedna uz drugu, podsećajući na kakvu kulu od karata.

Parking je zagušen automobilima, ljudi koji su izašli iz autobusa deluju zbunjeno, jer nema putokaza, znakova, nema ni jednog službenika koji bi mogao da kaže neophodne informacije i uputi putnike kuda trebaju da se kreću. Krećemo se za onima koji nam izgledaju kao da znaju kuda idu. Prilazimo do jedinih stepenica koje se spuštaju u pothodnik. Tu su zalepljena dva papira sa vremenom polaska. Iz nekog neobjašnjivog razloga na jednom od papira piše reč “smer” i na ćirilici i latinici.

Redovi vožnje su ispisani na zalepljenim papirima i značajno su drugačiji od uobičajenog. Neki vozovi staju u Novom Sadu, ali ne staju u Petrovaradinu, neki staju u Petrovaradinu ali ne i u Novom Sadu. Kuda poći i kako stići, pitamo se. Odjednom na zvaničnoj aplikaciji preko koje se kupuju vozne karte više ni jednom vozu ne treba samo tih 36 minuta vožnje, već minimum 20 minuta duže do Beograda.

Silazimo u pothodnik, i tu se nalazi mašina koja štampa karte, koju svi zovu “kartomat”. Grupa stranaca i jedan stariji čovek pokušavaju da kupe karte, ali im ne ide. Neka žena prilazi da pomogne i sad čitava scena izgleda kao pravi performans. Stariji čovek viče jer je nagluv, stranci ne razumeju čoveka, a čovek ne razume njih. Žena između dve vatre, čas priča engleski, čas srpski i viče ne bi li je stariji gospodin čuo.

Shvatamo da postoji samo jedan peron. Sad bar ne možemo da promašimo. Ali čekaj, kako misliš samo jedan peron? Jedan peron na grad koji broji skoro pola miliona stanovnika? Je l ovo nama zvanična stanica sada? Bez šaltera, ekrana, usmerenja, putokaza…? Smejemo se u neverici.

Penjemo se uz stepenice i dolazimo do našeg koloseka gde bi trebalo da dođe voz za Beograd. I tu su izlepljeni papiri sa vremenom polaska vozova. Ni tu nema nikog od službenika. Jedino putnici koji čekaju voz. Dok čekamo, obraćamo pažnju na jednog starijeg čoveka i momka koji pričaju, a čovek sede kose mu se žali kako ne može da shvati kako se koristi kartomat i kako će morati da kupi kartu u vozu, iako se naplaćuje kazna od 500 dinara za kupovinu karte od konduktera.

Voz stiže, iznenađujuće je što ne kasni. Ulazimo u voz. Reklo bi se da je atmosfera znatno glasnija, a ljudi postavljaju mnogo pitanja koja na neki način lebde u vazduhu. Nailazi kondukter koji biva „raskomadan“ pitanjima koja mu postavljaju putnici. Gde staje? Kad stiže? Je l staje na Novi Beograd? Kako ne!? A u Tošin bunar? Ni tamo!? Pa gde staje, kuda ide?

Pitanja je toliko da nam na tren bude žao konduktera, zbunjen govori da ni njemu nije najjasnije, kako postoji regio i inter-regio voz i kako oni idu drugačije. Kondukter sam sebi upada u reč, spetljan u sopstvenim mislima i rečima. Reklo bi se da tek sad nikome ništa nije jasno. Jedna žena ga je čitavih sat vremena, koliko sada traje vožnja, rešetala pitanjima.

Putnici koji su hteli da izađu na Novom Beogradu bili su vidno nervozni jer se na tu stanicu ne staje pošto je u radovima i vidno je nebezbedna. Baš kao što je bila i u Novom Sadu.