Krenuo je pešice iz Čilea pre 28 godina: Sada je na poslednjih 400 kilometara do kuće – Život

Bušbi je napustio Puntu Arenas, na krajnjem jugu Čilea, 1. novembra 1998. godine. Plan je bio jednostavan, barem na papiru: pešice od Južne Amerike do rodnog Hala u Engleskoj, bez korišćenja prevoza kako bi prešao rastojanje koje ga deli od kuće. Svoju opremu nosio je u kolicima koja je nazvao Zver.

U međuvremenu, ekspedicija se pretvorila u višedecenijsko putovanje obeleženo ekstremnim vremenskim uslovima, problemima sa zdravljem, finansijskim teškoćama i političkim preprekama. Bušbi je prošao kroz Patagoniju i pustinju Atakama, a zatim se suočio i sa opasnostima Darijenskog prolaza, guste i teško prohodne oblasti između Paname i Kolumbije.

Na putu kroz Peru imao je zdravstvenih problema, dok je pokušaj prelaska Beringovog moreuza, koji razdvaja Rusiju i Aljasku, postao jedna od najdramatičnijih epizoda njegove ekspedicije. U tom poduhvatu pridružio mu se francuskoamerički avanturista Dimitri Kifer. Tokom pokušaja suočili su se sa ekstremnim uslovima, a Bušbi je imao i blizak susret sa polarnim medvedom.

Problemi se nisu završavali na prirodnim preprekama. Ruske vlasti uhapsile su ga pod sumnjom da se bavi špijunažom, nakon čega je vraćen na Aljasku. Umesto da nastavi planiranim putem, morao je da traži način da ponovo pokrene ekspediciju.

Putovanje koje je trebalo da traje 12 godina

Tokom godina, Bušbijev plan više puta se menjao. Finansijske poteškoće, svetska finansijska kriza iz 2008. godine, pandemija i problemi sa vizama usporavali su napredak. U pojedinim periodima ostajao je duže u Meksiku, gde je radio kao konobar i u školi za trke čamaca, kako bi prikupio novac za nastavak puta.

Razmatrao je i različite načine da savlada pojedine deonice, uključujući ideju da deo puta duž istorijskog Puta svile pređe na kamili. Ipak, na kraju je nastavio da se drži osnovnog cilja, da do kuće stigne bez korišćenja prevoza za napredovanje na ruti.

Jedna od poslednjih velikih prepreka bilo je Kaspijsko more. Bušbi ga je 2024. godine preplivao zajedno sa američkom avanturistkinjom Anđelom Maksvel i dvojicom plivača iz Azerbejdžana. Prelazak je trajao 31 dan.

Početkom oktobra 2026. godine stigao je i do Dovera, nakon što je preplivao Lamanš. Deonica duga oko 34 kilometra trajala je približno 20 sati raspoređenih na tri dana. Time je ponovo kročio na britansko tlo, ali ga je od rodnog Hala i dalje delilo oko 400 kilometara.

Njegov cilj je da kući stigne 1. novembra, tačno 28 godina nakon polaska iz Južne Amerike.

„Moj razlog za život uskoro će naglo nestati“

Posle toliko godina provedenih na putu, povratak kući za Bušbija ne znači samo završetak fizičkog izazova. Ekspedicija je postala okvir njegovog života, a ideja da joj se kraj približava donosi i neobičan osećaj praznine.

„Moj razlog za život uskoro će naglo nestati“, rekao je Bušbi, govoreći o tome šta ga čeka kada konačno stigne na odredište.

Tokom putovanja propustio je veliki deo odrastanja svog sina Adama, koji danas ima 36 godina. Ima i dvanaestogodišnju unuku koju još nije upoznao. Njegova dugogodišnja odsutnost uticala je i na partnerske odnose, a tokom ekspedicije imao je nekoliko dugih veza.

Ipak, Bušbi ne smatra da je putovanje bilo uzaludno. Njegov odnos prema riziku i granicama ljudske izdržljivosti sažima rečenica koju je izgovorio tokom razgovora za „Gardijan„: „Neke stvari u životu vredne su da se za njih umre.“

Njegov poduhvat privukao je pažnju i van sveta avanturizma. Nemački reditelj Verner Hercog snima dokumentarac o Bušbijevom putovanju, dok je u pripremi i knjiga o ekspediciji.

Kada je krenuo iz Punte Arenas, Bušbi je verovao da će se kući vratiti za nešto više od decenije. Umesto toga, putovanje mu je obeležilo gotovo tri decenije života.

Ako uspe da stigne u Hal 1. novembra, zatvoriće krug koji je počeo daleko od kuće, sa idejom koja je delovala jednostavno, ali se pretvorila u jedan od najdužih pešačkih poduhvata ove vrste.